За половину „Београђанке” град тражи 20,6 милиона евра

Град од новог власника захтева да се обавеже да неће променити намену ове непокретности, имајући у виду да Палата „Београд” ужива статус претходне заштите

Палата „Београд”, познатија као „Београђанка” (Фото: А. Васиљевић)

Град Београд јуче је огласио продају око 20.000 квадратних метара, што је половина површине пословне зграде Палате „Београд”, познатије као „Београђанка”, по почетној цени од 20,6 милиона евра. Потенцијални купци пријаве за јавно надметање подносе до 29. јула, а лицитација је заказана за 31. јул. У огласу објављеном на сајту Градске управе наведено је да је обавеза будућег купца „да у року од три године изведе грађевинске и занатске радове на адаптацији и реконструкцији објекта у вредности која не може бити нижа од осам милиона евра”. Осим тога, град од новог власника захтева да се обавеже да неће променити намену ове непокретности, имајући у виду да Палата „Београд” ужива статус претходне заштите. То значи да нови газда не би смео да је руши.

„Приликом закључења уговора са купцем ће се уговорити казна у новчаном износу од 10 одсто постигнуте купопродајне цене, за случај да будући купац не испуни у целости или делимично преузете обавезе, као и да се на име обезбеђења за евентуално плаћање уговорне казне достави првокласна банкарска гаранција”, наводи се у огласу.

Град од новог власника захтева да се обавеже да неће променити намену ове непокретности, имајући у виду да Палата „Београд” ужива статус претходне заштите, а то значи да нови газда не би смео да је руши

Продаја „Београђанке” очекивана је јер град, како су званичници изјављивали последњи пут у јануару ове године, нема економски интерес да у свом власништву држи бројне непокретности које није у стању да обнови, а годишње милионе евра губи само на име пореза. И познаваоци прилика на тржишту некретнина сматрају да град не треба да се бави издавањем пословног простора нити да новац из буџета троши на одржавање бројних зграда које су у јавној својини.

„Цена по којој се „Београђанка” продаје није ниска. За инвеститоре је важно да ли она има паркинг. То је један од пресудних разлога за куповину тог објекта без обзира што је он на одличној локацији и добро је повезан јавним превозом са остатком града. Јер, свако ко купи то здање мораће да уложи између 300 и 400 евра по квадрату да би обновио системе грејања, хлађења и фасаду и како би га преуредио у квалитетан канцеларијски простор који је у кризама попут ове у којој смо највише погођен. Код „Београђанке” је олакшавајућа околност то што она већ има закупце, а то будућем купцу обезбеђује какве такве приходе док не буде започео обнову”, истиче наш саговорник упућен у тржиште непокретности који не жели да му се име помиње у новинама.

Највернији станар ове зграде од 101 метра и 23 спрата који од њеног отварања није мењао адресу је РТВ „Студио Б”. Осим те радио-телевизијске куће, канцеларије и пословни простор користе бројне градске и републичке институције, фирме… Део у којем је до 2007. године била највећа Робна кућа „Београд”, после приватизације прешао је у руке компаније „Верано”.

„Београђанка” се може похвалити да су се у њену књигу утисака уписали Тито и Јованка Броз, нобеловац Иво Андрић, принц Сингапура, бројни спортисти, амбасадори, али и обичан свет који је са одушевљењем уживао у погледу са видиковца који је био на 22. спрату. И ресторан „Београђанка” смештен на петој етажи некада је пленио изгледом са позлаћеним плочицама и врхунском услугом, а многи житељи главног града проводили су се у клубу Б 74. Здање је грађено од 1969. до 1974. године према пројекту архитекте Бранка Пешића, као први облакодер у центру града, између Славије и Теразија. За то што је некадашњи главни град Југославије добио највишу зграду у којој је пројектован први видиковац са рестораном заслужан је и Бранко Пешић, тадашњи градоначелник Београда. Он је повељу о изградњи највеће пословно-робне зграде положио у њене темеље 29. марта 1969. године. Две деценије касније видиковац је затворен када је Студио Б закупио последњи спрат.

