Мирослав Здравковић: Историјска шанса за развој Србије – увоз покојника ради њихове декомпозиције

Уколико неко жели да живот заврши као еколошки ефикасан и по природу хранљив треба да плати 5.500 долара унапред и да сконча у спокоју и задовољству

Мирослав Здравковић (Фото: Медија центар Београд)

Како све више размишљам о најважнијем тренутку у свом животу: отпреми душе Богу а тела земљи, тако ми и пажњу привлаче могућности које ми стоје на располагању. Најрадије бих да будем кремиран и да ми се пепео проспе на саставцима Морава код Ћићевачких бара, али то посипање још увек није законски регулисано. Можда ће и бити дозвољено, моје је само да будем стрпљив са овим надземним животом поднебеског Србина.

Али, мотив за ово писање је напредна пословна идеја која је заживела у америчкој држави Вашингтон, и надам се да је могуће да се и код нас примени, а како бисмо имали велику зараду од овог уносног посла.

Уколико неко жели да живот заврши као еколошки ефикасан и по природу хранљив треба да плати 5.500 долара унапред и да сконча у спокоју и задовољству. Ако живи у Вашингтону.

Извор: recompose.life

Након учења стотина стихова Горског вијенца, како бих исправио четворку из српско-хрватског у петицу, замрзео сам поезију. Има једна Бодлерова строфа коју једино знам напамет из Стрвине (у преводу Бранимира Живковића):

Прелепа моја! Док те пољупцем буде јео,
ти реци црву душманину
да ја љубави труле још чувам облик цео
и њену небеску суштину!

Нисам сигуран да ли ће бити овако или „Прелепи мој!“

Признајем да ме је срамота личне ускоумности, али, да ли се неки милионер, или политичар, у Србији стиди сопствене глупости? Напротив, истичу је као најважнији фактор личног успеха.

Елем, да се вратим на изложену идеју у наслову, уколико бисмо понудили дампинг цену на увоз лешева од 1.000 долара (може се кренути и са 4.000, уколико трошкови транспорта не прелазе 1.000), а при томе и донели законе да се обогаћивањем земљишта људским отпадом повећа удео хумуса, како би се спречило да Војводина од житнице постане пустиња, имали бисмо вишеструке користи:
(1) приходе, а не расходе, од увоза;
(2) побољшање квалитета земљишта;
(3) раст запослености у овом најстабилнијем сектору економије.

Извор: recompose.life

Колики би били потенцијални приходи и друге користи, није на мени да о томе размишљам. Имамо успешне бизнисмене да о томе калкулишу и политичаре да пишу законе.

Мени се свидела ова идеја да и након физичке смрти моје тело буде од користи, ако ми је већ дух поган и штетан.

Опрема: Стање ствари

(Макроекономија, 3. 9. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

2 replies

  1. E, ovo jeste sarkazam :))) Ne moze ni sarkazam sam, treba mu neka pozadina, prosli put je bila mutnija od njega.Posto su nam iz EU predlagali legalizaciju prostitucije, mogli bi da otvorimo nekrofilske javne kuce.A, posto drzava, zbog zakona o donaciji organa posle smrti, ima prvenstvo poseda na telo, moze da donese i zakon o legalizaciji prostitucije posle smrti :))). To bi, danas vrlo popularnu, pedofiliju ucinilo zakonitom, zbog stanja umrlosti.To bi posebno funkcionisalo sa bogatim klijentima, slali bi im poruke tipa: „Gospodine Klinton, imamo X-godisnjakinju, danas je zgazila kola, dok je trcala za loptom, ali bez ostecenja, jos je topla…Bubreg dobijate gratis!“. Eto, da ne ispadne da ne znam za salu !!!

  2. http://www.makroekonomija.org/0-miljan-vukomanovic/zuta-kuca-srbija/
    Извињавам се Стању ствари због линкова.
    Нећу више, обећавам.
    Поздрав
    Мирослав

Оставите коментар