Лин Дин: Архитектура окрутности

Знаћеш да си у Источној Европи кад видиш све те чудовишне, окрутне блокове који заробљавају већину грађана. У САД, сличне зграде су углавном постојале за смештај црнаца

Лин Дин (Фото: Лична архива)

(The Unz Review, 18. 9. 2020)

Сећам се да сам негде прочитао да је Ван Гог био најкреативнији током јесени и пролећа, јер му је нагла промена времена била надахњујућа. То ипак не значи да би требало да се радујеш добу кад лишће мења боју, или чак ономе кад ти бујно цвеће наноси дрску, опсцену палету на очне јабучице. Да Винчи је забележио: „Ко се радује пролећу, радује се сопственој смрти“. Јер, додељен ти је само одређен број зрнаца песка, залазака сунца, уздисаја…

Јутрос дува оштар ветар. Лето је скоро прошло. У улици Здравка Челара, две жене воде синове у школу. Иако су дечаци довољно стари да сами упрте своје торбе, овај лагани терет пребачен је преко рамена мајки. Подшишана деца носе веселе кошуље, панталоне, чарапе и ципеле, а и њихове витке маме су обучене шарено, за разлику од сивог и беж бетона скоро свих зграда које се суморно надвијају над њима.

Знаћеш да си у Источној Европи кад видиш све те чудовишне, окрутне блокове који заробљавају већину грађана. У САД, сличне зграде су углавном постојале за смештај црнаца на социјалној помоћи, али скоро све су порушене. Након две мизерне деценије, тридесет три зграде стамбеног комплекса Пруит-Иго у Сент Луису порушене су седамдесетих. Њихов архитекта, Минору Јамасаки, најпознатији је по Кулама близнакињама, такође намерно срушеним. Какав ли би био његов епитаф?

При првој посети Њујорку 1979, попео сам се на највишу тачку Светског трговинског центра. Било је запањујуће гледати с висине на густу шикару мањих небодера. Осећао сам се као Супермен. Са свакодневним приступом таквом погледу осећај нечег новог би се истрошио, сигуран сам, и био надвладан практичнијим стварима, као што је време потребно да се попнеш до врха или се спустиш. Па ипак, свако вече би неки радник изашао одатле с посла. Колико нас би желело да станује на, рецимо, 88. спрату неке зграде?

Источна капија Београда (Фото: Лин Дин)

Према центра града, у магловитој даљини, виделе су се неке од најсликовитијих и најдуговечнијих њујоршких зграда. Међутим, Алфред Бар, први директоре МОМЕ (Музеја модерне уметности), просто их је презирао. „Романичка, мајанска, асирска, ренесансна, астешка, готичка и нарочито модернистичка – све од челичних гаргуја Крајслерове зграде до фантастичног јарбола на Емпајер стејту. Није ни чудо што се неки од нас који смо били згрожени тим хаосом с великим интересовањем и надом окрећу Интернационалном стилу“.

Интернационални стил не би требало да постоји ни у чему, а нарочито не у архитектури, јер зграде свуда ничу из локалне климе, пре свега, и онда се миленијумима брусе и украшавају захваљујући навикама, традицији и појединачним ћефовима локалног становништва. Сељаци или радници из ма ког села су већ особени, тако да кад чујеш за јединствено, међународно решење, то обично значи да те иза црвеног хоризонта чека лудачка кошуља, ако не и гулаг.

Током два одвојена дана, ходао сам неколико часова по Новом Београду. Прошао сам поред неколико пешака. Плод планског развоја, Нови Београд је социјалистичка изложбена витрина с монументалним здањима, пространим травњацима и широким булеварима, све направљено да остави утисак, нарочито на фотографијама. Становати на овом месту је нешто сасвим друго.

Фото: Лин Дин

Нови Београд има тек покоје дрво с широком крошњом, јер би, претпостављам, заклањали велелепне призоре. Авенијама са шест саобраћајних трака додате су тролејбуске линије, тако да прелазак улице представља гњаважу.

