Некога опомињу четнички ђедови или јунаци црногорског крша, некога жртве динарских јама; мене опомињу и прогоне прекодунавска осиротела српска господа, поданици монархије

Варја Нешић (Извор: Лична архива)

Некако се сетивши имена Доситеја Обрадовића, тачније, питања доситејевског избора у српској култури, сетила сам се и српства. Пре свега српства прекодунавских Срба. Тог смотаног клупчета сложених значења и нијансираног смисла. И тражећи крај клупчета погледом, угледам слику венчања младих родитеља на Корчули. Далмација заслепи чежњом за каменом и сунцем. Ко ће све размрсити?!

Протерани смо у Сомбор из Славоније. Ради српске ствари. Отац је љубио (устима и теменом) земљу код Бездана, изишавши из аута у ноћи кад смо прешли границу. Можда је он био тек пијан и уплашен. Мајка је већ знала, каже.

У Сомбору, с прозора сам – бесциљно – посматрала торањ и угао Препарандије издалека. Изблиза сам загледала, насумично и свакодневно – како деца то чине – одлепљену и дотрајалу наранџасту фасаду, идући у школу. Запахнуо би ме мирис мемле из старог малтера. Сада знам: у њој онда стоји мала Исидора Секулић, опева српске гусле.

Понекад, можда пречесто, слушала сам ноћу у безданској чарди четничке песме. И туга и тешки сан су ме узимали на клупи, миришући на рибљу чорбу и ватру. Брадати мушкарци плачу, грле се и надвикују са циганском бандом, у војничким прслуцима. Кад сам доцније читала „Сеобе“, Вук Исакович је наметљиво личио на једног од њих… Дању: Аврам Мразовић, Доситеј Обрадовић посматрају ме са школских зидова. Уредни, светли, хладни и оплемењени ликови, неслични оним живим. Добро је бити као они, чујем јасно своје тадашње мисли, сада. Мрачна Црква светог Георгија и учење првог Оченаша пред барокним иконама. Показали су Њега. Нека буде воља Твоја, казали су. Та свеобухватна воља. Можда ће заокружити и мој живот, тумачим свесно тадашња осећања, сада.

Од тада, па стално, мирис обичног тамјана у позадини запахне мирисом страшних, влажних и хладних жртава Срба „преко Дунава“, који увек стеже срце. Читајући „Сеобе“. Читајући о Милошу Црњанском, Доситеју Обрадовићу, Исидори Секулић, Гаврилу Стефановићу Венцловићу, Лази Костићу, Бранку Радичевићу. Улазећи у српску цркву у Пешти, у Сомбору, Новом Саду, Вршцу, Сремским Карловцима. Њихово српство је прво које сам упознала. Због тога, не могу рећи: Доситеј је одбегли монах и кукавица. Или: прави Срби су овде, а неправи су онде. Јер, Доситеј одлази у устаничку Србију. Јер, Црњански грми о косовском завету. Јер, Исидора Секулић плаче због сокобањских удовица. Прешироко је. Несводиво је. Некога опомињу четнички ђедови или јунаци црногорског крша, некога жртве динарских јама; мене опомињу и прогоне прекодунавска осиротела српска господа, поданици монархије. Као авети се дижу кад у ноћи вертепа погледам на Дунав или угледам црквене торњеве, барокне и презрене… И врх Фрушке Горе. Српство у Војводини. Уздахом дубоког олакшања, јер дохватих себе у времену, кажем: Српство је лично и моја ствар.

Categories: Аз и буки

Tags: Варја Нешић, Доситеј Обрадовић, Српство, карусел