Иван Ружичић: Гимназија у Чачку у доба короне – како то стварно изгледа

У свакоме од нас су остала урезана дешавања за време ове епидемије и свима је јасно да то није била школа, већ „елементарна непогода” или изузетак који потврђује правило

Гимназија у Чачку (Фото: Сајт Гимназије)

Све је почело тог четвртка, 12. марта 2020. године у послеподневним сатима. Додуше, већ десетак дана се причало о неком новом вирусу који се шири и који може и у Србији да се појави. Било је сигурно да ће се и код нас појавити, али сви смо се надали да можда и неће.

Почели смо друго полугодиште са четири дана продужетка зимског распуста због сезонског вируса, у понедељак 24. фебруара, и полако смо улазили у ритам редовних активности и обавеза. Тај четвртак, 12. март био је четрнаести наставни дан другог полугодишта од 84 за ученике првог, другог и трећег разреда и од 64 наставна дана за матуранте. Или процентуално, укупно смо од 185 наставних дана у овој школској години одржали у школи 115 дана тј. 62%, а за матуранте који имају 165 дана 70% наставе.

Тог четвртка поподне, најпре ме одељењски старешина одељења IV/5 обавестио детаљно да су ученици тог одељења претходне суботе, 7. марта, били на једном великом 18. рођендану код друга из одељења и да је на том рођендану била гошћа која је дошла из Немачке и код које је јуче (среда, 11. март) потврђено присуство новог вируса. Ученици и њихови родитељи су били забринути, а мени је кроз главу прошло да су ти ученици, којих је било, како се испоставило из свих разреда око 70 на том рођендану, четири дана долазили у школу и били у могућем контакту са другим ученицима и наставницима. И за мене је ова ситуација била потпуно нова, али сам одмах рекао одељењском старешини да ученици који су били из тог одељења на рођендану остану сутра код својих кућа док не сагледамо целу ситуацију. Рекао сам му да то пренесе ученицима и њиховим родитељима.

Десетак минута после овог разговора разговарао сам и са помоћником из смене која је тог поподнева била у школи и он ме је обавестио да су и ученици и наставници тог поподнева чули за ту вест и да су били забринути због целе ситуације.

Иван Ружичић (Фото: Чачански глас)

Одмах после тога, звао ме је родитељ ученика који је правио рођендан. Врло детаљно и одговорно ме обавестио о свему и да је о томе обавестио Завод за јавно здравље у Чачку са детаљним подацима о учесницима рођендана ради предузимања даљих епидемиолошких корака и да је сматрао да и мене треба да обавести о томе. Сада сам већ имао сасвим јасну слику о свему и током вечери јављале су се одељењске старешине који су добијали информације о страху и забринутости ученика и њихових родитеља. Њихова реакција је била потпуно нормална и људска, а очекивали су од мене помоћ и разумевање. Сада, са ове временске дистанце видим да је, у ствари, настава на даљину у нашој школи почела тог четвртка поподне кад смо сви између себе, ученици, њихови родитељи и наставници показали максималну сарадњу, поверење и судбинску повезаност.

Сутрадан, у петак 13. марта у преподневну смену је дошло 20 наставника који су имали први час тог дана. Пре почетка првог часа одржали смо кратак састанак на ком сам их обавестио о дешавањима од јуче и рекао им да иду у своја одељења и да ме одмах обавесте колико ученика је дошло у школу. У првих петнаестак минута су стизали подаци. Било је одељења код којих нико од ученика није дошао или је дошло пар ученика и оних који су имали пола или мало више од пола ученика.

У пресеку који смо направили, показало се да од 578 ученика из 20 одељења непарне, преподневне, смене дошло је 249 тј. 43% ученика. Сачекао сам звоно за крај првог часа, пошто су наставници који су имали половину или више од половине ученика одељења одржали свој час до краја.

У тренутку када је требало брзо донети одлуку, сетио сам се професора наше школе Ђорђа Ковбаска који је из наше школе премештен на рад у Прву крагујевачку гимназију негде пред почетак Другог светског рата. У октобру 1941. са својим ученицима је поведен на стрељање и окупатор му је понудио да се окрене и врати кући што је он одбио и стрељан је заједно са својим ученицима. Сетио сам се и да им стално говорим да је безбедност свих ученика и радника, за мене увек најважнија и није ми било тешко да професорима кажем да оду у учионице и кажу ученицима да иду кући и преко медија прате даља упутства. Знао сам да је одлука о прекиду наставе потпуно исправна, јер Кантов категорички императив каже да морално поступа онај ко другог човека увек узима као циљ и највишу вредност, а не као средство. Знао сам да је слобода могућност избора и да она значи и одговорност и да се човек те слободе и одговорности не може одрећи, јер ако то уради престаје бити човек.

Одмах после тога обавестио сам Школску управу у Чачку и Градоначелника Чачка о мојој одлуци. У дужем телефонском разговору објаснио сам разлоге за такву одлуку, због предузимања даљих корака на нивоу Града и целог образовног система.

Следећих 48 сати били су у Србији веома бурни, у смислу доношења одлука на нивоу државе и одлуке о начини наставка ове школске године у условима пандемије COVID-19, која је оставила траг на читав свет. Већ од 16. марта све школе у Србији су прешле на рад на даљину. То је урадила и наша школа, и тек од 1. јуна је почело контролисано, ограничено и безбедно враћање ученика у школе и то најпре матураната да обаве матурски испит, а за остале разреде од 11–19. јуна само неки ученици ради одговарања и поправљања оцена.

Тог 12. марта поподне нико од нас није ни слутио шта ће се све дешавати у наредним недељама и месецима. У Википедији је остало забележено, у хронологији епидемије у Србији, као један од важних догађаја прекид наставе у Гимназији у Чачку 13. марта 2020.

У свакоме од нас су остала урезана дешавања за време ове епидемије и без обзира да ли је или не настава на даљину „била успешна и добра”, свима је јасно да то није била школа, већ „елементарна непогода” или изузетак који потврђује правило. А правило каже да се настава обавља у учионици са максимално 30 ученика у којој наставници и ученици заједнички непосредно раде на образовању и васпитању. Ово треба стално понављати да неко не помисли да изузетак може постати правило.

У Чачку, јун 2020.

Директор школе
Иван Ружичић, професор

Из Годишњег извештаја Гимназије у Чачку за школску 2019/2020. годину



Categories: Да се ја питам

Tags: , ,

Оставите коментар