Часлав Копривица: Јазавац пред судом

Најважније умањити велику, а потенцијално и огромну, штету која може проистећи из октроисаног документа с којим се Вучић сагласио, оценио проф. Копривица

Доналд Трамп на потписивању споразума са Србијом и Косовом (Фото: Твитер налог Џефа Мејсона)

Српским властима, очигледно, ни у примисли није реинтеграција/повратак Косова и Метохије у састав Србије, и од тога ћемо бити све даље ако се они и даље буду питали. Тзв. „разграничење“ – Србије од своје покрајине, тј. од себе саме – постаје све мање вјероватно, будући да је Њемачка, која се понаша као геополитички гаулајтер Југоисточне Европе, а према којој Вучић показује колико штетну толико увредљиву понизност, тако нешто одбацује. Вучићу није било толико стало до „разграничења“ колико је то био његов прозирни покушај да предају КиМ непријатељу представи као „побједу“, будући да би он тобоже извојевао оно што су други наводно већ били изгубили. У суштини, КиМ је за њега, као што је више пута изјављивао, „терет за Србију“, којег он жели да се ослободи – по било коју цијену, под условом да послије тога избјегне одговорност и задржи власти.

Зашто је изостало позивање на Резолуцију 1244, и какве су последице прећуткивања овог документа у преговорима вођеним у формату виђеном у САД?

Резолуција 1244 препрека је свим радњама и споразумима које, попут овог вашингтонског, воде трајном отуђивању КиМ од Србије – што је намјера САД, па зато није ни чудо што тамо није ни поменута. Осим тога Вучић, у својој колаборацији са западњачким отимачима српског Косова, већ најмање двије године покушава да од Руса исходује сагласност за замјену Резолуције 1244 другим релевантним документом Савјета безбједности, што би отворило пут предаји КиМ. Октобра 2018. од Путина је то директно тражио и био одбијен. Ако знамо да Вучић годинама свјесно води кампању лажног тумачења Резолуције у српској јавности, јасно је шта му је циљ – уклањање свих препрека које (га) воде предаји КиМ побуњеним Шиптарима.

Да ли се потписивањем овог споразума доводи у питање наш однос с Русијом као највећим спољнополитичким гарантом целовитости Србије?

Два дана пред пут за Вашингтон предсједник Србије примио је руског амбасадора у Србији, који му је, нема сумње, поновио руско виђење путева за начелно рјешавање косовског питања. То очигледно није уродило плодом, будући да је министар Лавров био принуђен да Вучића позове током његовог боравка у Бриселу – претпостављамо да би га спријечио да и ту начини нову штету интересима Србије, а тиме и руско-српским односима, будући да је међу велесилама Русија једини истински јемац цјеловитости Србије. Вучић је и овога пута Русији показао оно што грађани Србије врло добро знају – да је непредвидљив, вјероломан, склон отвореном, чак неконтролисаном изговарању неистина, али и попуштању, све до сламања и понижења (какво је виђено и у Вашингтону) – само ако га непријатељ изложи довољно снажном притиску.

Владимир Путин и Александар Вучић (Фото: АП/Бета)

Није овдје, међутим, ријеч само о томе да он једним потезом може покварити нешто што је грађено годинама (и српско-руске односе, и кампању „распризнавања“ тзв. Косова, у којој смо имали свесрдну помоћ Русије) – због криминално неодговорног преговарања у име Србије. Захваљујући томе у Споразум су ушле и тачке које предвиђају сагласност Србије за признање „Косова“ од стране Израела, премијештање амбасаде Србије у Јерусалим, чиме се трајно кваре наши односи са читавим исламским свијетом. Још је важнија околност да се предсједник с аутократским стилом владавине, који не слуша никога у земљи – осим својих западњачких налогодаваца – у преговорима око најживотнијих интереса Србије понаша као политички неурачунљив. Зато је неопходно да што прије престане да представља Србију у било каквим преговорима о Косову и Метохији, за шта, уосталом, по нашим законима није ни овлашћен.

Србија се сагласила да постане део светске коалиције која ће се борити за декриминализацију хомосексуализма у државама код којих неки видови хомосексуализма представљају кривично дело. Које су то земље и какав је њихов однос према територијалној целовитости Србије?