Фасада никада није реновирана

Алуминијумска фасада „Београђанке” никада није реновирана, а њен одабир за тадашње инвеститоре од којих је један било Градско стамбено предузеће представљао је велики изазов, говорио је пре шест година Жика Матуркић, домаћин зграде, који се четири деценије бринуо о објекту. Фасада заузима 11.500 квадратних метара и изведена је као завеса од алуминијума и термопан двоструког стакла. Ролетне су спољашње на електрични погон.

„Материјал за фасаду бирао се у Италији и неколико дана челни људи су већали да ли да изаберу тамнију или светлију боју алуминијума. На крају је изабран тамнији јер је квалитетнији, али се тај избор није свидео свима”, сведочио је Матуркић који је 2014. из „Београђанке” отишао у пензију.

Локација суђена за високо здање

На месту „Београђанке”, на углу улица Масарикове и Краља Милана, била је једноспратна кућа Јеремије Миливојевића подигнута око 1890. године као угаона грађевина с фасадама обликованим у стилу академизма, записала је архитекта Александра Бановић у књизи „Београд 1930–2009”.

На њеном месту је још 1941. године била предвиђена изградња облакодера за браћу Теокаровић, чувене београдске индустријалце и трговце. Због ратних дешавања од ове идеје се одустало.

Зграда је постојала све до средине шездесетих година, када је порушена да би ту била саграђена пословна кула са 24 надземне и три подземне етаже.

Далиборка Мучибабић

Опрема: Стање ствари

(Политика, 16. 7. 2020)

Прочитајте још



Categories: Вести над вестима

Tags: , , , ,

2 replies

  1. Потенцијални купци пријаве за јавно надметање подносе до 29. јула, а лицитација је заказана за 31. јул
    ++++
    Лицитација отказана, није било купаца.
    Ипак, купац се појавио после кратког времена.
    Није стигао да региструје фирму на време.
    Онда сачекао, да “ Београђанки “ падне цена, на 16,5 милиона евра.

    https://srbin.info/ekonomija/beogradjanku-kupila-firma-stara-dve-nedelje/

    А требало му је и времена да скупи оснивачки улог као основни капитал.
    Округло 100,00 РСД и словима СТО ДИНАРА.

    Па нека кажу завидљивци да у логору Србија нема места за прави бизнис.
    Додуше, само за оне који знају одговор на омиљено питање управника логора и чланова његове банде на власти: “ А колики је мој део ? !

  2. Машала, другови/господо(???) посткомунисти – Вадикало-СНСовци! Успели сте! Ова ваша “компанија“ – купац, је очигледно моћна српска привредна узданица, са читавим 1 запосленим и огромним капиталом и добити:
    https://www.dnb.com/business-directory/company-profiles.marera_properties_doo.e9e85929627a87b1df6be13cc160a167.html
    Рођен сам у Краљевини, 150 м. узбрдо од места где та наказа данас стоји, у улици која се тада звала Франкопанова, а зависно од политичких балканских ветрова одувавана су и имена те сироте улице: Ресавска/Генерала Жданова/Првог маја/Генерала Жданова/Ресавска – а докле ће тако да врда, не знамо… На том месту је био ћошак ниских зграда, од улице оног гада, Тита, који је залазио и дубоко у Масарикову улицу, а све мал` те не страћара начичкан трговачким дућанима (комунисти их све опљчкали и испразнили 1947 г.), разним радионицама занатским радњама – од кројача одела, веша, механичара за поправку шиваћих машина и грамофона, столара, поправљача најлон чарапа (да, и тога је тада било…), поправљача бицикала – ма, Нојева лађа скуцкана скоро од штапа и канапа – али била је, упркос свој својој наказности у суштини лепша и духовно чистија од те ваше соц- “Београђанке“ која ми је сваки пут док сам тамо становао кад год изађем на терасу нашег стана, бола очи као чир на носу. Али, Богу хвала, већ 50 година живим јако далеко од свег тог с*ања, а докле ћу – не знам…

    3
    1

Оставите коментар