Драган Бисенић: „Руски фактор“ и 5. октобар

Говорило се да ће Милошевић бити на власти све док се Американци не договоре с Русима да га збаце

Слободан Милошевић (Фото: ЕПА/Саша Станковић)

Мислите ли да се то догодило, када је Милошевић оборен 5. октобра?

– (Ћутање од скоро једног минута). Постоје две Русије: државотворно-патриотска и бескарактерна Русија. Јељцин се односи бескарактерно, код њега нема пријатељства, историје, а постоје само данашњи приходи и лични интерес. Та Русија могла је с било ким да се договори и било кога да преда. Ја не искључујем да се то догодило с Милошевићем. Кад се састала група Г-7 на Окинави, они су цела два сата разговарали с руским руководством да би оно предало Југославију. Знајући о коме је реч, не искључујем да је руско руководство то прихватило“.

(Разговор с Генадијем Зјугановим, објављен у Данасу, 28. септембра 2002)

Ове речи лидера руских комуниста вероватно би отишле у заборав, да прошле недеље Клинтонова библиотека није објавила транскрипте разговора са председником Русије, Владимиром Путином и тако потврдила да се и Русија сагласила са уклањањем Слободана Милошевића с власти, мада је превратнички карактер 5. октобра 2000. аутоматски приписиван искључиво деловању САД, ЕУ и Запада.

Нова група објављених транскрипата које смо делимично представили у среду, а једним делом налазе се и уз овај текст, потврђују да је Путин још као први човек ФСБ, од септембра 1999. био незадовољан Милошевићем. Док у разговору са америчким председником 30. септембра 2000. отворено подржава уклањање Милошевића, он се као председник руске владе на сусрету са америчким председником Клинтоном, на Оукленду, 12. септембра 1999. негативно одређује према Милошевићу и прихвата америчке оцене о њему.

То је, међутим, само још једна демонстрација односа и политике коју је руски председник Јељцин имао према српском председнику.

Југословенско руководство и председник Србије, Слободан Милошевић, сасвим су се разишли са председником Јељцином, подржавајући 1993. побуну против њега која је долазила из руског Белог дома и која је окончана артиљеријском паљбом по руском парламенту. Јељцин и Милошевић од тада више никада неће бити у блиским, него само званичним и хладним односима. Суштина те пропаганде била је да Руси треба да следе српски пример, јер је Америка Русији припремила судбину Југославије. Правда је објављивала изјаве српских интелектуалаца: „Данас су НАТО авиони над Балканом, а сутра над Кавказом“.

Јељцин и сви његови блиски сарадници били су уверени да српско руководство жели Русији да наметне војну хунту и с њом укине тешко извојеване слободе, плаћајући све то новцем богатих и утицајних српских бизнисмена у Русији.

Русија не жели 3. светски рат који би почео на Балкану

У октобру 1994. тада већ бивши председник руске владе и један од најважнијих људи руске политике 1990-их година, Јегор Гајдар, посетио је Београд. Гајдар је тада, у разговору који смо водили, уздржано говорио о односима руководстава, али је веома директно представио однос Русије према Србији у рату и до које тачке је Русија спремна да у тој подршци иде. На моју констатацију да је било доста неспоразума између власти Србије и власти у Москви и питање да ли су очекивања Србије била претерана кад је реч о могућностима помоћи Русије, Гајдар је одговорио: „У руској политици била је и биће једна доминанта: Русија апсолутно не жели да уђе у нови рат. Из било којих разлога. Учинићемо све што можемо да не дозволимо такав развој међународне ситуације, где би претња ратом постала озбиљном за руску земљу. Увек ћемо да чинимо све да бисмо успоставили мир на Балкану. То је доминанта руске политике. Све остало је важно, али апсолутно секундарно“. Гајдар је још прецизирао да „нико у Русији није заинтересован за још један, трећи светски рат који би почео на Балкану“.

Последња фаза у еволуцији руског става према Милошевићу почела је косовском кризом и НАТО бомбардовањем СР Југославије.

