Владимир Гвозденовић: Европске силе и Српско питање 1912-1913.

Решење је – прогласити политичку неутралност, а одговоре на том путу потражити у дилемама Србије са почетка 20. века, јер нам садашњост није донела ништа ново

Српска војска испред манастира Грачаница, Први Балкански рат, 1912. година (Фото: Pinterest)

Срби јесу мали народ, али већег између Беча и Цариграда немамо.
Никола Пашић

Дана 19. октобра 1912. године, часа када су Српски добровољци под командом капетана Љубе Вуловића на положају Лисица закорачили на Косово, чуо се први пуцањ и први метак је смртно погодио Александра Сању Живановића, студента Техничког факултета у Београду, прву жртву Првог балканског рата, јединог који је Србија желела у 20. веку. Сања Живановић је био син Живана Живановића бившег председника Народне скупштине Краљевине Србије и министра у више влада. Мајка му је Јелена Живановић, рођена Димитријевић, сестра Драгутина Димитријевића Аписа.

Тако је почело…

Када размишљамо о историји 20. века и месту Србије у њој, не можемо а да не помислимо да је то историја ратова и прегнућа читавих генерација Српског народа да се први пут од Косовске битке реши српско национално питање. Век који почео преломном 1903. годином и раскидањем више него тесних веза са Аустроугарском монархијом, које су не ретко биле на штету економских интереса Краљевине Србије, после збацивања јарма подаништва претворио се у златно доба демократије. Тих десет година стварне демократије, у којој је Закон о штампи имао само један члан који је гласио: „Штампа је слободна“, завршава се збрајањем целокупне снаге Српског народа и почетком јединог рата који су Срби желели  у 20-ом веку, Првог балканског рата 1912.

Стварање Балканског савеза, који су чинили Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска уз нескривено покровитељство Русије, је почетком 20. века показало куда води одговорна политика и заједнички интереси балканских народа, који су само удруженим снагама могли да реше пет векова дугу историју ратова и борби за ослобођење од Османске империје. Такав напор и заједничко решење проблема названог Источно питање, није наишао на добар одзив код западних европских сила, поготово Аустроугарске и Немачке у њиховом маршу на исток, из једноставног разлога што је представљао лош пример за њихове интересе на европском континенту, који се сводио на пословичну политику према малим народима „завади па владај“. Целокупан напор балканских народа током Првог балканског рата 1912–1913. је сатанизован у Аустроугарској и Немачкој штампи, уз нескривене претње војном интервенцијом на страни Турске, док је у једном делу медија савезничких земаља, Енглеској и Француској праћен са двема врстама извештаја и коментара, што свакако није случајно. Тај начин извештавања и коментарисања догађаја је изузетно видљив у делу штампе Уједињеног краљевства. Не треба ни сумњати да су највише на тапету били Срби и да је поред јавне, постојала и још увек недовољно позната тајна дипломатија. Циљ овог текста је и отварање питања да ли је тадашњи делимично благонаклон став и касније савезништво током Великог рата 1914–1918, званичног Лондона и Париза са Краљевином Србијом био изузетак или њихов стварни политички став. Бојим се да ће дубља анализа догађаја и прилика показати да је савезништво било превасходно руковођено интересом западних чланица сила Антанте да Немачка и Аустроугарска имају још један фронт у свом меком трбуху. Наравно, напомињем да моје мишљење ни у ком случају не оспорава жртве војника Уједињеног краљевства и Француске, који су своје животе оставили на територији Србије и Солунском фронту током Великог рата. Једноставно желим да српски историчари дубље расветле огромну жртву коју је српски народ поднео пре једног века, зарад решења српског националног питања и наравно да још једном одам почаст јунацима из бајке, српској генерацији која је својој отаџбини дала све.

Али, да бисмо имали целокупну слику тадашњих догађаја, морамо се осврнути на чињенице и историјске изворе. Датуми су по новом календару.

Српска војска полази на границу 1912. године

– 3. марта 1912. након дугих преговора и притиска Русије, Србија и Бугарска склапају уговор о сарадњи и пријатељству. Уговор су потписали команданти војски земаља потписница, генерал Радомир Путник и генерал Фичев. Један део уговора је имао јавни карактер и обухватао је одбрамбени део.

– 29. маја Грчка и Бугарска склапају уговор о војном савезу.

– 2. јула 1912. Србија и Бугарска су потписали тајни додатак уговора, којим је предвиђено да у случају рата са Турском, Бугарска мора да мобилише 200.000. војника, а Србија 150.000. војника.

– У јулу 1912. Бугарска и Црна Гора потписују уговор о војном савезу.

