Варја Нешић: Српство је лично и моја ствар

Некога опомињу четнички ђедови или јунаци црногорског крша, некога жртве динарских јама; мене опомињу и прогоне прекодунавска осиротела српска господа, поданици монархије

Варја Нешић (Извор: Лична архива)

Некако се сетивши имена Доситеја Обрадовића, тачније, питања доситејевског избора у српској култури, сетила сам се и српства. Пре свега српства прекодунавских Срба. Тог смотаног клупчета сложених значења и нијансираног смисла. И тражећи крај клупчета погледом, угледам слику венчања младих родитеља на Корчули. Далмација заслепи чежњом за каменом и сунцем. Ко ће све размрсити?!

Протерани смо у Сомбор из Славоније. Ради српске ствари. Отац је љубио (устима и теменом) земљу код Бездана, изишавши из аута у ноћи кад смо прешли границу. Можда је он био тек пијан и уплашен. Мајка је већ знала, каже.

У Сомбору, с прозора сам – бесциљно – посматрала торањ и угао Препарандије издалека. Изблиза сам загледала, насумично и свакодневно – како деца то чине – одлепљену и дотрајалу наранџасту фасаду, идући у школу. Запахнуо би ме мирис мемле из старог малтера. Сада знам: у њој онда стоји мала Исидора Секулић, опева српске гусле.

Понекад, можда пречесто, слушала сам ноћу у безданској чарди четничке песме. И туга и тешки сан су ме узимали на клупи, миришући на рибљу чорбу и ватру. Брадати мушкарци плачу, грле се и надвикују са циганском бандом, у војничким прслуцима. Кад сам доцније читала „Сеобе“, Вук Исакович је наметљиво личио на једног од њих… Дању: Аврам Мразовић, Доситеј Обрадовић посматрају ме са школских зидова. Уредни, светли, хладни и оплемењени ликови, неслични оним живим. Добро је бити као они, чујем јасно своје тадашње мисли, сада. Мрачна Црква светог Георгија и учење првог Оченаша пред барокним иконама. Показали су Њега. Нека буде воља Твоја, казали су. Та свеобухватна воља. Можда ће заокружити и мој живот, тумачим свесно тадашња осећања, сада.

Од тада, па стално, мирис обичног тамјана у позадини запахне мирисом страшних, влажних и хладних жртава Срба „преко Дунава“, који увек стеже срце. Читајући „Сеобе“. Читајући о Милошу Црњанском, Доситеју Обрадовићу, Исидори Секулић, Гаврилу Стефановићу Венцловићу, Лази Костићу, Бранку Радичевићу. Улазећи у српску цркву у Пешти, у Сомбору, Новом Саду, Вршцу, Сремским Карловцима. Њихово српство је прво које сам упознала. Због тога, не могу рећи: Доситеј је одбегли монах и кукавица. Или: прави Срби су овде, а неправи су онде. Јер, Доситеј одлази у устаничку Србију. Јер, Црњански грми о косовском завету. Јер, Исидора Секулић плаче због сокобањских удовица. Прешироко је. Несводиво је. Некога опомињу четнички ђедови или јунаци црногорског крша, некога жртве динарских јама; мене опомињу и прогоне прекодунавска осиротела српска господа, поданици монархије. Као авети се дижу кад у ноћи вертепа погледам на Дунав или угледам црквене торњеве, барокне и презрене… И врх Фрушке Горе. Српство у Војводини. Уздахом дубоког олакшања, јер дохватих себе у времену, кажем: Српство је лично и моја ствар.



Categories: Аз и буки

Tags: , , ,

4 replies

  1. Моја баба родила се 1904. у Ботоњи (данас Маџарска), никад није научила да чита и пише, а ни топлу чоколаду није видела, док јој ја нисам купио. Мислим да ни бечке валцере није чула, док јој 60-тих у село није дошла летрика. А-У је била земља великих неправди.

    18
    2
  2. Из чисто биолошких, социјалних и културолошких разлога српство не може бити лично.

    12
    6
  3. Жао ми је што немам довољно умећа и знања да похвалим овај текст онолико колико заиста заслужује. Надам се да би могло бити довољно рећи да се због оваквих текстова вреди посветити редовном праћењу Стања ствари.

    22

Оставите коментар