Руска историчарка и чланица САНУ, Јелена Гускова, у својој обимној анализи југословенске кризе Историја југословенске кризе 1990-2000 која је у два тома објављена на српском 2003, наводи да још нема докумената који би расветлили процес доношења одлука о промени руске политике и то илуструје податком да су две недеље након агресије на СРЈ, руски медији променили тон и правац информација. „Највише руководство земље није било сигурно у своје поступке и колебало се… На крају, све се завршило на томе да је Русија играла улогу инструмента за притисак и застрашивање Југославије, баш као и НАТО… Ово се десило само зато што није постојала политичка воља највишег руководства Русије за доношење одлука“, написала је Гускова.

„Најхладнији“ Рус

Српски захтеви, притисци и навођење руског генералитета за испоруком ракета С 300 доживљени су током бомбардовања као директно српско провоцирање сукоба Русије с НАТО, које не би у крајњој линији помогло ни Србији.

Један од изузетних руских новинара и аутора, Леонид Млечин у књизи Југословенска трагедија, коју је објавио 2017. пише: „Разумни гласови били су реткост. Пажњу на себе обратио је нови секретар Савета безбедности, Владимир Путин. Он је изјавио да се не треба петљати у Југославију, ми имамо довољно наших проблема. Потребно је размислити о заштити властитих интереса, а подстрекавају нас ка конфронтацији и размени удараца“. Ако су Јељцин и Черномирдин врели, онда је Путин, вероватно, најхладнији Рус кога сам срео, написао је тадашњи амерички преговарач, Строб Талбот.

Србија се нашла у рукама политичара који је државе водио из катастрофе у катастрофу. Милошевић, пењући се уз пирамиду власти, невероватно је заоштрио косовски проблем. Он је обећао да ће да га реши у интересу Срба, а урадио је то тако што су Срби морали отуда да беже. Све, за шта се Милошевић ухватио, за Србе била је трагедија“, пише Млечин.

Ове речи личе на изненађујућу осуду Милошевића коју је у јуну 2002. изрекао Владимир Жириновски који је важио за личност која безусловно и у свакој прилици стоји на српској страни. У интервјуу који смо водили оптужио је Милошевића да ради за хрватске интересе. „Шта је резултат његове политике? Југославија је разбијена, он је у Хагу, а само Срби страдају. Створене су Велика Хрватска и Велика Албанија, а само ће Србија бити мала. Ускоро ће узети Санџак, Војводину, Црну Гору. Остаће Београдски регион или како су то Турци звали, београдски пашалук“, објашњавао овај екстравагантни и ексцесни руски политичар.

Демонстрације испред Народне скупштине, 5. 10. 2000. (Фото: Митрополија црногорско-приморска)

Руски преговарач Виктор Черномирдин, који је донео усаглашени предлог споразума с НАТО, наводно, очекивао је да ће Милошевић да се спори и да затражи поправке и измене, наводи Млечин. „Слободан Милошевић није рекао ништа. Ни једну реч! Ни Милошевић, ни његови сарадници нису урадили оно што смо очекивали: покушали да измене нацрт резолуције УН како би он што више изражавао њихове интересе“, саопштио је Черномирдин.

„Нова истина“ две деценије касније

После успешног завршетка мисије Виктора Черномирдина, Јељцин је одушевљено рекао Клинтону: „Дође ми да вас загрлим и пољубим јер се искрено радујем што у овако сложеној ситуацији наше пријатељство није страдало“. Јељцин у својим мемоарима Председнички маратон пише како је пустио Жириновског, комунисте, националисте, руску Думу и Милошевића да се замајавају идејом о савезу Русије, Белорусије и Југославије, док је он на другој страни гледао како да Милошевићу смрси конце.

Крајем маја 2000. у Москви су боравила тројица тада водећих опозиционара Србије, Вук Драшковић, Војислав Коштуница и Зоран Ђинђић и поред покушаја званичног Београда да онемогући ту посету. Руски дневни лист Комерсант тада је написао: „Русија је спремна да се одрекне председника СРЈ Слободана Милошевића, али, са друге стране, још није спремна да то директно каже“.