Лети се печеш на жари, а зими арктички ветар може да те одува у замрзнуту празнину, да се заувек изгубиш, као Кафкин јахач на канти за угаљ.

Хектари празних травњака окружују огромну Палату Федерације (преименовану у Палату Србије). Иако има и дрвећа, испод њега се нико не одмара, јер је пејзаж тако одбојан. Фонтане прскају из огромног правоугаоног базена, прилично бесциљно, јер их нико не посматра.

Под немилосрдним сунцем, знојави дечак окреће педале свог трицикла преко ужарених бетонских плоча. Овог поподнева на овом месту без шарма нема других људи осим њега и његове баке. Ускоро је и њих отерала врућина и одбљесак сунца.

Фото: Лин Дин

Једине гужве које сам видео на Новом Београду били су искрцани аутобуски путници испред шопинг центара у америчком стилу, Делта сити и Ушће. Знаћеш да си саздао дистопију кад бездушни трговински центри постану драгоцене оазе задовољства, опуштања и дружења. Само друга нијанса оног што се може видети у Америци. Наметнут ти је Интернационални стил, бато. Бесловесна, двоножна бића базају по мртвим просторима.

Преласком у Земун наилазимо на Хотел Југославију, који је, кунем се, исти Палата Федерације. У Интернационалном стилу све мора бити правоугаоно, равно, неукрашено, тврдо и ћошкасто. Плаховито је мужеван, лишен квасца било какве женске лепоте или мекоће. Социјализам је бетон.

Саздан да остави утисак, Хотел Југославија угостио је Краљицу Елизабету II, Никсона, Картера, Нила Армстронга, Тину Тарнер и друге, али сада тамо одседају још једино наивне циције, да би потом оставили увредљиве коментаре на „Трип адвајзеру“. Стар је, рећи ћеш, али Хотел Москва је још старији, али, захваљујући лепоти у стилу ар нувоа и смисленој локацији, неупоредиво бољи.

Хотел Москва (Фото: Лин Дин)

Са косим кровом, стубовима, куполама, венцима, скулптурама, рељефима, прозорима разних величина, и складно укомпонованом тиркизном, беж, загаситосмеђом и златном, Хотел Москва је предмет бескрајног дивљења.

Исти архитекта, Јован Илкић, пројектовао је и зграду Скупштине, неколико блокова даље. Она је свечана, државничка и прикладно импозантна, јер форма прати функцију. Не шалим се. Иако је то кључни пропис Интернационалног стила, код њега је испољен горе него и код једне архитектонске тенденције у историји.

У Хотелу Југославија, упитао сам имају ли кафић, али једине две могућности биле су Интергалактичка вечера, служена у нечем налик храму посвећеном Америци где се непрестано пуштао амерички ритам и блуз и класични рок, и безлична кафаница позади. Потпуно празна, изгледала је као аеродромски паб, али без призора полетања и слетања авиона или осећаја бекства који би те забавили. Одмах поред ње налази се Кафе Ложа, о којој сам већ писао. Ова је имала и мурал Џорџа Вашингтона који предаје дужност. Промукли Том Пети је завијао. И овде се може утећи од апотеозе социјализма у лажну и карикатуралну Америку.

Корпоративне рекламе сада ничу са врхова неких новобеоградских солитера. Don Café, Idea, Bon Café, Coca Cola, итд.

Фото: Лин Дин

У чланку у Њујоркеру из 2018, Џастин Макгверк (Justin McGuirk) износи потпуно другачије виђење: „Шетајући се авенијама Новог Београда, између низова бетонских блокова, прво што ми је упало у очи није била архитектура, већ осећај удобности – превлађујући утисак нормалности. У већини масовних грађевинских комплекса које сам посетио, било да су у Европи, Јужној Америци, Њујорку, Москви, суочаваш се с једном од две ствари: класном разликом или запуштеношћу (често с обема). У Новом Београду није било различитости у класи јер ово нису били општински станови, већ просто станови“.

