Стеван Гајић: Бела Русија – отуђење или уједињење?

Ако неће да кукају и упорно понављају исте грешке, Руси морају да престану са старим формулама и фразама

Протести у Минску (Фото: АП Фото)

Белорусија је немирна, чини се да су ствари отишле веома далеко. Народ данима масовно излази на улице по целој земљи.

А цела ситуација је на жалост поражавајућа за Русију. Александар Лукашенко је Русију готово све време условљавао, а непосредно пред изборе Минск је још и оптуживао Москву за заверу, док су руски држављани заробљени у Белорусији били пред претњом екстрадиције у Украјину. После спорних председничких избора и сукоба на протестима, када је враг однео шалу, Лукашенко се сетио да каже оно што је давно требало, очигледну чињеницу да су Белоруси – Руси.

Са друге стране, као и у Украјини пре 2013. године, Русија никог није имала у опозицији, своју алтернативу званичној власти. Сада чак руска уздржана подршка Лукашенку додатно против Русије антагонизује део демонстраната. Зашто народ маше овим црвено-белим пољско-литванским заставама, које асоцирају и на време нацистичке окупације, a не заставом Русије, или црно-жуто-белом имперком, заставом светог Андреја или неком другом варијантом руских застава? Зато што су белоруске власти систематски гушиле сваку аутохтону руску алтернативу или je стављале под контролу. Уосталом то исто ради Александар Вучић у Србији, или покушава да уради, са скоро сваком српском националистичком опцијом, тако да нема шта додатно да се објашњава нашој публици.

У исто време, део белоруске опозиције годинама управо истиче бело-црвено-белу заставу, позивајући се на традицију Државне заједнице Пољске и Литваније – Речипосполита (пољ. Rzeczpospolita). Брендирали су ту заставу као антируску, што важи и за слоган протеста „Живела Белорусија“ (рус. Жывие Беларусь). У првој ноћи сукоба, без конкуренције у другим симболима, они су успели да наметну визуелни идентитет читавом протесту.

Тзв. Пут слободе, људски ланац оформљен у Литванији у знак подршке опозицији у Белорусији; процењује се да се окупило око 50.000 људи од Виљнуса до белоруске границе, 23. 8. 2020. (Фото: Миндаугас Кулбис/АП фото)

Сад је за Русију кључно вадити кестење из ватре, после низа катастрофалних дугогодишњих грешака. Најважније је не дозволити да Белорусија потпадне под контролу НАТО, с обзиром на јасне сигнале и белоруске опозиције и појединих западних лидера. Али и за то је предуслов реално оценити стање ствари. То се сигурно неће постићи кукњавом на Мајдан, што је још од украјинских догађаја 2013–2014. условни рефлекс дела политичких аналитичара у Русији на малтене било који протест било где у свету, посебно ако је реч о непосредном окружењу Русије. А никако да примете идеолошку конфузију код куће и чињеницу да први и оригинални „мајданџија“ Владимир Иљич Лењин још лежи мумифициран у маузолеју на Црвеном тргу и да га нико није одатле склонио. Значи, ако неће да кукају и упорно понављају исте грешке, Руси морају да престану са старим формулама и фразама, треба да знају чиме располажу и како да поступе.

Да ли су резултати избора у Белорусији били лажирани или не, у крајњој линији и није тако битно. Утисак целе ситуације је некако жалостан. Два застарела модела боре се један против другог: некакав постсовјетизам са елементима лењинистичког националног програма, реминисценцијама на прошлост и Велики отаџбински рат, против источноевропског антисистемског проевропског национализма. Нешто слично било је и са Украјином, посебно су симпатично јадни били моменти када је Анастасија Дмитрук и група, назовимо их антируских певача и активиста, спевала групну песму „Никогда мы не будем братьями“ (срб. Никад ми нећемо бити браћа), у стилу „С оне стране дуге“ код нас, „Моја домовино“ код Хрвата или „We are the world“ ad hoc групе USA for Africa створене за ту песму.

Протести у Минску, 18. 8. 2020. (Фото: Дмитри Ловецки/АП фото)

Основна замерка режимима старог типа на постсовјетском пространству је да нису довољно „кул“. И заиста нису, застарели су и прошло им је време. Али нико није рекао народу на улицама ослобођеном од страха, да је застарела и идеолошка матрица на коју су се упецали, у ствари, безнадежно је застарела. И читав сукоб на линији Јанукович – наранџасти, Лукашенко – бело-црвено-бели, застарео је сукоб, јер је сукоб прошлог времена. Као да су у Украјини и Белорусији пресликани догађаји који су остатак источне Европе потресли између 1989. и 1991, али у потпуно измењеном међународном контексту изгледају анахроно и трагикомичнo.

