Саша Илијић: Проблеми живота на селу

Тренутно у Србији има око 260 хиљада неожењених момака и око 100 хиљада неудатих девојака од преко 40 година старости

Фото: Ваљевска посла

Ја сам дете са села. Живео сам на селу од рођења, али не могу рећи да сам рођен на селу. Сви смо се рађали у болницама у градовима и то наводимо као место рођења. Оних који су рођени на селу је све мање, а са њима се полако гасе и села у Србији. То наравно није главни нити једини разлог, али је занимљива подударност.

У исто време, у званичној пописној и законодавној терминологији се и сам термин  „села” и  „сеоског насеља” губи из употребе. Тако да данас у Србији постоје  „градска и остала насеља”.  У преводу то би значило – градска насеља и оно што је још увек „остало” од сеоских насеља.

Да ли је све то случајно?

У данашњој Србији око 40% становништва живи у  „ванградским” насељима, тј. селима. Због актуелног изборног закона, где се бирају партијски, а не народни представници, годинама уназад готово да нема аутентичних заступника људи са села у Скупштини.  Чак више од половине општина нема свог представника.

Да ли је и то случајно?

По актуелном Закону о локалној самоуправи, сеоска насеља немају своју управу, а савети месних заједница и месне заједнице су функционално обесмишљене и у потпуној су зависности од општинских власти, без својих финансија и гарaнтованог извора прихода. И тамо где је потребна сагласност локалне месне заједнице, то се своди на формално објављивање јавне расправе на огласној табли у општини или неким нискотиражним новинама. Та пракса је потврђена и у актуелним дешавањима око спорних изградњи мини хидроцентрала.

Да ли је и то случајно?

Од Другог светског рата на овамо, у периоду комунизма, читава индустријализација и изградња државе је изведена захваљујући “преливању дохотка” из пољопривреде у индустрију и “маказама цена” које су држале социјални мир. Земљишни максимум од 10 хектара је ограничавао могућност сеоских газдинастава у ширењу производње, али су у исто време створена успешна друштвена пољопривредна предузећа. Рад  „за плату” постајао је све примамљивији и популарнији од рада на сопственом имању. Све под будним оком власти  „да се неко не обогати” и са третманом сељака као реликта прошлости кога треба држати под контролом.

То се у суштини наставило и после пада комунизма само уз пуно лепих речи и обећања, али без ваљане реализације. И даље се  „пазило” да се сељак не обогати, али уместо успешних пољопривредних комбината појавили су се појединци, блиски режимима на власти, који су преузимали послове у пољопривреди. Затим се укључују и страни инвеститори који уз све привилегије државе почињу да  „инвестирају” у пољопривреду. Законске мере и подстицаји су одговарали мањем броју привилегованих, а села су се и даље празнила иако и у градовима више није било посла. Више нико не тражи посла ни у индустрији, већ преко партијских веза, па „на државна јасла”. Енормно се увећao број запослених у државној администрацији, а недостатак привредне активности надомешта новим задуживањима и распродајом државне и друштвене (подржављене) имовине.

Да ли је то случајно?

И поред свега тога, без исплативе економске рачунице, људи и даље покушавају да остану на својим имањима, али је то све теже. Друштвени и културни живот на селу замире и село се своди на пољопривреду за сопствене потребе и старачко домаћинство. Тренутно у Србији има око 260 хиљада неожењених момака и око 100 хиљада неудатих девојака од преко 40 година старости.  Просечна старост становништва се више не повећава, јер је дошла до биолошког максимума, тако да предстоји само изумирање села. Празни се  „терен”, а у исто време природни ресурси у атарима већ скоро  „бивших” села,  се издају или продају разним инвеститорима, припрема се законска основа за даљу узурпацију и природних ресурса супротно потребама локалног становништва, уз деградацију животне средине.

Случајно?