Удобност, каже! Очигледно се не слажемо.

Макгверк воли брутализам не само због његове „масивности и материјалне искрености“, већ и због асоцијације са „социјалном демократијом“. Не комунизмом, пазите. У случају Југославије, ова „архитектура је изражавала један од највећих политичких експеримената модерне ере“.

Нажалост, Америка никад није у потпуности усвојила брутализам. Има времена. Макгверк јадикује: „Многи херојски стамбени пројекти на Западу претворени су у гета, или оронули, док су неки класични примерци и уништени“.

Фото: Лин Дин

Бетонски станови који висе у ваздуху су сигурно бољи од кичастих буржујских резиденција: „Увек ћу се сећати кад је једној пријатељици из Сарајева мајка, дошавши у посету у Лондону, с олакшањем одахнула кад је видела да станује у општинској стамбеној кули, а не у једној од оних нападних викторијанских кућа – потпуно у супротности с лондонским снобизмом“.

Диктатор који је 35 година владао Југославијом имао је најмање 34 резиденције. Скоро ниједна од његових вила, двораца, палата, приморских замкова и планинских ловачких кућа нису биле саграђене у Интернационалном стилу. Тито је био човек од укуса, елеганције и класе. Није био луд.

Како је било становати у једној од тих бетонских зграда?

Пријатељица Петра, Српкиња, пише ми из Лондона: „Ја сам у ствари одрасла у једној од таквих, можда не толико депресивној и пропалој као што је Источна капија или неки од блокова у Новом Београду. Наша зграда била је дуго година једина кула у близини, тако да смо имали привилегију најневероватнијег погледа на цео град и околину.

Фото: Лин Дин

Моја мајка је била пресрећна што станује у нашем скромном трособном стану на једанаестом спрату.

Откад је тата умро пре неколико година, сестра и ја покушавамо да је наговоримо да се пресели у неки мањи и нижи стан, али она ни да чује. Обожава свој дворац.

Уселили смо се кад сам имала девет година, а сестра још била беба. Моји родитељи су годинама били подстанари, и морали смо неколико пута да се селимо, па су после година чекања добили право на стан преко синдиката, уселили смо се у новоградњу и сећам се да су сви били јако срећни и узбуђени.

Била је ту невероватна мешавина станара, од физичких радника до универзитетских професора, Срба, Хрвата, муслимана, Цигана…

Источна капија Београда (Фото: The Unz Review)

Била је зима и сва деца су одмах хитала у топле ходнике са централним грејањем, сваке вечери, недељама, да се играју и забављају. Неки од нас су и после 45 година блиски пријатељи.

Срби су обично васпитани да буду блиски и увиђавни према комшијама, тако да смо се веома лако привикли на тај бетонски, солитерски социјалистички начин живота.

После више од тридесет година живота у Лондону, ја бих много радије живела у кући са лепом, зеленом баштом пуном цвећа, воћака и птица певачица, али Срби углавном немају ништа против живота у становима.

Куле су биле савршено решење за Београд после уништења и бомбардовања током Другог светског рата, али и огромног прилива људи из других делова Југославије. Због пољопривредних реформи 1950-их и бесплатног образовања који је комунистички систем нудио, многи млади људи су се преселили из села у градове, тако да су новоградње биле веома практично решење за стамбени смештај.“

Фото: Лин Дин

Из унутрашњости тролејбуса бр. 14 видим три куле Источне капије Београда како штрче на хоризонту. Нема других солитера. Приближавајући јој се, пролазим поред различитих зграда. Ниједна није тако импозантна као Источна градска капија, и због тога, несумњиво, све изгледају подесније за становање, нарочито појединачне куће које су претходиле социјализму. Укуси су различити, али радије бих боравио у старомодној, оронулој страћари него у било каквом херојском здању, нарочито ако је колективно.