Посматрани са стране, ови догађаји делују као „Дан мрмота“, јер је превише лако предвидети шта следи окрене ли се Белорусија Западу. У том случају чека је масовно исељавање младог, најпродуктивнијег дела становништва, губитак и економске самосталности и радних места, черупање ресурса уз причу о приватизацији, тржишној либерализацији, захвалност спасиоцима у лику страних инвеститора, уништавање великих предузећа уз причу о малим и средњим фирмама као „моторима развоја“, дужничко ропство, и вредносно преобликовање друштва.

Поврх свега, Белорусија може да очекује знатно скромнију „помоћ“ од осталих источноевропских земаља, не само због светске рецесије него и зато што је још удаљенија од привредног центра (Немачке), што се на примеру Украјине већ показало. Дакле, наставак ове приче је познат. Друго, ни Украјину ни Белорусију нико у ЕУ не чека. А идеолошки носиоци униполарног времена потпуно су банкротирали на самом Западу.

Александар Лукашенко на контрамитингу (Фото: Јаухен Јерчак/ЕПА)

И једна и друга од тренутно понуђених идеолошких алтернатива пред Белорусијом је непоправљиво ван времена, а данас ништа не обећава, за разлику од 1989. када су и победници и већина жртава помислили да долазе бољи дани за свет и за њих као појединце. При томе и за једне и за друге у Белорусији имам симпатије јер шта год они о себи мислили, и једни и други су нама Србима браћа и сестре Руси.

Белорусија има озбиљан проблем са естетиком, али и још већи са идентитетом. Осим руског језика, који је протеклих година под жестоким ударом и власти и мале антируске опозиције, која је сада маси народа наметнула своју заставу, она нит која Белорусе веже са самима собом је Руска православна црква. Проблем Русије је што на самом почетку ових догађаја, иако је у Белорусији цео народ руски, није уз себе имала ни једну од данас супротстављених страна.

Ово је важно не због самих догађаја већ због потенцијално далеко опасније ствари: уколико се не саберу Русија и уздрмани Лукашенко, али и оправдано незадовољни народ Белорусије, последице би могле бити много горе.

Црквени раскол је најгора опција. Пример са покушајем одвајања Руске цркве у Украјини стварањем такозване Православне цркве Украјине (ПЦУ), не само да је могућан исход, већ је потпуно известан уколико се у Белорусији догоди револуција која се полако трансформише у антируску. Пољска и балтичке земље већ су се укључиле, како у подршку Светлани Тихановској, тако и иницијативама за посредништво у преговорима. А чиме се слично посредништво завршило у Кијеву, добро је познато.

Лукашенко је гушио руске алтернативе, али, опет понављам, није ми поента да га критикујем, нити треба жалити за просутим млеком. Посебно што ми је као Србину то неумесно, јер без обзира на садашњу ситуацију сећам се Лукашенковог храброг пријатељског поступка, доласка у званичну посету Београду усред НАТО агресије. Данашњи догађаји  превазилазе политичке елите и можда је тренутак да се пробуди верни народ свих руских земаља.

Александар Лукашенко и Слободан Милошевић (Фото: Редит)

У мору вести о изборима и протесту, испод радара пролазе оне у којима су већ почели напади на Руску православну цркву. Честитка руског патријарха Кирила за Лукашенков избор изазвала је реакције, како у делу руске јавности тако и у Белорусији. Очекивано, из ПЦУ, непризнате у већини православног света, одмах су стигла уверавања да ће се у Белорусији појавити црквена структура независна од Московске патријаршије. Свештеник ПЦУ Александар Дедјухин (Александр Дедюхин) позвао је присталице да се моле за браћу Белорусе, подстичући их да иду у Минск.

Ова опасност није само плод маште ПЦУ, јер се око 30 свештеника Белоруске егзархије Руске православне цркве из више градова Белорусије већ 8. августа огласило у кампањи против фалсификовања избора, наводи московска „Независимаја газета“. Иницијатор ове акције био је ђакон из града Гродно на граници Белорусије и Пољске Дмитриј Пављукевич (Дмитрий Павлюкевич) објавом на својој фејсбук страници. Ни римокатолици нису остали по страни, огласивши се сличном акцијом групе верника из Минска и Гомеља „Католик не фалсификује“.

