Зоран Чворовић: Зашто Вашингтонски споразум подсећа на Тајну конвенцију Србије са Аустроугарском

Кристално је јасно да се Србија под диктатом Вашингтона заправо одрекла права на вођење независне спољне политике

Зоран Чворовић (Извор. Лична архива) 

Трагом једне слутње

Када је у питању споразум који је председник Републике Србије закључио 4. септембра у Вашингтону са тзв. Републиком Косово, српска јавност је највише пажње поклонила, чини се с правом, претпоследњој, 15. тачки. У њој се Србија „сложила са једногодишњим мораторијумом на кампању за повлачење признања“ и истовремено се неорочено обавезала да се „уздржи од слања формалног и неформалног захтева било којој нацији или међународној организацији да не признају Косово (Приштину) као независну државу“.

У корист треће стране

Код утврђивања стварних домета ове уговорне клаузуле најпре се мора имати у виду чињеница да је Вашингтонски споразум настао пре свега захваљујући америчком „посредништву“. Као израз пресудне улоге САД у његовом састављању, Вашингтонски споразум садржи бројне клаузуле које предвиђају искључиву или делимичну корист за САД, што овом споразуму добрим делом даје карактер међународног уговора у корист треће стране. Иако је такав карактер најочигледнији у оним уговорним одредбама које предвиђају директну и једнострану економску или политичку корист САД (забрана употребе 5Г опреме кинеског „Хуавеја“, диверзификација увоза енергената, монополски положај америчке Међународне корпорације за финансијски развој у инфраструктурним и енергетским пројектима на КиМ, борба против Хезболаха) и тачка 15 Вашингтонског споразума има карактер клаузуле којом је уговорена корист за трећу страну која није потписница уговора. Наиме, минус у „билансу“ суверености Републике Србије, који је настао због тога што се Србија одрекла сувереног права да свим правним и политичким средствима брани свој територијални интегритет на Косову и Метохији, неће бити укњижен као плус само у „билансу“ суверености тзв. Републике Косово, већ, чини се пре свега, и у „билансу“ Стејт департмента. САД су истински бенефицијар сваког уговора којим Србија заокружује сувереност тзв. Републике Косово, не само због чињенице да овај државолики монструм не поседује реалне услове за самостални живот без америчке војне, политичке и економске помоћи већ пре свега зато што се смисао постојање тзв. Републике Косово у потпуности исцрпљује у сфери америчког интереса одбацивања Русије далеко од балканске раскрснице интерконтиненталних путева, који су се као приоритет економске политике Србије нашли у Вашингтонском споразуму.

Члан 4

Када се одредба Вашингтонског споразума којом је Србија свој интерес одбране територијалног интегритета на Косову и Метохији подредила спољнополитичком и безбедносном интересу САД да се тзв. Републици Косово обезбеде недостајући атрибути државне (право на закључивање међународних уговора и олакшавање добијања међународног признања) и економске суверености (инфраструктурна повезаност), протумачи у светлу општих начела међународног права, тада постаје кристално јасно да се Србија под диктатом Вашингтона заправо одрекла права на вођење независне спољне политике. Пошто право на вођење независне спољне политике представља израз начела суверене једнакости држава, тачком 15 Вашингтонског споразума прекршена је ова општеобавезујућа норма (ius cogens) међународног права.

Потписивање Вашингтонског споразума (Фото: Еван Вучи/АФП)

Када савремене правне документе тумачи један правни историчар, он то чини, за разлику од правника позитивисте, под снажним притиском историјских асоцијација. Што је епоха у којој живи преломнија, то је и однос правног историчара према савременим актима које тумачи напетији, а историјске асоцијације честе и живе. Управо зато потписника ових редова Вашингтонски споразум, због бројних клаузула које су Србија и тзв. Косово уговориле у корист САД, неодољиво подсећа на међународни уговор који је обележио спољну политику напредњачких влада у 19. веку. Реч је о Тајној конвенцији коју је Кнежевина Србија потписима кнеза Милана Обреновића и министра Чедомиља Мијатовића закључила на Видовдан 1881. године са Аустроугарском.

У најспорнијем 4. члану Тајне конвенције стајало је: „Без претходног споразума са Аустро-Угарском, Србија неће преговарати о политичким уговорима нити ће такве уговоре закључивати ни с којом страном државом, и неће пустити на своје земљиште страну војску било редовну било нередовну, чак ни у виду добровољаца.“ Овом клаузулом Беч је желео за себе да обезбеди, како примећује Слободан Јовановић, „право надзора над нашом спољном политиком“.