Слободан Милошевић је покушао да парира са своје стране, објављујући књигу о Путину у првом лицу, али, осим што је то било прекасно, њу је обележио мини скандал. Милошевићев рођени брат Бора, који је био амбасадор у Москви, написао је предговор у којем је хвалио Путинову жену, Људмилу, да помаже свом супругу тако, што му се не меша у посао. Била је то јасна алузија на Миру Марковић која је била председница партије ЈУЛ у коалицији с партијом свог супруга – СПС.

Руски председник Путин, 30. септембра 2000. саопштио је Клинтону да се држи договора постигнутог на заседању Г8 на Окинави. Записник овог разговора још није обелодањен. Нешто више детаља саопштено је на брифингу за медије одржаном 21. јула 2000. на Окинави. Амерички званичници навели су да су двојица председника говорили о „питању Балкана у наредним месецима“, додајући да је са америчког становишта потребно да се „Милошевићевом режиму у Београду јасно стави до знања да покаже уздржаност, посебно према демократски изабраној власти Црне Горе“.

На новинарско питање да ли је Путин променио своју позицију према Милошевићу, неименовани амерички званичник рекао је да не би желео да наведе руску позицију, „али да је интензивни разговор о Балкану дао сваком председнику шансу да се концентрише на кључне тачке“. Додао је да је Милошевић изазвао „четири рата“, да је „руководио разбијањем земље зване Југославија“, „био је близу да то понови на Косову и не треба да му дозволимо да то учини још једном“. „То би требало да буде порука за њега, укључујући Русију“, рекао је амерички званичник. То је била формулација којом је саопштено да је постигнут договор о Милошевићевој судбини.

У разговору који смо у новембру 2000. водили са тадашњим председником СРЈ Војиславом Коштуницом, поставили смо питање руског утицаја на догађаје 5. октобра. „Кад је реч о армији, ви кажете да су се војни команданти премишљали и да су донели одлуку која је омогућила промене. Али сада је стигло тумачење из Русије да је тај став превагнуо после препоруке руске армије“ – било је питање.

„Изјава председника спољнополитичког комитета руске Думе Димитрија Рогозина одавде је демантована, тако да се на њу не бих ослањао. Пошао бих од чињенице да руски фактор није утицао – док се не докаже супротно. У војсци је постојало премишљање у људском смислу и армија је одлучила у ноћи између 5. и 6. октобра да не интервенише. То је за мене била политички позитивна одлука“, рекао је Коштуница.

После две деценије можемо да допунимо одговор и закључимо на основу нових сазнања да се доказало супротно, да кажемо руски фактор јесте утицао на исход 5. октобра.

Са овом оценом и даље се не слаже један од кључних организатора Милошевићеве опозиције, амерички амбасадор Бил Монтгомери, који тврди да је Москва, и поред свега, до последњег часа остала на Милошевићевој страни.

Нови документи из Клинтонове библиотеке

Путин: Милошевић се није понашао на прихватљив начин

У телефонском разговору 15. јуна 1999. са америчким саветником за националну безбедност, Сендијем Бергером, Владимир Путин као шеф Федералне службе безбедности и саветник за националну безбедност, разговарало се о стању на Косову, након тек окончаног бомбардовања. Бергер је најавио састанак министара одбране, Коена и Сергејева у Хелсинскију и састанак двојице председника, Клинтона и Јељцина и Келну.

Бергер је рекао да је потребно да се руске снаге „потпуно интегришу у КФОР, делом због тога да би се избегло да буду мете ОВК“. Бергер је нагласио да он „претњу ОВК узима веома озбиљно“.

Међу објављеним стенограмима налази се још један који се тиче односа према Србији и председнику Слободану Милошевићу. Реч је о сусрету бројних америчко-руских делегација, 12. септембра 1999. у Оукленду на Новом Зеланду. Руску делегацију предводио је као премијер Владимир Путин, а америчку председник Клинтон. У америчкој делегацији били су државна секретарка Мадлен Олбрајт, саветник за националну безбедност Сенди Бергер и бројни други експерти, док су у руској били министар спољних послова Игор Иванов и министар за спољну трговину Михаил Фрадков са сарадницима. Руски премијер је критиковао косовске Албанце, констатовао да се српске избеглице налазе у тешком положају, али и негативно одредио према Слободану Милошевићу, закључујући да се „Југославија распада“.