Треба рећи да у Белорусији већ постоји карикатурална расколничка структура слична оној Мираша Дедејића у Црној Гори, али уколико се Белорусија потпуно окрене против Русије и према Западу, сигурно ће уследити покушај да се главнина званичне Цркве одведе у раскол. Ватикан овде, као и у небројено других случајева, неће стајати по страни. Посебно имајући у виду територијалне претензије према Белорусији одређених кругова у Пољској. Такође, у кампању су активно укључене и протестантске цркве и низ секти.

Стеван Гајић (Фото: Новорусија)

Збигњев Бжежински није за џабе управо у Руској православној цркви видео највећег противника после распада СССР. Данас та црква, иако под страшним ударом, постоји у Украјини, док се у Белорусији одавно спрема напад на њу. Идеје примене праксе украјинских или црногорских власти итекако су живе.

Иако сада мало ко размишља о последицама које на Цркву могу имати догађаји у Минску, ово питање је далеко дугорочније од тога ко ће бити председник Белорусије. Ово питање ће одредити којој ће цивилизацији припасти део руског народа који се зову Белоруси.

Црна Гора би требало да буде светионик за све православне. А данас пре свега за Русе, велике (Русија), мале (Украјина) и беле Русе.

Оно што није застарело и увек је младо јесте православна вера. И то је народ у Црној Гори препознао, ујединио се и изашао из чисто политичке матрице. Надам се да ће Руска православна црква, Русија као најодговорнија земља и центар свог света, али и Руси као народ, разумети поруку које им шаље мало стадо са Балкана, које се не боји.

Аутор је научни сарадник у Институту за европске студије и професор по позиву МГИМО – Московског државног универзитета за међународне односе



Categories: Светске ствари

Tags: , , , , , ,

6 replies

  1. Први и оригинални „мајданџија“ није био Владимир Иљич Лењин. У фебруару када је отпочела Револуција 1917. год. Лењин није чак био у земљи. Политичке силе које су приморале Цар да абдицира биле су партија Кадета и Октобристи – парије националне оријентације које су говорили нема друге нације у Империји осим мале, велике и беле руске. У исто време биле су спремне да до последњег „Руса“ наставе рат, само да би удовољили „атлантским партнерима“ који су их и довели на власт.. Уосталом Цар је управо због тога и збачен, да случајно не би потписао примирје са Немачком под руским условима. Лењин долази у Русију тек у априлу у чувеном „златном вагону“, у тренутку када је Николај већ одавно у кућном притвору.

    15
    2
  2. Врло разложно написан текст, са зрелом анализом ситуације – не само у Белорусији, него и знатно шире. Како се види, аутор је научни сарадник у београдском Институту за европске студије и професор по позиву МГИМО – Московског државног универзитета за међународне односе., а МГИМО је , као државна установа званични “расадник“ будућих руководећих кадрова како спољашње, тако и унутрашње политике Русије. Не може се знати колико су ауторов став и мишљење одраз преовлађујућег расположења у наставном кадру те установе (треба се надати, и међу студентима)… Ако је тако, онда можда има и наде да ће из Постсовјетије временом израсти и истинска Русија која би премостила паклени јаз бољшевизма и нашла спој са истинском, историјском Русијом (чији је интегрални део и Белорусија, али сигурне не оваква, под Лукашенковом владавином) – ипак, за то је потребно много очишћења, а аутор узгред спомиње и једно од велике симболичке важности: уклањање оног вампира – Лењина (а наравно, и његовог духа) са Црвеног Трга.
    Оно што ме мало чуди је да г-дин Гајић, који би то требало да зна, када говори о бело-црвено-белој застави коју демонстранти користе, пише само ово : “…Зашто народ маше овим црвено-белим пољско-литванским заставама, које асоцирају и на време нацистичке окупације,…“ која је сада обележје отпора Лукашенку, прескаче чињеницу да је то најстарија историјска застава тог региона, дубоко урасла у свест становништва, и не помиње ни – макар као куриозитет, да је то била и званична државна застава Републике Белорусије током 4 године по распаду СССР-а (1991-1995 г.) и да се на Устав под њом заклео и сам Лукашенко, и под њом владао 4 године све док му није пало на памет да је одбаци и врати претходну совјетску заставу Белоруске ССР, скинувши са ње само срп, чекић и петокраку, што народу изгледа да није баш претерано пријало. Е – ова стара, историјска бело-црвено-бела застава му се сад “обија о главу“. Будућој, пост- Батькиной Белорусији би било паметно да је пригрли и отме из руку оних који би да је злоупотребавају.. О њеној генези се може наћи врло информативан чланак: https://www.gazeta.ru/science/2020/08/13_a_13192969.shtml