Стварање међуправославног раздора

Одредба о забрани присуства било које стране војске у Србији, редовне или добровољачке, имала је да спречи понављање ситуације из тек завршеног српско-турског рата (1876–1878), када су се бројни руски добровољци с генералом Черњајевим на челу нашли у Србији. Оваквом клаузулом Аустроугарска је за себе осигурала искључиви надзор над правом Србије да води рат и закључује мир (ius belli ac pacis), што је с обзиром на ондашњу, речју М. Павловића, „пијемонтски обојену сувереност“ Кнежевине Србије, заправо значило надзор аустријски над политиком ослобађања и уједињења Српства. Да је Тајном конвенцијом под аустријски надзор дошла и српска национална политика показује члан 2 Конвенције: „Србија неће трпети политичке, верске или друге мутње које би, полазећи са њеног земљишта, ишле противу Аустро-Угарске монархије, подразумевајући ту и Босну, Херцеговину, и Ново-Пазарски санџак.“ То је значило само једно, да „наша влада имала је“, по речима Слободана Јовановића, „да угуши не само сваку припрему буне него и сваку националистичку пропаганду која би с нашег земљишта била управљена против аустријског режима у Босни.“

На овакву клаузулу су пристали Милан Обреновић и напредњачка влада и поред чињенице да је „Босна“, речју Јовановића, „била сан целог једног нараштаја“, због чега је претходна берлинска одлука о аустроугарској окупацији примљена „као ново Косово“.

Стево Тодоровић, Кнез Милан Обреновић, 1881.

Уместо ка неспорно српској Босни и Херцеговини, од тада је Беч српске територијалне аспирације усмеравао ка Вардарској Македонији, како би се на рубним српско-бугарским националним територијама створио дубоки међуправославни раздор и тиме ослабио утицај Русије на Балкану.

У време закључења Тајне конвенције чинило се да је са стране Србије њен једини несумњиви бенефицијар био кнез Милан, пошто је по слову Конвенције Беч преузео обавезу да заштити „Србију и њену династију“. Страхујући за своју будућност, како од домаћих радикала, као пансловенских „агената“, тако и од Русије, Милан се „због своје нервозне природе“ и урођеног „неуротичног страха“ изненада и напречац бацио у загрљај Аустрији, исто онако како је падао у бројне љубавне авантуре. Док је Јован Ристић, који је поднео оставку због нове аустрофилске Миланове политике, био истовремено свестан аустријске опасности и слабости Русије, али је ипак изнад свега ценио државну независност, Милан Обреновић „није имао стрпљења за преговарање и ценкање“. Једно је било, како оштроумно примећује Слободан Јовановић, Ристићево и радикалско покоравање по нужди Аустроугарској 1878. и 1909. године, а друго Миланово приликом потписивање Тајне конвенције, јер он „се покорио не само по нужди него донекле још и из оскудице вере у народну будућност“.

Жалосно и наопако

Анализирајући Тајну конвенцију управо из угла мотива Милана Обреновића, ондашњи министар Живан Живановић закључује: „Ако би се као узроци (за њено закључење) могли узети споља отпад од Русије а унутра одбрана од нових политичких струја, а то ће рећи од свог народа, обоје је зло и наопако. Кад владалац и влада слободу закључења уговора своје земље дају у руке признатом противнику независности Српске; и кад владалац себе и династију ставља у заштиту истом противнику, онда је то доиста жалосно и наопако, управо издајнички.“ Двадесет и две године након закључења Тајне конвенције постаће јасно да уговор који је Србију према Аустроугарској, по признању самог Милана Пироћанца, „ставио у положај, у коме је Тунис према Француској“ није био довољна гарантија за очување династије Обреновића. Милан је с годинама бивао све слабији како у односу на радикале, тако и у односу на Русију. Унутрашње противречности у балканској земљи која се ставила под протекторат само једне велике силе биле су с годинама све интензивније, да би кулминирале у мају 1903. године.

Правни историчар не може да одагна тешке слутње да Вашингтонски споразум – клаузулом која спољну политику Србије ставља под надзор само једне велике силе – смешта једну балканску државу у прокрустовску политичку позицију, која уместо да смирује има експлозивни потенцијал и у погледу спољнополитичке позиције Србије, и у њеном унутрашњем политичком животу.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат, 2. 10. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

4 replies

  1. Дубодолином

    Дубодолином
    Пловим
    У небо
    Не гледам

    Дубодолином
    Пловим
    Кормило
    Не требам

    Дубодолином
    Пловим
    Добру се
    Не надам

    Момчило

    12
  2. Крајем 19. века грађани Србије нису могли да бирају владара, владарска титула је наслеђивана и грађани нису могли да спрече да један параноичан и нестрпљив човек који не успева добро да комуницира са својим поданицима, постане владар. Али 2020. године примедбе које упућујемо садашњем владару не могу да стоје као што би стајале пре 130 година. Садашњег владара су изабрали грађани Србије на слободним изборима. Он није узурпатор, бар када се ради о његовој номиналној функцији. Ствар стоји нешто друкчије када се тиче послова које он обавља а нису у његовој надлежности. Али чак и ту, зачуђујућа индиферентност и индолентност грађана су веома добар алиби за његове политичке и државничке поступке. Све док његова легитимност не буде оспорена и док грађани толеришу његово деструктивно понашање, трошкови те деструкције се књиже на трошковној страни у билансу самих грађана. Када буду сагледали те колосалне трошкове, грађани се могу покајати и предомислити али трошкове неће имати ко да надокнади, грађани ће морати да живе са тим губицима. То је цена парламентарне демократије код народа који нису зрели за такве политичке аранжмане.

