Људи су с правом поставили питање о томе какву поруку друштво шаље деци ако у пантеон заслужних не може да уђе Владета Јеротић, а тамо иду Џеј, Шабан Шаулић и Исидора Бјелица
Миша Ђурковић (Извор: ИН4С)
Прошле недеље у Београду је преминуо певач и естрадни забављач Џеј Рамадановски. Ова питорескна фигура врхунац своје популарности имала је током прве половине деведесетих година прошлог века, када је у доба ратова и санкција пунио и Сава центар. То је доба дизелаша, шушкавих тренерки, ЗАМ продукције, Палме, и наравно Аркана. Период успостављања новог „система вредности“ који је на доста добар начин ухватио Драгојевић у филму Ране. Већ у другој половини деценије његова звезда је почела да се гаси. Последњи тестаментарни хит Упалите за мном свеће је из 1995. године. Током последње две деценије скоро да и није снимао. Као и велики број некадашњих звезда, живео је пре свега од наступа у дијаспори, певајући старе хитове, што је Рибља чорба духовито описала у песми Гастарбајтерска 2, са чувеним рефреном „И наравно Џеј“.
Повод за овај текст јесу расправе које су се, чини се с правом, повеле на разним интернет порталима и друштвеним мрежама поводом одлуке да се покојни певач сахрани у Алеји заслужних грађана. Многи од коментара су указали на чињеницу да колико год омалени Дорћолац био симпатичан у својим јавним наступима, радило се о крајње контроверзном животном путу, обележеном животом у поправном дому, шибицарењем, ситним криминалом, а затим и дрогом, пијанчењем и коцком. О томе је и сам говорио у каснијим годинама живота, тврдећи да му је све то уништило здравље и живот. Људи су с правом поставили питање о томе какву поруку друштво шаље деци и млађим генерацијама ако у пантеон заслужних не може да уђе Владета Јеротић, а тамо иду Џеј, Шабан Шаулић и Исидора Бјелица.
Популарна култура и естрада постали су свакако неизбежан део савремене цивилизације и такозвани селебритији, односно естрадне звезде привлаче највише медијске пажње, око њих се окреће највише новца, а и имају велику моћ да преносе одређене поруке. Међутим, то не значи да комплетну културу треба подредити њима. Свако нормално друштво мора да прави јасну разлику између високе и популарне културе, уметничке и популарне музике, уметничке и естрадне књижевности, коначно научног рада и лаичког мудровања. Чак и унутар жанрова популарне културе постоје јасне разлике између Цунета Гојковића, истинског уметника коме јесте место у Алеји, и Џеја коме тамо, по мом дубоком убеђењу, није место.
Србија и гробља: Ко је сахрањен у Алеји великана, а ко у Алеји заслужних грађана
Проблем овог друштва је што се граница између елитног и популарног све више потире и уводи једна уравниловка у којој штавише естрада постаје нормативни модел за читаву друштвену лествицу. Све постаје један велики ријалити, закони, норме и заплети ријалитија преносе се на све друге сфере живота. Имамо већ одавно ситуацију у којој је Аца Лукас политички аналитичар, при томе најчешће очигледно дрогиран у емисијама које се емитују на националним фреквенцијама. Кристијан Голубовић, вишеструко осуђивани криминалац, редовни је учесник ријалитија, а такође је било покушаја да се и он представи јавности као аналитичар политичких и друштвених дешавања.
Закономерно, ако наставимо у овом правцу, логично би било да ова два „господина“ такође сутра заврше у алеји заслужних грађана. Шта ћемо са свим оним проституткама које учешћем у ријалитијама подижу своју тржишну цену? И оне су свакако заслужне грађанке, којима су грађани поклањали пажњу, бригу, гласове…
Има и оних који се питају како се и унутар овог естрадног света дефинишу критеријуми заслужних и мање заслужних. „Чекај брате, зашто Џеј, а не Синан?“ И стварно, Синан је аутентичнији, има далеко већи број хитова, а поштено био је већи наркоман од свих на естради ако ћемо самодеструкцију да узмемо као критеријум.
Џеј Рамадановски (Фото: Ало)
А Цеца, Брена, Мирослав, Тозовац? Они ваљда треба или у Алеју великана, поред председника, или кад је Цеца у питању можда у Споменик незнаном јунаку, па да се иде на ходочашће на Авалу…
Да закључим. Ми као родитељи имамо много веће проблеме данас да васпитамо и усмеримо своју децу него што је то био случај у ранијим генерацијама. У старту се налазимо у рату против игрица, екрана, естраде, популарне културе, улице, окружења, електронских медија, који покушавају децу да гурају ка другим циљевима од оних које има нормалан родитељ или школа постављају. Но трагедија ће бити ако држава у том послу такође прелази на ону другу страну уместо да буде на страни родитеља и деце.
