Љубинка Боба Недић: Из угла просветног радника – зашто се не радујем 1. септембру?

Образовни систем Србије није спреман за почетак рада у оваквим условима. Изабран је модел који ће угрозити и здравље и образовање. Само кандидат неће бити угрожен

Љубинка Боба Недић (Фото: Приватна архива)

Веровали или не, 1. септембру се радују сви просветни радници. Спремни смо, разрадили смо оперативне планове, средили кабинете, јасно дефинисали исходе, знамо како ћемо их остварити. Тако је увек. Осим сада.

Сада крећемо у нову школску годину, не да бисмо помагали ученицима да остваре планиране исходе образовања, већ да победимо све земље у региону.

Та суманута трка за титулу лидера у региону прелила се са самог врха власти и метастазирала по министарствима. У њу се укључио и Младен Шарчевић, претворивши припрему за почетак школске године у своју личну кампању за поновни избор за министра просвете. Не о свом трошку, наравно, већ о трошку наставника, ученика и њихових родитеља.

Пролећну наставу су обележили свакодневни хитни дописи Министарства просвете, непрецизни и нејасни. Крај августа су обележила телевизијска гостовања кандидата Шарчевића, непрецизна и нејасна.

Кандидат тврди да је свим школама све јасно, и да није добио захтев за појашњењем ни из једне школе, несвестан чињенице да школама руководе такође кандидати, али за реизбор на директорску функцију, који нису луди да оголе своје неразумевање приспелих упутстава.

Наставници питају директоре, директори школске управе, а школске управе лаконски одговарају – пратите упутства. При доношењу одлука о моделима наставе просветне раднике нико ништа није питао, по обичају, а бићемо одговорни за све. Одабран је модел који не штити ни педагошке, ни здравствене принципе. Школа „мало овако – мало онако“ не може да ваља, а приморати ђаке на дистанцу на одморима и око школе је немогуће.

За то време кандидат Шарчевић са екрана поручује да сви у региону чекају да виде како ће Србија, па да преузму наш модел. Просветни радници се надају да ће бар земље региона добити од Шарчевића одговоре које ми нисмо.

Рецимо, шта значи „на платформи поставите само неки задачић“ или „поставите ученицима који уче онлајн своју електронску припрему“?

Ово би могао да изјави молер који је кречио школу. Шарчевић не би смео! Припрема за час служи наставнику и не пише се за ученике. „Задачићи“ се постављају након што је градиво објашњено.

Модел учења по коме се половине одељења смењују сваке недеље прихватљив је само у случају да се наставне јединице понављају, односно уместо једне недеље, раде две. Једино је то коректно према ученицима. Не могу једни да добију објашњење наставника у учионици, а други задачић и припрему за час.

Затим, проблематична је и Шарчевићева фасцинација образовним програмом на телевизији (то не могу бити часови, јер је час по својој природи интерактиван).

Када је проглашена пандемија, Хрватска је објавила да се снимају ТВ часови. Нису прошла ни два дана, почели су да се снимају и код нас. Шарчевић је све време о њима причао као о носећем стубу образовања за време пандемије. У стварности, ти часови су донели проблеме који су се могли избећи.

Били су неусаглашени са плановима огромне већине наставника, тражено је да се и ТВ програм уписује у дневник. Ученици су морали да прате и ТВ програм, и наставу коју су им организовали наставници.

А било је и колега који су због тих часова свој рад свели на „прочитај лекцију на тој страни и уради прва три задатка“. За многе предмете, смерове, образовне профиле није било образовног програма, па су наставници све то радили сами. Осим оних који нису, па смо због њих сви на лошем гласу, и родитељи траже да им се дају наше плате.

И даље се не зна да ли ће продужени боравак радити у пуном капацитету, да ли ће ујутру примати групу која улази у учионицу у другој смени.

Не зна се како ће се организовати пракса у средњим стручним школама, шта ће наставници који раде у две, три, па и четири школе, зашто они који предају изборне предмете могу да раде само онлајн, а остали не, због чега таква могућност није понуђена наставницима који спадају у здравствено ризичне групе (а изводљиво је), зашто није редуковано градиво, смањен прописани број оцена по полугодишту, и тако даље – да не идемо баш у „ситна цревца“, што би рекао Шарчевић.