    Српски интелектуалци не схватају да Запад нема никакве фаворите у политичком животу Србије. Нема ни личности ни партија које они преферирају. Шта више, Запад редовно замењује политичке гарнитуре у Србији не дозвољавајући ниједној да стекне превише моћи. Амбиција Запада је да наметне ПОЛИТИЧКИ ПРОЦЕС који импонује њиховим интересима, а тај политички процес је парламентарна демократија. Западњаци знају да ништа тако не угрожава стабилност и консолидацију малог и недораслог народа као тај политички процес. У наметању тог политичког процеса се крије тајна њихове доминације. Када би парламентарна демократија била потребан и довољан услов за просперитет једног народа, сви би народи били успешни, а ми јасно видимо да у Латинској Америци, где је парламентарна демократија стандардни политички процес већ два века, нема успешних народа.

    8
    1
  3. Иван Лукић:

    „Крајем 19. века грађани Србије нису могли да бирају владара, владарска титула је наслеђивана и грађани нису могли да спрече да један параноичан и нестрпљив човек који не успева добро да комуницира са својим поданицима, постане владар.“

    Да ли је то баш тако?

    Век деветнаести на двадесети, 1817-1945:

    Први: Милош Други: Милан Трећи: Александар I Четврти: Петар I Пети: Александар Прводруги Шести: Намесник Петра II Павле Седми: Петар II

    Век двадесети на двадесетпрви, 1945-2020

    Први: Броз Други: Намесници Партије Трећи: Милошевић Четврти: Намесници ДС/ДСС Пети: Вучић

    Тешко да су ови из друге групе били ”успешнији и одговорнији”. Изгледа је је идиотизам спречаван много чешће пре изборног система.

    ”Али чак и ту, зачуђујућа индиферентност и индолентност грађана су веома добар алиби за његове политичке и државничке поступке.”

    Па о томе се управо и ради, с тим што то није ништа ”зачуђујуће”. У изборном систему, владар има легитимитет, иза којег се крије, то је тај алиби.

    Прави владари нису имали тај алиби, и своју неурачунљивост су плаћали главом или губитком престола, и конфисковањем највећег дела имовине. Ови данас не губе ни имовину када оду с власти.

    ”Све док његова легитимност не буде оспорена и док грађани толеришу његово деструктивно понашање…”

    Ви ћете се баш начекати. Неко је рекао ”није важно ко је добио изборе, важно је ко броји гласове”, а искусни Стаљин је додао: ”битно је једино да народ чује да су били избори”.

    Докле год постоје избори за ликове које 99,9999 грађана не познаје лично, дотле не постоји ни Дамоклов мач.

    Сем тога, упитна је и констатација: ”Грађани се могу покајати и предомислити.” Упитна је, јер не постоји научни метод да гласач верификује начин на који му је уважен глас у тајном гласању. Тајно гласање је тек посебна папазјанија.

    Други пасус вам је у потпуности на месту.

    5
    1
  4. @ Иван Лукић
    Садашњег владара су изабрали грађани Србије на слободним изборима.
    ++++
    Када прочитам овакву информацију, дође ми да повраћам.
    У логору Србија, у коме он именује главну изборну комисију која проглашава резултате, руководи штампом-бројем гласаћких листића, дистрибуцијом гласачких листића, преко чланова своје банде руководи комплетним изборним процесом на сваком бирачком месту.
    Када и врапци на грани данас знају да у нашем логору сваки пут „ гласа „ 1.700.000 давно умрлих грађана https://www.srbijadanas.net/sindikat-policije-u-birackim-spiskovima-preko-1-700-000-nepostojecih-glasaca/ када његова банда сваког месеца из државне касе узме 80 милиона без икакве контроле https://srbin.info/politika/sns-svakog-meseca-iz-budzeta-srbije-dobije-oko-80-000-000-dinara-nema-kontrole/
    када из државне касе за сваке изборе узме паре за куповину оних јадних несрећника, што пре и после избора највећи део времена проводе у претраживању контејнера са својом јадном дечицом да би дочекали живи наредни дан https://srbin.info/drustvo/penzioner-dobili-smo-paket-secera-i-zejtina-trudi-se-vucic-video/ ………. http://srbin.info/2017/10/15/secer-so-ulje-narezak-kola-i-pastete-sns-poceo-da-deli-predizborne-paketice/ а где су сви они чланови његове банде запослени у државним фирмама-републике и локалне самоуправе, који од својих руководилаца уочи избора добију оверене „ гласачке листиће „ уз обавезу да их наредног дана врате попуњене.
    У једном таквом логору, веровати у слободне изборе могу само они који имају IQ нижи од броја обуће коју носе.

Оставите коментар