Митрополит Амфилохије: Краљ Александар обновио цркву на Ловћену, срушили је брозоморци

Своме претку Петру Другом Ловћенском Тајновидцу [краљ Александар је] обновио цркву коју су срушили Аустријанци, рекао митрополит црногорско-приморски

Митрополит Амфилохије са архијерејима Украјинске православне цркве Московске патријаршије на служби у Рождества Пресвете Богодице и Светог Александра Невског на Светом Стефану (Фото: Јован Д. Радовић)

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и архијереји Украјинске православне цркве који бораве у посјети нашој Митрополији Митрополит запорошки г. Лука и Архиепископ јужненски Диодор служили су јутрос са свештенством Свету службу Божију у цркви Рождества Пресвете Богородице и Светог Александра Невског на Светом Стефану.

У току Литургије Свето крштење примила је слушкиња Божја Ана.

У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да су Христа Бога посвједочили многи кроз вјекове.

„Посвједочили су га својом вјером, својом ријечју, а свети мученици и својим светим животом. Ми се налазимо на овом древном острвцету које је посвећено Мајци Божјој – Пресветој Богородици, њеноме рождеству. Овдје је био древни манастир, древна обитељ монашка. А ту су и дивни храмови Светога архиђакона Стефана по коме се острво и назива и храм Преображења Господњега. А и овај храм Пресвете Богородице и Светога Александра Невскога“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.

Објаснио је да је храм у којем је био сахрањен Свети Александар Невски храм Свете Богородице.

„Није онда чудо да је и овај храм овдје такође посвећен Пресветој Богородици и Светом Александру Невском, дивноме и чудесноме рускоме владару, који је спасио Цркву Божију и народ православни све росијски од татарскога ропства и који је, такође, служио Господу. И кроз њега читав је народ служио Господу“, казао је Владика.

Објаснио је да је Свети Александар Невски једна од најзначајнијих личности словенских народа, првенствено руског народа.

Митрополит Амфилохије са украјинским архијерејима (Фото: ован Д. Радовић/Митрополија црногорско-приморска)

„И није чудно што су краљ Александар Карађорђевић и краљица Марија овај храм посветили Светом Александру Невском“, рекао је Владика Амфилохије и подсјетио на мучеништво ове светиње.

Владика Амфилохије је рекао да је, као што је након Христовог страдања и распећа дошло до Његовог васкрсења, васкрсао и овај храм.

„Дао је Бог и вратио разум људима да у наше вријеме овај храм буде обновљен и да данас, са посебном радошћу овдје служимо са двојицом Епископа наше Кијевске Руси, Владиком Луком и Владиком Диодором, који су нам донијели благослов Светог Александра Невског“, казао је Митрополит Амфилохије.

Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач.

Митрополит Амфилохије је на крају богослужења рекао да је прослављање Светог Александра Невског на ово мјесто донио ученик Светог цара Николаја Другог краљ Александар Карађорђевић, који је примио десетине хиљада протјераних Руса од стране бољшевика, међу којима преко 30 епископа на челу са Митрополитом Антонијем.

„Блажењејши Митрополит Онуфрије је наследник Митрополита Антонија. Краљ Александар је, постоје документи о томе, од манастира Прасквица купио ово мјесто и ову земљу овдје. Он је ту долазио да љетује са својом краљевском породицом. То је његово и пред Богом и пред људима, и његовог потомства. Нажалост, наследници бољшевика су то отели и опљачкали“, казао је Владика.

Скица основе и величине Цркве на Ловћену, архитекта Николај Краснов; Из План за обнову Цркве на Ловћену, арх. Николај Краснов, 21.10.1923. (Извор: Слађана М. Жуњић, Архитектура у Црној Гори 1918-1941, докторска дисертација, Београд 2019)

То пљачкашко дјело по Митрополитовим ријечима наставља се и данас.

„И много је значајно да данас поменемо краља Александра, јер је он прва жртва нацифашизма“, подсјетио је он.

Рекао је да није краљ Александар рушио храмове по Црној Гори и друге подизао себи него их је обнављао. Владика је поручио:

„И овај овдје је обнављао и обнављао је цркву на Ловћену. То треба да запамте и данашњи Црногорци који га нападају да је он те храмове наводно правио себи. Није себи, него своме претку Петру Другом Ловћенском Тајновидцу обновио је цркву коју су срушили Аустријанци.