    14
    2
  3. „Narcizam maliih razlika“ javlja se tamo gde ne postoji identitet identiteta i razlike, individua gradjanina koji je razlicit od druge individue i identican sa njom, kao individua, po svojem untrasnjem odredjenju, slobodi-suverenosti, koja je nedeljiva, ali se moze zastupati (Ruso nije smatrao da je i to moguce, ali za njega se sloboda svodi na zakonodavnu ulogu svih pojedinaca uopste. I to je negde i sustina savremenosti, opstost nije suprotna pojedincu, vec svodiva i iz-vodiva iz njega, ali samo preko individualizacije slobode, slobodan sam kao gradjanin, a ne kao pripadnik grupe po verskoj, nacionalnoj, partijskoj pripadnosti).Umesto toga, dolazi do intenzifikacije razlika u spoju interesa i egoizma. Atomizovano drustvo se svodi na spoljasnji inter-esse, medju-bitak, ono sto je iz-medju i spoljasnje svakom atomu u drustvu koje nije individualizovano, vec atomizovano, ali unutrasnje interesnoj grupi atomizovanih pojedinaca koji nemajuju nikakvu individualnost, kao ono sto je nedeljivo-sa-drugim (individuum je nedeljivo), vec samo ove spoljasnje interese iz-medju sebe, cija je unutrasnjost egoizam, kao lazna forma unutrasnjosti tih spoljasnjih interesa atomizovanih pojedinaca, proizasla iz svodivosti atoma na njegove spoljasnje interese, a ne slobodu, kao kod individue, zbog cega oni lako prodaju slobodu zarad egoistickih i u isto vreme spoljasnjih interesa, zbog cega te atomizovane grupe, mogu biti jugosloveni, komunisti, srpski nacionalisti, crnogorski nacionalisti, jer ono sto ih vezuje su spoljasnji interesi i lazni „unutrasnji“ egoizam.Dakle, atomizacija drustva, dovodi do sprecavanje njegove individualizacije, svodjenja na spoljasnje inter-esse, i egoizam kao intenzivnu zamenu za nepostojanje unutrasnjosti.Zato ovi atomi govorljivo zastupaju potpuno razliciti ideologije u cilju zadovoljavanja egoisticnih interesa.Na celu atomizovanih drustava je jedina individua u drustvu – vodja.U takvim drustvima, sloboda se ne zastupa i brani, vec prepusta, jer nije nista bitno, unutrasnje, vec samo jedna od spoljasnjih stvari za razmenu u zadovoljavanju tih spoljasnjih interesa.Posto je sloboda nesto spoljasnje, vodjina sloboda ce biti pretvorena u krivicu za sve sto se dogodilo (Tito, Milosevic, Djindjic, Milo, Vucic…) kada za to dodje vreme, a njega nasledjuje novi vodja i novi krivac.

    „Otudjenje ili ujedinjenje“ je forma funcionisanja atomizovanog drustva.Atomi se spajaju i razdvajaju iskljucivo spoljasnjim interesima, bez ostvarivanja unutrasnje sustine – slobode.Zato se ovde sve svodi na identitetsko pitanje, Rusi ili Litvini (to je beloruski montenegrizam), Ruska pravoslavna crkva ili Autohtona beloruska (ukrajinska, crnogorska, makedonska…), ruski jezik ili beloruski (ukrajinski, crnogorski bosnjacki…), dakle konstantna sprecenost spustanja slobode na nivo individue, stalnom igrom grupnih razlika ispod koje pociva atomizovano drustvo egoistickih interesa koje zamenjuje drustvo slobodnih individua i koje se moze prekomponovati bilo kako ocuvavajuci atomsku i interesnu strukturu.Zato ultranacionalisti, poput Mila ili Vucica, prelaze lako u sasvim suprotne pozicije i zato rusofilski, slobodarski, kosovskozavetni srpski narod ima 100% proEU skupstinu i 98% proEU vanskupstinsku opoziciju.Interesi i egoizmi koji se mogu sakriti pod bilo koju politiku, ideologiju, veru, nasuprot slobodnim gradjanima – individuama.

