Зоран Чворовић: Тежина „писмена“

Србија је закључујући овај уговор још једном признала тзв. Републици Косово важан атрибут суверености а то је право закључивања међународних уговора, оценио проф. Чворовић

Потписивање споразума у Вашингтону, 4. 9. 2020. (Фото: Леа Милис/Ројтерс)

Поводом закључења Споразума о економској нормализацији, у Вашингтону 4. септембра, у јавности су се појавиле важне дилеме на тему природе овог документа и његове обавезности. Да ли је Србија потписала уговор са тзв. државом Косово или САД, зашто нико није поменуо Резолуцију 1244, те какве су политичке а какве геополитичке импликације које проистичу из овог споразума. О овим питањима разговарали смо са професором Зораном Чворовићем

Каква је природа вашингтонског Споразума о економској нормализацији, те да ли закључено „писмено“ има снагу међународног уговора?

Иако се од појединих званичника Србије најпре чуло да је реч о некаквом „писмену“ или пак једностраном акту који није међународни уговор, ствари изгледају потпуно другачије када се текст споразума тумачи у светлу одредаба Бечке конвенције о уговорном праву од 1969. година, која је најмеродавнији међународноправни акт за ову област.

Према чл. 2 Бечке конвенције међународни уговор је „међународни споразум закључен писмено између држава и који је регулисан међународним правом, било да је садржан у једном инструменту или у два или више инструмената међусобно повезаних, као и без обзира на његов назив“. Једном речју, да би један споразум био међународни уговор, неважни су његова форма и назив, већ је важно да су уговорне стране постигле сагласност воља око неких питања и тако створиле међусобна права и обавезе. Ова одредба Бечке конвенције дословце је преписана у члан 2 нашег Закон о закључивању и извршавању међународних уговора.

Вашингтонски споразум, 1. страна

Управо на такву сагласност воља уговорних страна изричито упућује преамбула Вашингтонског споразума, у којој стоји да су се „Србија (Београд) и Косово (Приштина) саглaсни су да наставе економску нормализацију, договарајући се о следећем“ и потом следе клаузуле у којима Србија и тзв. Република Косово преузимају одређене обавезе у појединим областима, као што им се гарантују поједина права. Дакле, јасно је да својом садржином, као и намером коју су манифестовале уговорне стране када су закључиле овај споразум, вашингтонски Споразум о економској нормализацији испуњава све услове да би се квалификовао као међународни уговор и самим тим се на њега примењују одредбе Бечке конвенције о уговорном праву, као што то проистиче из члана 4 ове конвенције.

Независно од тога што је до сагласности воља дошло у оквиру једне помало неуобичајене уговорне форме код које свака уговорна страна потписује посебну истоветну исправу?

Да, форма је ирелевантна када је у питању оцена да ли је дошло до сагласности воља страна што чини суштину сваког па и међународног уговора. Уосталом, исту форму је имао и Бриселски споразум, јер су уговорне стране парафирале посебне исправе, делегација Србије једну, а тзв. Косово другу. У поступку оцене уставности Бриселског споразума академик Коста Чавошки је запазио да се код закључења овог међународног уговора прибегло изобичајеној билатералној форми уговора која је коришћена, примера ради, код закључења Вестфалског мира 1648. године. Наиме, после крвавог тридесетогодишњег верског рата, као што је то приметио чувени руски стручњак за међународно право и дипломата цара Николаја II Фјодор Фјодорович Мартенс, протестантске државе нису хтеле да седну за исти сто са римокатоличким државама, а пре свега с представницима папске курије, па су зато делегације протестантских држава које су заседале у Оснабрику и римокатоличких које су заседале у Минстеру потписале посебне исправе исте садржине.

Споразум из Оснабрика Вестфалског мира; копија из 1649. за баварског војводу изборника Максимилијана (Фото: Викимедија)

Постоји и дилема ко су уговорне стране код Споразума о економској нормализацији. С ким смо ми заправо потписали овај документ?

Из текста преамбуле Споразума, као и садржаја појединих његових клаузула, јасно произлази да су то „Србија (Београд) и Косово (Приштина)“. Да САД нису уговорна страна јасно је и из одредбе која обавезује „стране“ да сарађују са САД у размени безбедносно осетљивих података. Уосталом, у међународном праву у начелу важи правило да уговори важе само између страна уговорница (res inter alios acta). Председник САД Доналд Трамп није потписао никакав уговор, пошто његова два писмена упућена Александру Вучићу и Абдулаху Хотију не садрже изјаву воље којом САД преузимају извесна права и обавезе, већ се ради о протоколарним писмима у којима Трамп изражава задовољство због напретка у нормализацији односа између „Србије и Косова“. И када су извесна права у Споразуму о економској нормализацији између Србије и тзв. Косова уговорена у корист САД и Израела, реч је о уговору у корист трећег као дозвољеном изузетку од правила да уговор веже само уговорне стране.

Да ли је прихватајући као уговорну страну тзв. Косово, а према међународном праву уговорни капацитет имају само независне државе, Србија посредно признала да је Косово независна држава?