– 19 септембра 1912. године балкански савезници упућују ултиматум Турској, у ком захтевају да Турска изврши реформу управе, спроведе административну аутономију, уведе локалне скупштине, допусти слободу наставе, успостави локалну полицију и друго.

– Као одговор на ултиматум Турска 23. септембра спроводи делимичну мобилизацију у балканским областима, заплењује ратни материјал који је преко Солуна упућен из иностранства у  Србију и плени грчке бродове у Цариграду. Одговор Савезника је био проглашење опште мобилизације 30. септембра, да би и Турска учинила исто 1. октобра 1912.

Трупе генерала Живковића улазе у Косовску Митровицу

– 27. септембра 1912. Србија и Црна Гора потписују споразум о савезу, којим се дефинишу правци деловања војски, питање заједничке команде у случају деловања на истој територији и клаузула да свако задржава оне територије које ослободи.

– Први балкански рат је почео 8. октобра 1912. године објавом рата Краљевине Црне Горе Турској. Србија и Бугарска су објавиле рат Турској 17. октобра а Грчка 19. октобра.

– 9. октобра ујутро, артиљеријским нападом црногорске војске на положаје турске армије код Туза, почињу војне операције. Тог дана црногорска војска ослобађа Мојковац и Бијело поље.

– 15. октобра црногорска војска ослобађа Тузе.

– 16. октобра црногорска војска ослобађа Беране.

– Између 15. и 19. октобра турске снаге врше провокације и препаде према српској Трећој армији и добровољцима код Мердара.

– 21. октобра Трећа армија улази на територију Косова и Метохије и ослобађа је у наредним данима.

Црногорска војска улази у Пећ

– 21. октобра Прва армија напада Турске снаге правцем према Куманову, док Друга српска армија напада правцем Кратово–Страцин.

– 22. октобра Трећа армија ослобађа Приштину и Косово поље.

– 22. октобра црногорска војска отпочиње операције ослобођења Скадра и заузимања утврђења Тарабош код Скадра.

– 24. октобра српска војска побеђује главнину турских снага у чувеној Кумановској бици (остаће забележено да су страни дописници пратили битку заједно са српском командом и престолонаследником Александром са узвишења изнад војишта, коментаришући маневре српске војске као дотада невиђене у историји ратовања).

Кумановска битка

– 25. октобра Прва армија ослобађа Скопље.

– 28. октобра Прва армија ослобађа Овче поље и Велес.

– 3. новембра одреди Друге српске армије долазе у помоћ и прикључују се грчким и бугарским снагама пред Солуном.

– 7. новембра црногорске снаге које су са југа блокирале Скадар, у Љешу на Јадранској обали се спајају са српским снагама које су се преко албанских планина пробиле до Скадра.

– 8. новембра Хасан-Таским паша потписује капитулацију и грчке снаге 9. новембра улазе у Солун, чиме је пресечена веза између источне и западне турске армије.

– 16. новембра почиње Битољска битка, завршава се ослобођењем Битоља 19. новембра и потпуним сломом турских снага.

Свечани улазак српске војске у Битољ новембра 1912.

– 20. новембра српске снаге заузимају Драч и завршавају операције у Северној Албанији.

– 29. новембра Влада Србије формира Драчки округ у чијем су саставу били Драч, Тирана, Елбасан и Љеш (Северна Албанија са приморјем).

– 3. децембра је закључено примирје између Турске са једне стране и Србије, Црне Горе и Бугарске, без Грчке, са друге стране, којим је утврђено да сукобљене стране остану на својим положајима, а да утврђења Јањина, Једрене и Скадар не могу имати помоћ у снабдевању.

– 4. децембра Велике силе оснивају аутономну Албанију, чији су заштитници, а новостворена аутономија одмах потпада под велики утицај Аустро-Угарске.

Српска војска у Албанији, више Љеша, 1912. године

– 13. децембра започиње Лондонска амбасадорска конференција пет Великих сила, којом је председавао енглески министар иностраних послова сер Едвард Греј. Велике силе захтевају од Турске да уступи сва подручја западно од линије Енос (Текидраг)–Мидија, Крит и сва острва у Егејском мору. Турска одбија ове захтеве и нуди само аутономију за Македонију и Албанију.

– 22. јануара 1913. турска Влада одлучује да прихвати захтеве савезника.

– 23. јануара 1913. избија побуна Младотурака коју предводи Енвер-бег, турска Влада је оборена, Назим паша убијен, а Младотурци се успротивљују уступању Једрена и егејских острва.

– 29. јануара 1913. услед одбијања Младотурака и ратних поклича из Цариграда, прекида се примирје успостављено 3. децембра.

– 3. фебруара 1913. настављају се ратне операције.