Обновио ју је онаква каква је била, а срушили су је поново брозоморци, наследници Лењина и Стаљина. Али, хвала Богу, ево пролази и њихово вријеме. Свака сила до времена, а Божија је свевремена. Ничија није до зоре горела“

Владика Лука је на крају благословио сабране кратком бесједом о Светом Александру Невском.

„Ми прослављамо Светога Александра Невског, не због његове политике, не због његовог јунаштва, већ због његове вјерности Христу“, рекао је између осталог Митрополит запорошки г. Лука.

Радосав Рајо Војиновић

Опрема: Стање ствари

(Митрополија црногорско-приморска, 12. 9. 2020)

Прочитајте још



Categories: Вести над вестима

Tags: , , , ,

1 reply

  1. Имајући на уму да и данас труне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“ у Београду-Јосипграду великохрватски фирер Јосип Броз тзв. „Тито“, србофобични вођа устанка у Србији 1941. године, где му се и данас клањају извесни „српски“ интернационалисти, идолатристи и полтрони, србофобични
    бечко-берлински марксисти баљезгари на срамоту јуначке Србије, коју је потлачио, обесправио, распарчао и свео на подручје између Кораћице и Власотинаца.

    О Брозовом одласку из Павелићеве Хрватске у Србију 1941. године једно сведочанство је оставио енглески конзул у Краљевини Југославији, Стефан Клисолд у књизи коју је објавио под насловом “Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise to power”, где између осталог, стоји:

    „Када је била образована Павелићева ‘Независна Држава Хрватска’, у којој је
    под бајонетима Италијана и Нeмаца била устоличена усташка власт, пришао је једног дана Поглавнику шеф јавне сигурности ‘НДХ’, Дидо Кватерник и рекао му:

    ‘Ти се Поглавниче сећаш како је Лењин дошао да подигне револуцију у Русији. Немци су га пропустили преко своје земље у једном блиндираном вагону. Ми не бисмо могли наћи драгоценији експерт за Србију од Тита. Срби ће имати да плаћају за то следећих двадесет година…’ Поглавник је био одушевљен и одмах је Кватернику дао упуства да се Тито пребаци у Србију…“ (Види: Stephen Clissold, Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise to power, London, England, 1949, стр 99).

    С овим у вези Броз је још у току 1944 године наговестио да ће у Југославији водити хрватску политику, рекао је бану Шубашићу, када су се срели на Вису: “Ја сам најприје Хрват, а онда комуниста…” У разговору са Иваном Мештровићем, Броз је рекао: “И мени као Вама хрватски интереси прво леже на срцу. Вјерујте да нисам на челу државе било би зло за Хрватску…” (Види: Иван Мештровић, Успомене на политичке људе и догађаје, Buenos Aires, Argentina, 1961; Проф. Лазо М. Костић, Комунистичко таксирање народа Југославије, Toronto, Ontario, Canada, 1969, стр. 406-407).

    Све у свему у циљу што јачег зближавања Брозових НАТО-комуниста и римског папе Павла VI , Броз је проглашен у свемоћном Ватикану за “ПОЧАНСНОГ КАНОНИКА” – цркве св. Јеронима у Риму. Папа је Брозу доделио привилегије, које је уживао аустријски цар над Хрватском (Види: Католичка црква у Југославији, хрватски тједник “Даница”, 29. рујна/септембра 1971; Исто: Анте Јерић, “Свића”, бр. 135, Dalmatian Publishing Company, New York, 1971). Броз је у току 1945. године јавно истицао и свој римски католицизам ( Види: Милован Ђилас, Власт, London, England, 1983, стр. 32).

    Ради историјске истине ваља рећи, да се Иван Мештровић у младости изјашњавао и као Србин и као Југословен и на крају као Хрват и да је у договору са великохрватским фирером Јосипом Брозом Титом, буржоаским НАТО најамником, Почасним Каноником цркве св. Јеронима у Риму, пилигринским фратром, поклоником св. Госпе Фатимске остварио Брозову паклену намеру да сруши Његошеву капелу и да подигну масонску, идолатриску и окултну могилу на Ловћену.