Клинтон је поставио питање о Косову и какви су утисци руског саговорника о ономе што се чини?

Путин: „Ствари могу да се побољшају. Мислим да имате информацију да Албанци не желе да се разоружају. Схватам да је то плод напора ваше администрације. Разумем да верујете да су тамо проблеми хуманитарне природе, али ми треба да сагледамо проблем у перспективи. Ми смо говорили о 50.000 или можда 100-150 хиљада албанских избеглица. Али, број српских избеглица је три пута већи. Најтежи проблем није тај. Најтежи проблем је да долази зима. Разарање инфраструктуре, посебно у подручју енергетике, значи да је Југославија у веома тешком периоду. Познате су ми ваше последње изјаве о Милошевићу. Мислим да је судбина милиона важнија од једне особе. У сваком случају, наше позиције о том човеку (Милошевићу) блиско се подударају. Према нашим проценама ситуације, он (Милошевић) се није понашао на прихватљив начин. Оно што је важно, јесте да имамо добру сарадњу две земље. Строб Талбот је учинио много на дипломатском пољу. Учинили смо много да сузбијемо амбиције војски са обе стране. Мислим да ћемо тамо бити потребни једни другима и даље. Ствари на Косову могу да крену у правцу насиља. Верујем да смо направили добар пример у међусобној војној сарадњи. Лоша ствар с којом се суочавамо је распад Југославије. Тешко је да се замисле услови за повратак Срба на Косово. Ми имамо сличне проблеме у Русији. Живот показује да коришћење силе не доводи до коначног решења сукоба…“

Клинтон: „Да би ствари функционисале на Косову, потребно је да делујемо заједно, као у Босни. Ако представник УН има план да разоружа Албанце, бар делимично, ми ћемо да сарађујемо с њима. Ми такође желимо да се Срби врате на Косово – то је њихово право…“

Опрема: Стање ствари

(Данас, 11. 10. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

4 replies

  1. Не бих турио све паре да је Путин пустио Милошевића низ воду, Клинтонови документи могу бити и фалсификат.
    Друго – осим јавне Русије постојала је и дубока држава, она која је сменила Јељцина и поставила Путина. А та нам је у рату помагала шаком и капом. Без помоћи Русије не бисмо издржали пола године, а овако смо изгурали 10 година. Наравно да то Русија није чинила због нас, али ми смо имали избор: пропасти као Македонци, или се борити – ми и дан-данас црпемо користи од наше релативне победе.

    7
    3
  2. Ситуација се сада потпуно променила. Сада Путин истрајно подржава највећег противника српског народа, њеног председника. Ипак његова политика је константна у односу на Србију. Међу првима је Русија признала Хрватску и Словенију а интезивно је са „ западним партнерима“ радио на одвајању Црне Горе од Србије. Знам да се ово многима који су као ној забили главу у песак, не свиђа што пишем, али нама нема спаса док је он на челу Русије. Није му се свиђао Милошевић јер се борио против запада, али му се изузетно свиђа АВ који обожава запад и што је најважније уништава Србију као државу и као народ.То изузетно много говори о Путиновој политици. Да не говорим о братским односима са Турском и одбрани Сирије по цену страдања хиљада руских војника. Љубе га његови западни партнери. Ја сам рекао истину а ви удрите по негативмим оценама. Једном ћете укапирати да је ово тачно.

    11
  3. је Милошевић обавио свој задатак, и није им више требао.

    Ко с ђаволом тикве сади…

    2
    1
  4. Ова скрипта не трпи бројеве на почетку реченице.

    Рекао сам:

    Године 1999. је Милошевић обавио свој задатак, и није им више требао.

    Ко с ђаволом тикве сади…

    3
    2

Оставите коментар