Прије свега, нијесам сигуран до које мјере и на који начин нас обавезује оно што је Вучић, у испаду крајње државничке и личне одговорности, потписао у Вашингтону, али бојим се да ће неке посљедице – не само по углед и достојанство Србије – из тога морати проистећи. Формално, тај споразум Србија није потписала са САД већ, посредно, са својом покрајином, будући да испод обију верзије споразума, које се разликују по садржини – што је крајње необично – стоји по један потпис, а ниједан не потиче од званичника САД. При томе нигдје не стоји између кога се закључује споразум нити ко је његов јемац. Дакле, ми смо се обавезали, и побуњени Шиптари – у мјери у којој они поштују било шта за шта им Запад „намигне“, али САД се нијесу ни на шта обавезале. Неке тачке Споразума више наликују на изјаву о намјерама него што се могу назвати чврстом уговорном обавезом. То се односи и на декриминализовање хомосексуалности, која више дјелује као полупротоколарна формулација, него нешто из чега могу проистећи јасно предвиђене радње.

Александар Вучић у Белој кући (Фото: Танјуг/AP Photo/Evan Vuči)

Сасвим је, међутим, друга ствар то што је ова одредба, попут оне о Холокаусту и потомцима његових жртава, Хезболаху, 5Г мрежи, снабдјевачима енергената и свега другога што нема никакве везе с косовским питањем, ушло у споразум Србије и њене јужне покрајине. Овај споразум, начин на који се до њега дошло представља једно од највећих понижења у историји модерне српске дипломатије. То није само због снаге и силништва друге (непријатељске) стране – САД већ и због некомпетентности и страшљивости предсједника Србије, што је, нажалост, нашло и свој визуални израз у сада већ срамотно чувеној слици гдје се наш највиши представник „скупио“ на столичици пред предсједником САД као „јазавац пред судом“. Такво понижење, које Вучић и његови чанколизи, у својој заумној бестидности, покушавају да представе као „побједу“, грађани Србије и сви Срби не смију заборавити. Наши непријатељи и злурадници широм свијета сигурно неће…

Најважније је, међутим, умањити велику, а потенцијално и огромну штету која може проистећи из октроисаног документа с којим се Вучић сагласио. Прије свега, српска амбасада не смије бити премјештена у Јерусалим, јер би нам то упропастило односе с муслиманским свијетом, отворило брешу за нови талас признања, а најпослије и покварило однос с муслиманима из окружења, за чије поправљање се, сјећамо се, Вучић, све док га „вашингтонска магија“ није лишила способности расуђивања, годинама залагао. Осим тога, Вучића треба позвати на одговорност – моралну, политичку, а ако се процијени да има елемената, и правну – због тога што се својим потписом на споразум с „Косовом“ посредно сагласио да једна земља (Израел) призна „државност“ наше јужне покрајине.

Каква је улога српске националне интелигенције у будућим данима?

Улога национално свјесне интелигенције у наредним данима неће бити суштински другачија, а богами ни лакша него што је било до сада. Као слој који би требало да буде давалац путоказа и моралног примјера својем народу, српска интелигенција не смије губити из вида своју трајну обавезу да служи својем народу. Гдјегод српски народ, али и морални поредак били угрожени – у Црној Гори, Хрватској, Босни и Херцеговини, а изнад свега на Косову и Метохији – интелигенција мора бити будна, свјесна, одговорна и гласна.

Часлав Копривица (Фото: Медија центар Београд)

Када је ријеч о Косову и Метохији, које је већ готово читаву деценију жртва завјереничке политике српских власти које покушавају спровести у дјело намјеру о предаји наше јужне покрајине, интелигенција има задатак не само да свједочи о истини у оним доменима гдје је као „сталеж“ и у погледу стручности позвана него и да се одлучно организује за отпор предаје КиМ Шиптарима и НАТО-у који спроводе Вучић и његови домаћи помагачи. Није довољно рећи шта се мисли, није довољно казати да се зна шта неко лично, или установа коју представља (рецимо Црква) мисли о косовском питању. Не организовати се насупрот очигледној и одавно не више пузајућој завјери издаје и допустити да се она спроведе – значило би понијети одговорност за отцијепљење Србије и Срба од својег бића. Управо из тога разлога основан је Покрет за одбрану Косова и Метохије, који је предвођен националном, махом научничком интелигенцијом, ријешеном да никоме не допусти да нас остави без Косова и Метохије, односно без изгледа да једном, када за то дође тренутак, поново реинтегришемо нашу покрајину у Србију.

Разговор водила: Наташа Јовановић

Опрема: Стање ствари

(Печат, 11. 9. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , , ,

1 reply

  1. A kako se to bori srpska inteligencija? Koju akciju je vaš pokret preduzeo osim saopštenja. Tako zasigurno nema spasa za Kim. Reči bez dela su samo pranje savesti.

    3
    4

Оставите коментар