    Није тајна да се у току Другог св. рата Иван Мештровић налазио у Ваткану код папе Пија XII и Швајцарској код лондонске посредничке масонске ложе Алпина, као заступник Павелићеве тзв. Независне Државе Хрватске и Брозове Авнојевске тзв. Федералне Државе Хрватске.

    У овом контексту вредно је указати да је бужоаски НАТО најамник Јосип Броз тзв. „Тито“ за време ручка у разговору са својим вајаром Jo-ем Davidson-ом 18. октобра 1949. године о Ивану Мештровићу, рекао:

    „Реци Мештровићу да не буде будала. Његов студио у Сплиту је апсолутно
    нетакнут. Све његове скулптуре су сачуване. Ништа није уништено. Реци му да се врати. Овде је место где и припада…“ (Види: C.L. Sulzberger, A long row of candles Memoirs And Diaries 1934-1954, Toronto, 1969, стр. 472).

    Такође, имајући на уму да су хрватске усташе и Брозови буржоаски најамници НАТО-комунисти прикупљали прилоге у Југославији и емиграцији за изградњу Мештровићевог фараонског маузолеја на Ловћену као и за Његошеву бисту коју је радио Павелићев заступник Иван Мештровић по узору на бисте египатских фараона Хефрена и Рамзеса Другог, како то рече Урош Зоњић у својој књизи “Под командом војводе Павла Ђуришића” (Види: Урош Зоњић, Под командом војводе Павла Ђуришића, Windsor, Ontario,
    Canada, 1990, стр.101).

    Чињеница је да се посебно истицао у прикупљање прилога за Мештровићев фараонски маузелој на Ловћену вајарев син Мате Мештровић, који је био више пута гост великохрватског фирера Јосипа Броза тзв. „Тита“, буржоаског НАТО најамника, јер је радио на обједињавању реакционарних великохрватских проусташких и Брозових НАТО-комунистичких најамника, Матице хрватске, Хрватског књижевног листа, Вјесника, Лексикографског завода у Загребу, Савеза комуниста Хрватске и Одбора за Изградњу Маузолеја Петру II Петровићу Његошу у Црној Гори… (Види: Gilbert M.
    Grosvennor, Yugoslavia’s window on the Adriatic, The journal of the National
    Geographic Society, Vol. 121, No. 2, February, 1962, Washington, D. C.,
    U.S.A.). Говорећи о прикупљању прилога за изградњу Маузелоја Мештровић се жалио у великохрватској усташкој и Брозовој великохрватској, буржоаској НАТО-кумунистичкој јавности током шездесетих и седамдесетих година XX стољећа, да се Срби не одазивају њиховом апелу.

    У загребачком Вјеснику, највећем великохрватском листу, огласио се шездесетих и почетком седамдесетих година XX стољећа и стари великохрватско-усташки и зеленашки идеолог Савић Марковић Штедимлија, као велики заговoрник рушења Његошеве капеле на Ловћену. Штедимлија је за време Другог светског рата живео у Загребу и био је главни сарадник великохрватских усташких листова “Спремност” и “Хрватски народ”. У њима је он у безброј чланака и тзв. расправа заговарао познате великохрватске усташке и црногорске зеленашке тезе, које су усвојили црногорски зеленаши о Црној Гори као о “Црвеној Хрватској”. Ради ових заслуга Штедимлија је између осталих Павелићевих доглавника-заступника, као и фратар Крунослав Драгановић, Марко Месић и Густав Крклец и многи други уживао посебну наклоњеност и заштиту крвавог великохрватског
    и самопроглашеног маршала Јосипа Броза тзв. „Тита“.

    Полазећи од чињенице да је Савић Марковић Штедимлија био под заштитом злогласног хрватског поглавника Анте Павелића и крвавог великохрватског фирера Јосипа Броза тзв. „Тита“, и да је умро у Загребу седамдесетих година, где му је приређена јавна и свечана сахрана, која такође илуструје сарадњу и солидарност хрватских усташа и Брозових буржоаских најамника НАТО-комуниста.