– 7. фебруара отпочињу српско-црногорске операције са циљем ослобођења Скадра, први напад здружених снага је одбијен, том приликом гине и један српски пилот – уједно и прва ратна жртва у историји авијације.

– 9. фебруара турске снаге успевају да од бугарских снага поново преузму Чаталџу, на 40 километара од Цариграда.

– 6. марта грчке снаге заузимају утврђење Јањину.

– На основу уговорних обавеза о савезништву, почетком марта на позив Бугарске владе, Српска влада шаље Другу армију под командом генерала Степе Степановића у Бугарску, са циљем да помогне бугарским снагама у заузимању утврђења Једрене (Адрианопољ) надомак Цариграда.

– 25. марта 1913. године отпочињу борбе за Једрене. Операције одликује убитачна непрекидна паљба српске артиљерије, која је изазвала хаос у турским јединицама.

Једрене. Улаз у официрску земуницу

– 26. марта након почетка напада здружених српско-бугарских пешадијских снага, упркос великом броју војника, али и услед огромних губитака, командант турских снага Шукри-паша се после свог изричитог захтева предао српској војсци, заједно са 12 паша, неколико хиљада турских официра и 35.000 војника. Сав ратни материјал турских снага пада у руке Српске војске, која га је потом недељама извлачила у Србију.

– 23. априла црногорске снаге улазе у Скадар, после предаје града.

–14. маја након ултиматума Великих сила, црногорске снаге напуштају Скадар и предају га међународним трупама.

– 30. маја 1913. Турска у Лондону потписује мировни споразум са балканским савезницама, одриче се територија западно од линије Енос–Мидија и острва у Егејском мору, формира се држава Албанија и укида турски феудални систем.

Када се прочитају горе наведене чињенице и све што се дешавало у периоду од октобра 1912. до маја 1913, може се закључити какву су пометњу међу европским великим силама – Немачкој, Аустро-Угарској, Италији, Француској, Енглеској и Русији – изазвале наведене ратне операције, победе, и промена мапе Европе.

Чињеница је такође да је Русија све време стајала иза балканских савезника, што је непобитно доказано и Циркуларним писмом руског министра иностраних послова Сазонова руским дипломатским представницима у иностранству, 18. октобра 1912. Њиме је дато упутство руским представницима да никако не дозволе интернационализацију Балканског рата, а пре свега спрече Аустро-Угарску да нападне Србију, на чијим је границама држала мобилисане армије.

Из Првог балканског рата, а нарочито после Другог балканског рата и победе над Бугарском, Србија је изашла као регионална сила и земља која се први пут од 14. века показала огромном препреком распарчавању Југоисточне Европе или – да се послужимо данашњим европским терминима – сметња даљој балканизацији југоисточне Европе.

Потписници Лондонског мира

Краљевина Србија са непуних 3 милиона становника, јасно дефинисаним циљевима иза којих је стао целокупан народ, Влада и политичка елита, са сјајно обученом војском од 150.000. војника и официрским кором којем су Србија и част били све, показали су да су у стању да током неколико месеци изађу на Јадранско, Јонско и Егејско море, помогну савезницима, те са једном армијом дођу до предграђа Цариграда и угрозе турску контролу над Босфором и Дарданелима. Немојмо заборавити да је после пада Једрена наступио хаос у Цариграду, бекства из града и припреме за његово напуштање, а све из страха да ће балкански савезници повратити источни Рим и самим тим коначно ставити тачку на турска средњовековна освајања. Наравно, овакав сценарио су спречиле Велике силе предвођене Немачком, Аустро-Угарском и Италијом, уз прикривену подршку тајне енглеске дипломатије, којој није нипошто одговарао руски утицај на мореузу између Средоземног и Црног мора. То је и основни разлог прекида Балканског рата маја 1913. То је и разлог подбуњивања Бугарске од стране Немачке и Аустро-Угарске да нападне Србију и покуша да измени границе успостављене Првим балканским ратом.

Подсећам да је Велика Британија своју блискоисточну политику заснивала на одржавању турске империје, уз жељу да Турска остане на Босфору и Дарданелима. Политику подршке Турској, Уједињено краљевство напушта током Првог светског рата, по уласку Турске у рат на страни Централних сила, 29. октобра 1914. Наравно да је Турска одмах запречила Босфор и Дарданеле, помоћу ратних бродова купљених од Немачке. Да би спречили блокаду мореуза и несметане операције својој армији на Блиском истоку и у Персијском заливу, Велика Британија је 25. априла 1915. започела искрцавање на полуострву Галипоље, надомак Цариграда, ради преузимања контроле над Босфором и Дарданелима, заузимања Цариграда те – на основу тајног договора са Русијом – предаје Мореуза и Цариграда након рата Руској царевини. Цена те војничке авантуре, и лоше процене исхода рата 1912, плаћена је поразом и губитком 100.000 војника Велике Британије, повлачењем са Галипоља и премештањем дела јединица на Солунски фронт. Обавезе према Русији нису испуњене услед Октобарске револуције 1917, и изласка нових власти из рата.