У селима Србије има око 50 000 напуштених кућа и још 150 000 кућа у којима тренутно нико не живи. Сведоци смо заговарања решавања демографских проблема у Србији насељавањем миграната. Већ се и у плановима Светске банке планира и посредно спомиње повећање броја становника Србији и појављује се нови термин у употреби –  „демографски инжењеринг”.

И то је све случајно?

(iFamNews – Србија, 22. 8. 2020)

Који закључак из свега овога извести и шта нам је чинити?

Ништа није случајно и имамо јако способну власт која одлични ради свој посао али то што ради није у интересу народа у Србији. Све што раде у своју личну корист и у корист страних ментора који подржавају и одржавају на власти.

Фото: Опанак

Дакле, немогуће их је нешто убедити да промене у својој политици, јер то не раде из незнања већ са намером.

Парадокс је да сеоско становништво има изражену државотворну свест, да власт поистовећује са државом  и да у великој мери одржава на власти оне који раде против његовог интереса.

Решење је просто и крије се у горе изнетим чињеницама. Треба радити све супротно од онога што је довело до овакве ситуације.

Село је напуштено из економских мотива. Треба дати нови економски мотив и људи ће га пратити.

Село можда и неће нестати, али српско село свакако хоће ако се ништа не промени и ако се не стане на пут планираној миграцији становништва.

Није село = пољопривреда. Али је пољопривреда основна делатност сеоских становника и у пољопривреди не заостајемо за светом. Имамо своје стручњаке, факултете, институте, семенски и садни материјал и плодно земљиште као основни ресурс. Под условом да не дозволимо узгој и промет ГМО, уз усмеравање ка здравствено безбедној, биолошки вредној и органској производњи, уз царинску заштиту од нелојалне конкуренције и подстицајна средства, за кратко време пољопривреда може препородити, не село, већ целу Србију.

Законом о локалној самоуправи дати статус селу какав заслужује. Пре свега му вратити име „село”, имовину, управу над својим атаром, сагласност локалне заједнице на све промене у њиховом атару које утичу на њихов живот и природу, заједничко управљање и део прихода од државних јавних предузећа која располажу и газдују природним ресурсима у атару села. Сеоска заједница мора да се пита, располаже и управља својим средствима.

Стварањем економских услова, враћањем достојанства сељаку и стварањем амбијента популарног и здравог начина живота у природи доводи до природне потребе, а услове већ имамо, да се шири породица и рађају деца.

Људима који су до данас остали и преживљавају на селу поред свих негативних околности, доделити орден за храброст и издржљивост а старим особама без икаквог примања минималну националну пензију због одржавања социјалног мира у држави у најтежим тренуцима.

Онима који имају дуговања за пензијско и инвалидско осигурање, које им је својевремено држава наметнула, понудити избор: измирење дугова или брисање дуга на лични захтев. Ко изабере брисање дуга, нема радни стаж за тај период. Не сме се доћи у ситуацију да се људима одузима имовина и земља због неизмиреног наметнутог дуга од стране државе.

Доношење новог закона о задругама и подзаконских аката који би били функционални и у интересу обичног човека. Подстицај и помоћ државе, јер је то људска потреба и очекивање сељака. Време је да држава узврати на поверење које сељаци имају у њу а не да их неспремне препушта тржишту као  „светој крави” у коју не сме да се дира.

Услов свих услова је да на власти буде неко ко је спреман да све ово, и још много тога што није ушло у овај текст, спроведе у дело.

Иако нисам планирао да се у животу бавим политиком, схватио сам да ћу остати без своје земље, без своје куће, без своје деце, без својих снова, ако се настави овај „безалтернативни” пут у пропаст. Овде више нема шта да се изгуби. Осуђени смо на смрт или изгнанство из своје државе. Можемо само да успемо да све преокренемо и успоставимо живот по мери обичног човека. Неуспех је само ако не покушамо.

Како радили тако нам и Бог помогао!

Саша Илијић

Опрема: Стање ствари

(iFamNews – Србија, 7. 9. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: ,

2 replies

  1. Почетак је оснивање Сељачке странке!

Оставите коментар