Србија је закључујући овај међународни уговор још једном, нажалост, признала тзв. Републици Косово важан атрибут спољне суверености, односно независности, а то је право закључивања међународних уговора (ius contrahendi). Уз то, закључивање међународног уговора има све одлике посредног признања, а када већ говоримо о томе, још је чувени Блунчли приметио како се у доктрини међународног права искристалисало правило да признање дато од државе чије интересе тангира или повређује настанак нове државе – има знатно већу тежину од признања које је дато од стране других држава.

Може ли међународни уговор бити обавезујући ако је супротан нашим законима и Уставу?

Када је у питању дилема око важења Вашингтонског споразума, према Бечкој конвенцији о уговорном праву важи древно правило pacta sunt servanda, односно сваки уговор обавезује, чак и када је закључени међународни уговор супротан императивним прописима унутрашњег права једне уговорне стране. На овом месту је важно подвући разлику између обавезности закљученог међународног уговора са становишта међународног и домаћег права. Да би међународни уговор постао обавезујући за једну уговорну страну, довољан је пристанак дат у форми потписа на уговор представника те државе, при чему се за сва друга лица која представљају једну државу, осим за шефа државе, председника владе и министра иностраних послова, тражи и специјално пуномоћје добијено од органа који по уставу утврђује и води спољну политику земље.

Доналд Трамп и Александар Вучић (Фото: Танјуг(Инстаграм налог Будућност Србије)

Један међународни уговор одмах по његовом закључењу производи међународноправне последице за уговорне стране, па од тог момента једна уговорна страна може, примера ради, да сноси одговорност за штету насталу због неизвршења закљученог уговора. Да би, међутим, један међународни уговор био обавезујући у унутрашњем праву уговорне стране, неопходно је да он буде потврђен (ратификован) у форми закона у парламенту те државе. Вашингтонски Споразум о економској нормализацији обавезује државу Србију из угла међународног права, али не производи правне последице у унутрашњем праву Републике Србије уколико не буде ратификован.

Да ли обавезивање да преселимо амбасаду из Тел Авива у Јерусалим има поред политичких и правне импликације?

Вашингтонски Споразум о економској нормализацији у погледу једне своје клаузуле ипак је споран из угла међународног права. Реч је о последњој одредби из исправе коју је потписао А. Вучић, из које произлази обавеза Србије да пресели амбасаду у Израелу из Тел Авива у Јерусалим.

Од 1967. године до данас Савет безбедности УН донео је, почев од Резолуције 242, читав низ резолуција о статусу Јерусалима. Резолуција 478 Савета безбедности од 1980. године налаже свим државама да из Јерусалима повуку своје дипломатске мисије. Пошто су све резолуције СБ УН о статусу Јерусалима донете на основу главе VI Повеље УН, њихова обавезност за чланице УН је тим већа. Посебно ако се има у виду члан 103 Повеље УН према коме обавезе које проистичу из резолуција СБ УН имају примат над обавезама проистеклим из међународних уговора.

Да ли може да се утврди правна веза између Бриселског споразума и вашингтонског Споразума о економској нормализацији?

Ови уговори имају јединствен циљ који се дефинише речју „нормализација“. Бриселским споразумом „нормализована“ је (из угла албанских сецесиониста и њихових западних тутора) ситуација у погледу до тада крње суверености тзв. Републике Косово, тако што је држава Србија повукла реалне атрибуте суверености (државне органе и правни поредак) са севера КиМ и из енклава, да би на тим територијама тзв. Република Косово успоставила пуну и неподељену сувереност, тј. највишу власт.

Вашингтонски споразум „нормализује“ ситуацију у економским односима између Србије и тзв. Републике Косово, тако што начелно регулише спорна имовинскоправна питања као што су газдовање језером Газиводе или примена судских одлука о манастирској и црквеној својини или тако што предвиђа обавезе обе уговорне стране у изградњи путне и железничке инфраструктуре која је од животне важности за економску одрживост тзв. Републике Косово. Када се има у виду члан 31 Бечке конвенције о уговорном праву, као и искуство Дејтонског споразума, онда ће Бриселски, Вашингтонски и могуће још неки будући споразум, нпр. онај који регулише статус неалбанских мањинских заједница на тзв. Косову кроз формирање ЗСО, заједно са последњим правно обавезујућим споразумом о свеобухватној нормализацији, представљати један уговорни комплет. Тачније Бриселски и Вашингтонски споразум имаће статус парцијалних споразума који су у вези са последњим уговором, чије ће се одредбе тумачити тако што ће се узимати у обзир и воља страна из ових пратећих уговора.

Тако, примера ради, Дејтонском споразуму претходе Женевски и Њујоршки договорени принципи, при томе је ово поређење само формалне, процедуралне природе и не имплицира никакву могућу садржинску сличност када је у питању статус српског народа у БиХ уговорен Дејтонским споразумом и статус који се Србима на Косову и Метохији нуди са ЗСО.

Наташа Јовановић

Опрема: Стање ствари

(Печат, 11. 9. 2020)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , , ,

1 reply

  1. Што једна незналица, надувена тиква, замрси десет паметних људи не може да размрси.
    Шта даље рећи?
    Ово је тако очигледно, ово гледамо сваки дан, резултат је очекиван после толико година гледајући свакојаке будалаштине ове незналице.

Оставите коментар