    18
    3
  4. Kada narod prihvati neki simbol, najgluplje je protiviti mu se, samo će se stvoriti veći otpor. Mnogo je bolje da ga i druga strana prihvati. Uzmite primer Crne Gore i krstaš barjaka. Iako danas postoje mitovi o tradiciji te zastave, pre 1941. godine postoji ukupno jedna takva zastava. Ona je uvedena u upotrebu u Crnoj Gori 1941. od strane Italijana. 1991. su Liberali na Cetinju prihvatili tu zastavu kao svoju. Milo je kasnije preuzeo ideologiju Liberala ali ne i zastavu. Marko Milačić osniva Pravu Crnu Goru i usvaja Krstaš Barjak, i Malteški krst naziva Vučedolskim krstom. 2020. kreću litije i Krstaš barjak postaje najmasovnija srpska zastava posle trobojke Petrovića. Belo crvenu zastavu je beloruski narod usvojio… i Rusi joj se ne trebaju protiviti nego bolje da je ispune ruskim sadržajem.

    A što se tiče Rusa, umesto da i u svojoj državi polupaju Lenjinove spomenike… kao što smo mi u Srbiji ipak uklonili Titove spomenike…oni glume neke policajce sovjetskog nasleđa… a sve te veštačke nacije u okolini su upravo posledica sovjetske vlasti… i time bez razloga prave omrazu protiv sebe….

    13
    4
  5. Odličan tekst gospodina Gajića.
    Ja uopšte nerazumijem rusku spoljnu politiku. Evo primjer, odavde iz CG. Došli su Rusi, uložili ogroman novac, trošili nemilice, sva CG je imala koristi od njih. Onda odjednom Milo Đukanović okreće novi list, preko noći se distancira od Rusije i CG ulazi u Nato. Zvanična Rusija blago reaguje nekim populističkim izjavama Zaharove a Rusi polako prodaju svoje nekretnine u bescenje i sele se iz CG. Nijednom se u tom vremenu nije oglasio ambasador Rusije, neznam čak ni kako se zvao?! Zatim sprdnja sa tzv.Državnim udarom, čak mislim da su neki..kao..“agenti“ iz Rusije i vrzmali po Beogradu, ali to je ono kao iz filma, gdje legendarni Bata Stojković juri nekog stranog agenta..Nažalost, ja više nevjerujem ništa ovim današnjim Rusima, ovo je žalosno što kažem, ali ima puno ovdje ljudi koji vole ruski narod i majčicu Rusiju, ali misle kao i ja!

    17
    1
  6. Malo se pisac teksta dotakao VVP-a. Izuzetnu odgoivornost ima kad su promasaji u spoljnoj politici Rusije. A njih ima dosta, previse. Njegova pasivnost i nerad, javasluk je i doveo NATO-fasiste na Ruske granice. Dovoljno je, kao dokaz, mentalno silovanje Srbije Koje traje 30 godina. Znaci da u namere NATO-fasista a takodje ni u namere EU-nacista ne sme da se sumnja. Jos manje sme da se vode pregovori sa „zapadnim partnerima“ jer donose samo nesrecu . Belorusija je poslednja pravoslavna drzava koja donekle vodi samostalnu politiku. Jeste Lukasenko gresio ali ni Putin nije mnogo brinuo za Belorusiju. A kako se pasivnost ispolji videsmo u Kijevu. Lukasenko je odbijao dublji savez sa Rusijom i iz jednog vrlo valjanog razloga. Nije hteo da dozvoli da Putinovi tajkuni svrnu do Minska i izvrse „reformu“ i pokupuju velike fabrike za bescenje. I to sa pravom. U Rusiji jos se vucu Kudrini, Gajdari, Cubajsi… Tu je i Sber banka i Hermann Gräf.. Razloga za propast Ukraine bilo je na pretek a ono sto boli je cinjenica da je zapadni trulez reprizirao to isto i u Minsku?. Zasto? Zato sto pre svega Rusija nije nista naucila iz te tzragedije. A dalekoseznost razbijanja celovitost Ruskog naroda je tesko razumeti. Zakljucak. VVP je poceo kao mali KGB-jac. Tako ce i da zavrsi. Sto pre tim bolje za Rusiju i Ruski narod u celiini.

    12
    3

Оставите коментар