Мирослав Здравковић: Предлог за компјутерску игру – преживети у Београду

Да ли у Србији успевају они који су кришом читали стрипове, док су за родитеље имали широм отворене уџбенике, а у њима ове сликовнице

Мирослав Здравковић (Фото: Медија центар Београд)

Београд пружа много свакодневних изненађења и узбуђења и човек и не примети како му је живот прошао, или се променио. Супрузи и мени су деца порасла и налазимо се у новој животној стварности да са њима имамо ратну зону око купатила и повремене сусрете у кухињи, ако огладне и поднесу осећај презира због сусрета са створитељима.

Нова стварност се може прихватити депресивно, „јој што смо остарели“ или радосно „живела слобода“! Изабрали смо другу опцију те имамо љубавну ренесансу и користимо слободу за нова животна задовољства, од (1) спремања ајвара по први пут у животу, до (2) дугих шетњи и (3) клошарења на углу блока 63.

Пошто је хајвар припремљен, користимо опцију број 3, и искористићемо још пар лепих дана до краја године да уживамо у чуђењу пролазника што тако матори седимо на месту где сви журе, на превоз, кући, на љубавни састанак или тренинг.

Одлазећи тако у недељу увече, надзорне камере су ми сведоци, на вољено место, приметили смо рупу на путу, на углу улица Јурија Гагарина и Гандијеве, на ивици блока 44 према блоку 70 и супротно блоковима 63 и 64, и знатижељно сам пришао и погледао у величину и у дубину (прилично импозантна). Ветар је испред рупе оборио препреке које су требале да спрече да неко у њу возилом упадне (кога је брига за пешаке?) и ми смо наставили ка омиљеном месту. У повратку је супруга хтела да се вратимо и подигнемо препреке, али сам био против, из чисте лењости.

У понедељак ујутру био сам знатижељан да проверим црну хронику (да ли је било несрећних случајева, те је моја лењост грешна), али ме је већ дочекала нова стварност да је најстроже наређено да се у градски превоз улази само на предња врата и са маском на лицу, иначе следе драстичне казне.

И ова нова стварност ме је вратила у свакодневну мучнину осећања када станем преко пута Хајата на народном збору, где имам могућност да се угурам у градски превоз, као деведесетих година прошлог века, да чекам следећи, или да кренем пешака и да уђем у неки полупразан аутобус или трамвај када се смањи број путника.

Фото: А. Васиљевић/Политика

Мучне мисли (а не осећања) су ми заправо питања:

Да ли ти корона експерти икада користе јавни градски превоз када смишљају овако мудре мере? Сумњам. Да користе, знали би да је главни проблем недостатак возила ГСП-а, а не дивљи суграђани који одбијају да носе маске.

Чему служе надзорне камере? Да ли да спрече несрећан исход или да се он „шерује“ након што се догоди? На моју сугестију да изброји камере на углу блокова 44, 63, 64 и 70, супруга је рекла да је ћорава и да полиција може да нас приведе као сумњива лица јер седимо свако вече у близини пословне банке.

Ова два питања ме доводе до трећег: да ли у Србији успевају они који су кришом читали стрипове, док су за родитеље имали широм отворене уџбенике, а у њима ове сликовнице?

Ако је одговор на треће питање потврдан, долази се до обједињавања ова три питања у предлог за видео игру како преживети у Београду.

Укључите видео игру (а хиљаде надзорних камера су одличан хардвер), кренете да ходате или да возите, и имате мноштво могућности: (1) да као возач упаднете у џиновску рупу на скретању у жељени блок, (2) да вас као случајног пролазника разнесе експлозија неког џипа у близини, (3) да уморни, без избора, јер су вам батерије при крају, уђете у ГСП и зарадите ковида-19, (4) да вам се догоди још нека животна шанса која умањује стање енергије у овој компјутерској игри.

Угао Јурија Гагарина и Гандијеве (Фото: Макроекономија)

Ако се одмах уништите, можете започети игру поново. Ако завршите дан са стањем 98% енергије, можете наставити да је играте још много пута, упознавајући при томе величину и ризике Београда.

Велики број (јавних и приватних) видео камера на угловима блокова су сведоци да је мој исказ истинит. Ако не буде падала киша и вечерас ћемо, између 20 и 21 сат, седети на углу 63. блока.

Тамо седимо, не да бих уштедео 300-400 динара на кафама, већ зато што је новостечена слобода временски ограничена: за уживање у кафенисању ипак треба издвојити много више времена, да се наручи, донесе, да се попије, плати. Још увек се кући жури на пеглање, прање, припремање хране…

П.С. И синоћ, 5.10.2020, рупа је била на свом месту, али услед недостатка јачег ветра препреке да се у њу не упадне, чак и уколико сте пешак, су биле усправне.

Опрема: Стање ствари

(Макроекономија, 6. 10. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

Оставите коментар