Опрема: Стање ствари
(iFamNews – Србија, 14. 12. 2020)
Categories: Преносимо
„…Sinan je autenticniji, ima daleko veci broj hitova, a posteno, bio je veci narkoman od svih na estradi…“ :)))))))))))))))))))))))))))))))))))))
„…kad je Ceca u pitanju, mozda u Spomenik neznanom junaku, pa da se ide na hodocasce na Avalu…“ :)))))))))))))))))))))))))))))))))))))))
У алеји заслужних грађана треба да буду сви које је народ уважавао. То није академија наука за коју су потребне квалификације и научна достигнућа. Џеј је заслужио место међу уваженима. Он лично никад се није наметао и није крио ко је и шта је. Наравно да су многи заслужили, а нису тамо и наравно да су многи тамо врло упитно. Али зар је битно и у смрти тежити елитизму? Основно питање је чему уопште алеја. Битно је да се заслужни људи достојно испрате, да се поштује њихова заоставштина, да се не забораве. Битно је да постоји култура сећања на њих.
Него, професоре, оставите Џеја да почива у миру, да видимо ми да ли је у реду да се од гробова праве туристичке атракције, као што се ради са кућом цвећа. Зашто Тито не би био сахрањен на неком гробљу, као и сви остали људи?
Г-дин Ђурковић се револтира над халабуком која је настала око смрти и сахране некаквог Џеја, лика из полусвета, и каже: “ Људи су с правом поставили питање о томе какву поруку друштво шаље деци и млађим генерацијама…“.
Е, па г-дине Ђурковићу ако нисте приметили да већ много деценија живите у отелотворењу друштвеног ужаса који је још пре 110 година опевао В.Петковић-Дис у “Нашим данима“, и у чијим стиховима је јасно речено да је шљам постао елита – изем Вам Ваше животно искуство….
Какву поруку шаље друштво деци?
Па – потпуно јасну: децо, угледајте се на разне светле примере као што су Аркан. Кристијан Голубовић, Кавчани, Шкаљарци, Аца Лукас Цеца, Брена, Шабан, Исидора, Палма, Шешељ, Вучић, Тома Николић, Дачић, Драшковић, ма – таквим светлим ликовима и безбројним другим, задружним и фармерским са ТВ Хепи, Пинк, оним из крема штампаних медија као Информер, Српски Телеграф, Ало, Курир…таквим примерима за углед краја нема!
Сиротој деци је баш тешко да од толике сјајне понуде учине прави избор – у томе је једини проблем….
Sahrana pokojnika sa Dorćola je kamilica prema ucestvovanju srpske glumice Đuričić i glumca Isakovića u snimanju srbofobnog filma ‚‚Quo vadis Aida‚‚ SDA aktivistice i promoterke Selefija,Jasmile Žbanić. ‚‚U zemlji krvi i meda‚‚ i ‚‚Grbavica‚‚ su ‚‚Marš na Drinu‚‚ za ovo nedjelo bošnjačke šovinistice.
Vladeta Jerotic je, po sopstvenoj zelji, sahranjen u porodicnoj grobnici. Manite se poredjenja bilo koga sa Vladetom Jeroticem.
Јесте, Миша се упецао. Прво, приморан је својом компулзијом конзервативца да коментарише све, да направи погрешна поређења: Шабан је неупоредиво већа личност од Џеја, опростићете. А Исидора – припада управо ”елиттној” култури коју спомиње конзервативац – само у једном поступку који конзервативци не разумеју, од трениутка кад су се одрекли Даде, ситуационизма, панка, надреализма итд. Због чега, не смеју и немају права да више (конзерв.) да рачунају на то да ће им ико поклонити пажњу у анализама. Од друго, треће, пето…издвојићу да су Срби – доминантно народ чија култура седи на ”трећем добром месту” тј- у кафани. Основна маса нашег живота се дешавала, као и код толиких других, на таквим местима трајекторијама живота. Eton, Комеди Францес, далекосежна кодирања академија, итд итмсл – није за Србе.
Зашто правимо анализе, кад нисмо претходно направили критрријуме?
Поштовани, господине Ђурђевић,
“Пример је јачи од правила”, рече Горки.
Пошто Вас “плаши” лош утицај примера Џеја, поред Вас живог и здравог, можете увек својој деци представити “заслужног” генерала, госта Вашег института од пре неколико недеља.
Врхунац коментаторских дробељања: “То није академија наука за коју су потребне квалификације и научна достигнућа. Џеј је заслужио место међу уваженима. Он лично никад се није наметао и није крио ко је и шта је.”
Хтео сам још нешто рећи, али после оваквог “академизма” не смем ни слова прозборити. Морам ван да бљујем.