Од 2013. комади бетона тешки и до 70 кила падају са 23-спратнице Источне градске капије, али, на срећу, ове безосећајне самоубице нису никог на земљи убиле. Иако без мозга, чак се и бетон уморио од своје бруталности.

У књизи Живе машине – Баухаус архитектура и сексуална идеологија, Мајкл Џонс (E. Michael Jones) прича о својој посети стамбеним пројектима на Јужној страни Чикага 1990. године: „Степениште без улазних врата, прекривено графитима, одише претећим тоном. Сви углови су слепи; „чедна“ (омиљена реч апологета Баухауса) геометрија модерних зграда прекривена је рукописом беса и очаја ниже класе“.

У књизи Од Баухауса до наше куће, Том Вулф (Tom Wolfe) описује зграде Пруит-Иго: „На сваком спрату налазе се наткривене пешачке стазе, у складу са Корбизјевом идејом о ,лебдећим улицамаʻ. Пошто у стамбеним пројектима нема другог места где би се чинио грех на јавном месту, оно што би се обично одигравало у баровима, јавним кућама, билијар клубовима, кладионицама и шталама сада се одигравало на улицама у ваздуху.“

Фото: Лин Дин

Улазећи у Источну капију Београда, наишао сам на графите и вандализам, али су ходници били чисти, мада суморни. Испред неколико врата биле су постављене саксије са цвећем. Јасно је да Срби покушавају да извуку најбоље што могу из сваке ситуације.

Мој пријатељ Новак коментарише: „Кад разговарам с људима који живе у тим солитерима, жале се на градњу и одржавање, али је већина развила осећај поноса, припадности Блоку 45, Блоку 70 или Пирамиди, итд. Можда је то ,кисело грожђеʻ, али кад људи чују где ја станујем, многи ће рећи, ,ја никад не бих могао тамо да живимʻ, и навести неки разлог (загађење ваздуха, бука, паркинг…), а заборавиће на величину својих соба, низак плафон и квалитет градње…“

Новакова адреса је сигурно једна од најпожељнијих у целом Београду. Трг Републике се види с његових улазних врата. Већина најбољих ресторана и кафића у граду су на домак руке. Ако се затетура кад се напије, Новак се практично може испружити у свом кревету.

Што је најважније, Новак је смештен у најбогатијем делу свог родног града – историјски, културно и уметнички. После живота на многим местима, укључујући и Њујорк и Париз, одлучио је да се врати овамо.

Фото: The Unz Review

Двадесети век нам је донео светске ратове, атомске бомбе, гулаг, политичку коректност, напалм, упаковану музику, Барбару Стрејсенд, снимљени смех, амерички сир, Израел и апсолутно најгору, најнехуманију архитектуру у историји, и за ово можемо пре свих захвалити зачетнику Баухауса Валтеру Гропијусу.

Током Првог светског рата, једна дивна традиционална зграда срушила се на војника Гропиуса, али је човек преживео, и почео се светити архитектури, цивилизацији и људској врсти. Само једну циглу смо били удаљени од спасења, али, авај, догодио се бетон.

На Нови Београд се наслања Земун, шармантан град са релативно нетакнутим историјским центром, са скромном али достојанственом православном и католичком црквом, и манастиром. У пешачкој зони у центру увек је весело. Иако је административно прикључен Београду 1934, Земун је задржао своју особеност, и зато његови поносни становници инсистирају да су из Земуна, а не из Београда, а нарочито не, Боже сачувај, с Новог Београда.

Прелазак из једног у други је као повратак сензуалном, женственом. Као повратак кући. Крајње је време да сви пођемо кући.

С енглеског посрбио: Светозар Поштић



Categories: Посрбљено

Tags: , , , , , ,

Оставите коментар