    Ниже доносимо апел Мате Мештровића у слободном србском преводу, који је објављен на еглеском језику у хрватском усташком тједнику “Даници”, где дословно стоји…

    Тражи се помоћ за Његошев Маузолеј

    Загребачки Вјесник од 18. априла објавио је да ће половином маја почети изградња Његошевог маузолеја, којег је пројектовао мој пок. отац Иван Мештровић. Пројекат је покренут 1952, када је у Вашингтону био југословенски амбасадор Владимир Поповић, Црногорац, предходни посао је полако и у фазама напредовао до данас.

    Опозиција за изградњу новог маузолеја дошла је од стране вођства Српске православне цркве, јер мисле да је маузолеј којег је пројектовао мој отац као и Његошеву бисту, коју је исклесао у граниту хрватски вајар Андрија Крстуловић, да не представља Његоша у виду Српског религиозног и народног вође.

    Противници новог споменика тврде да мала капела постоји да краси врх Ловћена и да делеко боље представља личност и значај Његоша него што је Мештровићев пројекат, који је одобрен од стране владе и већине народа у Црној Гори.

    Присталице Мештровићевог пројекта тврде да постојећа капела није аутентична оној која је изграђена у Његошево доба, јер је уништена за време аустриске окупације у току Првог светског рата. Данашњу капелу је саградио југословенски краљ Александар I око 1925 и самим тим нема историску вредност.

    Пошто противници новог маузолеја нису успели да превладају у расправи која се одвијала месецима у штампи и на јавним форумима, покушали су да се ослоне на стране интелектуалце попут Jean Cassou-а , песника и члана француске академије, да посредује код Тита, да пројекат заустави.

    Лондонски Тајмс од 26. априла објавио је чланак у вези маузолеја под контроверзним насловом “За три недеље нестаје споменик.” Аутор David Leitch ) каже да је у Црној Гори запретио преосвештени владика Данило, да ће поднети оставку ако почне рад на рушењу капеле и њено преношење на друго место и да ће неки од његових верника бити више изрични. Први радник који почне рушење капеле “добиће нож у леђа”, инсистирају верници.

    Ако неки појединци желе да приступе овој вредној акцији црногорске владе и народа, требају да пошаљу директно свој прилог Одбору за Изградњу Маузолеја Петру II Петровићу Његошу на Ловћену, СР Црна Гора, Југославија.

    Проф. Мате Мештровић, – члан, ложе 789, ХБЗ

    (Види: Prof. Matthew Mestrovic, Help asked for Njegos Mausoleum, hrvatski tjednik “Danica”, 3. lipanj/june 1970, Chicago, Illinois, U. S. A. ).

    Енглески текст гласи…

    Help asked for Njegos Mausoleum

    The Zagreb Vjesnik of April 18 has announced that the construction of a new Njegos mausoleum, designed by my late father, the sculptor Ivan Mestrovic, will begin around the middle of May. Though the project was initiated in 1952, when Vladimir Popovic, a Montenegrin, was the Yugoslav Ambassador in Washington, the preliminary work has been progressing slowly and in stages up to the present.

    The opposition to the construction of the new mausoleum comes in part from leaders of the Serbian Orthodox Church who think that the mausoleum, designed by my father, and the statue of Njegos which he sculpted, and which was carved in granite by the Croat sculptor Andrija Krstulovic, does not personify Njegos as a Serbian national and religious leader.

    Opponents of the new monument argue that the small existing chapel, which now graces the peak of Lovcen, represents far better the personality and significance of Njegos than does the Mestrovic design that was approved by the government and a majority of the people of Montenegro.

    Supporters of the Mestrovic project argue that the existing chapel is not the authentic one that was constructed in Njegos’ own time, for it was destroyed by the Austrian occupation forces in Montenegro during World War I. The existing chapel was built by King Alexander I of Yugoslavia around 1925 and consequently does not have a historical value.

    Having failed to prevail in the debate that went on for months in the press and in
    public forums, the opponents of the new mausoleum have now tried to rally
    foreign intellectuals like Jean Cassou, the poet and member of the French
    Academy, to intercede with Tito so that the project be stopped.