Војводе српских комитских чета у српско-турском рату 1912.

Колика је умешаност тајне енглеске дипломатије и обавештајних служби у дешавања током Балканских ратова – поред нескривених притисака Немачке, Аустроугарске и Италије – нека послуже подаци из архива које је Велика Британија недавно објавила, да је њихова обавештајна служба стајала иза младотурског пуча 24. јануара 1913, чије су вође иницирале прекид примирја и потоњи наставак  Балканског рата, са основним циљем спречавања преузимања контроле над Цариградом од стране балканских савезника. То је и основни разлог приклањања западних савезника силa Антанте – Велике Британије и Француске – захтевима Централних сила – Немачке, Италије и Аустроугарске – на Лондонској конференцији од децембра 1912. до маја 1913. Ти дипломатско-војни притисци, уз кампању сатанизације Србије и балканских савезника у западним медијима, били су толики да је председник владе Краљевине Србије Никола Пашић у својеручном коментару на телеграму српског посланика у Русији, Поповића, од 27. јануара (9. фебруара) 1913 – у коме се износи мишљење да Русија неће моћи за Србију изборити да добије Ђаковицу и Дебар – написао: „Никад Србија, без боја неће допустити да Дебар и Ђаковица оду Албанији. Ако Србија пропадне на бојном пољу неће бар бити презрена од света“. Потом, у демаршу Великим силама, Српска влада наглашава да неће напуштати дебарску долину нити Ђаково (Ђаковицу) и Пећ са долином Белог Дрима „па ма какво решење донеле Велике силе“, те да „из тих предела може истерати Српску војску само јача војна сила“. Подсећајући на историјске и моралне, па и етнографске разлоге за такав став, Пашић инсистира да се великим силама пренесе: „Ми смо поднели великих жртава ради одржања мира и стварања Арбаније, даље их не можемо и нећемо подносити па ма одатле произашао најкрвавији рат“. (Цитат из Књиге о Косову Димитрија Богдановића, издање САНУ 1986)

Данас, када се Србија налази пред изазовом да се зарад још једне бајке о земаљском рају званом Европска унија одрекне своје територије и постојбине Косова и Метохије, када су западне земље уједињене у свом захтеву као на Лондонској конференцији 1912–1913, Република Србија и целокупан српски народ морају изнаћи начин да не поклекну у новонасталим околностима и сачувају своју територију.

Нажалост, у захтевима Запада нема ништа ново, већ ко зна који пут поновљен циклични круг историјског трајања, у којем се Србији и српском народу испостављају увек исти захтеви, да зарад себе нестане. Решење је само једно, прогласити политичку неутралност, а одговоре на том путу потражити у дилемама Србије са почетка 20. века, јер садашњост нам није донела ништа ново, само су имена актера промењена.

* * *

Ове редове посвећујем својим прадедовима:

Чедомиру Гвозденовићу – погинуо у приликом преласка Албаније у Љешу 1915.

Драгољубу Остојићу – погинуо у Кумановској бици октобра 1912.

Живку Ђуровићу – погинуо у Колубарској бици новембра 1914.

Веселину Савићу – ратном заточенику логора Нежидер у Мађарској 1915–1918.

Миленку Остојићу – нареднику Коњичке дивизије, који је осам година ратовао, поживео 100 година и нама праунуцима причао како је на Куманову 1912. сабљом разгонио Турке на буљуке, уз вечити наук како се воли наша мајка Србија.

Литература:

– Димитрије Богдановић, Књига о Косову: https://www.rastko.rs/kosovo/istorija/knjiga_o_kosovu/index_c.html

– Деловање Уједињеног краљевства: http://www.rozanehmagazine.com/NoveDec05/AzarbayeganPart1.html

– Драгољуб Р. Живојиновић, Велика Британија и српско питање на Берлинском конгресу 1878. године: http://www.rastko.rs/istorija/delo/10076

– Владимир Ћоровић, Историја српског народа: http://www.rastko.rs/istorija/delo/10076

– Коста Николић, Лондонски пакт 1915. и границе Србије: http://www.rastko.rs/istorija/delo/11012

– Адолф Бланки, Известие о стању народа у европској Турској: http://www.rastko.rs/istorija/delo/12915

Напомена: Објављено 10.10.2012. на сајту Фонд Слободан Јовановић. Редакција Уредништва Српског листа.

(Српски лист)



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , ,

Оставите коментар