Епидемиолошке мере су посебна прича.

У канцеларијама Министарства школе у Србији раде у идеалним условима, које су им омогућиле исто толико идеалне локалне самоуправе.

У канцеларијама не знају да постоје несарадљиви председници општина, да постоје директори који не могу да добију прилику да саопште које су потребе школа.

Истина, има и светлих примера, има директора који су већ набавили и маске и визире за све запослене, довољно средстава за дезинфекцију школе за неколико месеци, поставили дозере са дезинфицијенсима у свим учионицама. Да ли се школе смеју толико разликовати?

Када је о маскама реч, Кризни штаб је слао опречне поруке – могу све маске, могу само трослојне, ипак могу било какве, носе се све време, не мора све време, могу да се скину док се седи у клупи, ипак је најсигурније да се никако не скидају…

А онда су на све то дошли родитељи, окупљени око идеје да ћемо у школи водити њихову децу у изолацију, где ће бити тајно вакцинисана, малтретирана, а неку од њих ће „људи у скафандерима“ одвести у непознатом правцу.

Маске називају брњицама, под којима ће се њихова деца онесвешћивати, јер неће имати довољно ваздуха. Бесконтактне топломере сматрају недопустивим, јер емитују инфрацрвене зраке право у пинеалну жлезду!

Себе сматрају последњим бедемом у одбрани живота своје деце, које ми, просветни радници, желимо да угрозимо. Такви родитељи се окупљају на друштвеним мрежама, у групама које имају по неколико хиљада чланова.

Позивају се на документарни филм који не желим да рекламирам, адренохром, сатанисте, а ми који се слажемо са ношењем заштитних маски смо слуге новог светског поретка.

Због чега сам и ово написала?

Ови родитељи су озбиљно уплашени и забринути, појава је постала масовна, а њоме се нико не бави. Потпуно је игнорисана. Нико се и не труди да их умири, да им објасни да су наше школе безбедно место за њихову и нашу децу.

Због свега наведеног ово није 1. септембар којем се радујем. Први пут за 26 година рада.

Образовни систем Србије није спреман за почетак рада у оваквим условима. Изабран је модел који ће угрозити и здравље и образовање. Само кандидат неће бити угрожен.

Ауторка је професорка енглеског језика из Аранђеловца и ауторка блога Клотфркет

Опрема: Стање ствари

(Данас, 1. 9. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

2 replies

  1. Каква гомила неистина и бесмислица, просто несхватљиво да један озбиљан сајт то преноси а једино што избија из сваке реченице су пакост и злоба.

    Прво што је нетачно некаква „суманута трка да се буде најбољи у региону,…“
    Код нас школска година почиње 1. септембра и сада је то тако било, независно од других у региону.
    Колико сам пратио , уложен је баш огроман напор целог друштва а посебно у просвети да деца пођу на време у школу и да буду што безбеднија и родитељи и деца су то препознали и радовали се том дану.
    Родитељи су могли да бирају и у огромном проценту (97,5%) се изјаснили да им деца иду у школу.
    Могу само да честитам просветним радницима и свакако министру Шарчевићу на одличној организацији и труду који су уложили заједно са медицинским радницима а злобници нека трабуњају даље о двослојним и трослојним маскама, онлајн настави у Хрватској, некаквим кандидатима итд…

    14
  2. Слика и прилика Потемкиновог села, а онда:

    „А онда су на све то дошли родитељи, ……Позивају се на документарни филм који не желим да рекламирам, адренохром, …..“

    Тужно је што пропуштају да се позову на преко осамсто научних студија и мејнстрим извора књиге Virus Wahn / Virus Mania / из 2007., или на дискусију у Савету Европе 2010. под насловом „Лажне пандемије, претња здрављу“, или на студију Deadly Мedicine аnd Organised Crime из 2013…

    „Ови родитељи су озбиљно уплашени и забринути, појава је постала масовна“

    Живели забринути родитељи!

Оставите коментар