    The London Times of April 26 ran an article concerning the mausoleum controversy entitled “A memorial with three weeks to go.” The autor David Leitch says that his Grace Bishop Danilo of Montenegro has threatened to resign if work actually begins on the dismantling of the existing chapel, and its transfer to another location, and that some of his “co-belligerents have been more explicit. The first workman starting demolition will, they insist, get a knife in the ribs.”

    If any individuals wish to join the worthwhile action of the government and people of Montenegro, they should send their contribution directly to the Odbor za
    Izgradnju Mauzoleja Petru II Petrovicu-Njegosu na Lovcenu, Cetinje, SR Crna
    Gora, Yugoslavia.

    Prof. Matthew Mestrovic – member, Lodge 789, CFU (Види: Matthew Mestrovic, Help asked for Njegos Mausoleum, hrvatski tjednik “Danica”, 3. lipаnj/june 1970, Chicago, Illinois, U.S.A.).

    Још бисмо константовали, да у значајној расправи проф. Јосифа Мајзнера,
    коју је објавио под насловом „Наличје мита о Мештровићу“, између осталог,
    стоји:

    „Краљ Александар, вечито заљубљен у Мештровићеву славу, прелазећи преко свега и заборављајући како и због чега му је слава створена, поверава му израду споменика-маузолеја Незнаном Јунаку, архитектонско, вајарско дело, којим је Краљ хтео да се одужи успомени својих ратника и другова, палих за отаџбину у првоме светском рату.

    Тада се Мештровић у недостатку идеја, сетио да је некада имао успеха
    имитирајући асирске рељефе из доба Асур-Бани-Пала. Сетио се и архитектуре несталих култура, и, верујући вероватно да само он има фотографије маузолеја Кира из далеког Пасарагадаса, једноставно га је ископирао, повећевши улазе и метнувши у њих по четири кариатиде.

    Споменик је требао да буде по жељи краља Александра од скупоценог црвеног гранита, ретког у свету. А било га је у Европи само код Неготина. Цео споменик је требало да кошта око стотину милиона динара, уз бесплатну сарадњу војске. На врху Авале постојао је град „Порче од Авале“, насилника турског. Српска му је раја зидала дворове под корбачом, и тај, један од најчувенијих старих градова Србије, чија су се штрбава платна и прозорски отвори видели из Београда, опомињали су народ на дане ропства и патње. Град је жртвован да би Мештровић могао да оствари своју грандоманију и 160 кг. екразита разнели су камен са камена тог сведока прошлости. Три пуне године радила је војска, док није премоделирала и заравнала врх читаве једне планине, да би се на њој поставила најскупља копија која је данас направљена – копија гробнице Кира из Пасарагадаса…

    Није искључено да је само из разлога да не би у Србији остао један део милиона, пронађено да „нема довољно“ црвеног гранита, те је употребљен јабланички, црни гробљански гранит. А пре пар година, од истог црвеног гранита, поплочан је и израђен цео трг Маркса и Енгелса у Београду и мајдан није још ни издалека исцрпљен…

    Ако уметник кроз дело даје себе, какву му душу можемо видети кроз оно разбојничко лице Косовке Девојке, пуно грубости, мржње, пакости. Да ли је себе дао и у оној накази која потсећа на Баријевог „Мајмуна на коњу“ и коју је назвао „Краљевићем Марком“? Сав његов „национални“ рад има исто толико веза са национализмом и духом српског народа, колко и гробница Кира са душом и жртвом оног незнаног сина наше домовине, који је са торбицом о рамену и пушком у промрзлим рукама пао и постао симбол знаних и незнаних јунака.

    Зашто онда уздаси или неко разочарење због Мештровићевог поступка? Зар треба тражити моралну одговорност од човека који је био Гавриловић, док није направио посао? Да није одувек био грамажљив, зар би могао да буде час Србин, час Хрват па и Југословен?…

    Зато када се буде једнога дана правила ревизија свих правих и лажних величина, доћи ће ред и на њега. Забележиће се: недостатак начела, опортунизам, плагијаторство, а пре свега незасита жеђ за златом…“ (Види: Јосиф Мајзнер, Наличје мита о Мештровићу, у: Др Бранко Миљуш, Иван Мештровић и антисрпска клеветничка пропаганда, Windsor, Ontario, Canada, 1970, cтр. 147-151).

Оставите коментар