Станислав Краков: У зони колере (1913)

Цела станица и сав простор испред ње беху попрскани кречом

Српска пољска болница из времена Балканских и Првог светског рата (Фото: Википедија)

Од јутрос поче да дејствује батерија са Варовишта.

2. јула капетан Завађил навали на мене да идем у позадину, јер сам јако ислабио и готово једва се на ногама држао.

Ја нисам хтео али ме он убеди да треба да идем и ја најзад пристадох. Он ми даде објаву и ја, опростивши се са њим, кренем полагано за Криву Паланку. На путу ме заустави патрола којој је била дужност да пази на оне који долазе и одлазе и, видевши објаву, пустише ме.

Дођох у Криву Паланку. Ту је врило од војске.

Била је дошла Шумадијска и Дринска дивизија I позива и свуда су били огромни тренови, коморе из разних депоа – месарских, пекарског. У Кривој Паланци већ сам ушао у зону колере која је, истина, овде била у мање случајева.

Успут сретох краљевића Ђорђа.

Ја сам ишао пешке и беше велика врућина тако да сам био мокар од зноја. Пошто сам ишао сат пешке, наиђох на једна коморџијска кола. Замолим коморџију да ме пусти и попех се у кола. Наскоро нас зауставише два војника и замолише да се попну у кола. Ми их пустимо. Они су били страшни. То су били живи мртваци. Они се жаљаху на болове у стомаку и један непрестано повраћаше. Ми видесмо сад шта је и где смо. Ми смо се возили са колерним болесницима. У Псачи нас скинуше и ја одмах киднух из кола да не задрже и мене. Један од њих, чим су га скинули, умре. У Псачи је био пакао. Колерни болесници лежаху око неких шупа које су биле пуне и превијаху се у боловима. Около беху постављени стражари и не даваху ником да се приближи.

Ратни дневници Станислава Кракова

Ја продужих опет пешке. Наскоро добих место у једним коморџијским колима које ме одвезоше чак до села Војника, где смо стигли увече. Са мном у колима био је и један четник – Влаја Богдановић, студент техничар из Београда. Сва кола коморска, нарочито она која су возила хлеб, беху премазана кречом и ретко ко је хтео да пусти у кола, бојећи се колере.

Успут сретосмо једну батерију нових градских хаубица.

У Војнику морадох да се скинем и да, у друштву са овим четником, продужим пут пешке. Ноћ је била лепа, пуна месечине и ми смо полако ишли пешке. У Нагоричану напих се воде, јер докле нисам смео нигде да је окусим, а тако исто нисам окусио јела све до сутрадан у подне, у Скопљу.

Око 2 сата после пола ноћи уморни ми стигосмо у Куманово.

У вароши беше неколико колеричних барака, нарочито код станице које су биле пуне колеричних болесника. Али ипак многе видесмо како леже по улицама крај ћепенака.

Њихови јауци разлегаху се кроз ноћну тишину и параху срце ономе ко их је слушао.

Нисмо се задржали у вароши, већ одосмо право на железничку станицу. Цела станица и сав простор испред ње беху попрскани кречом.

3. јула у 8 сати добих воз за Скопље у коме остадох до увече, када се путничким возом кретох за Београд.

4. јула у 12 сати ноћи – стигох у Београд.

Одломак из Ратних дневника 1912-1916. Станислава Кракова. У питању су белешке које је Краков писао током 1912, 1913. а потом 1915. и 1916. године. Чувају се у Одељењу посебних фондова Народне библиотеке Србије. Ратне дневнике приредио је Мирко Демић а издали су их новосадска издавачка кућа Прометеј и Радио-телевизија Србије 2019. године. Одломак о путовању кроз „зону колере“ током Другог балканског рата објављен је на странама 100. и 101. овог издања



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , , ,

Оставите коментар