Борис Јовановић: Лакиране бубашвабе једини побједници свеопштег пораза

Поједностављани закључак нуди нам истину тешку као дукљански или лажносрпски маљ: лакиране бубашвабе ће бити једини побједници свеопштег пораза

Извор: Феномени.ме

Лакиране бубашвабе

Сјећамо се у овај дивни час оног задивљујућег пророчанства: кад све нестане као да га никада није ни било, остаће само бубашвабе…

То ће, како каже мудро пророчанство, бити једина извјесност суманутог обезвијавања…

Онда ће те бубашвабе коначно завладати свијетом, мада и сад владају лакиране и дотјеране чудесном моћи мимикрије…

Кад све ово мине, а минуће као и све што је завршетку склоно, бубашвабе више неће имати потребу да се скривају и да играју своју одурну мимикријску игру…

Моћи ће мирне душе, јер и бубашвабе канда имају душу, да објаве своју коначну побједу…

Лакирани жохари ће састругати свој мимикријски лак и разбашкариће се у сопственом царству коначног тријумфа и смакнућа…

Још само мало је остало до њиховог узвишеног жохарског тријумфа…

Тако се макар чини у овим завичајним тренуцима клонулости у којима је најприје попустила кичма, па онда и све остало…

Помало, тек да се зна да људилиште некако претрајава, шљака тек понеки органчић и пулсира у зоолошком врту…

Мозак је давно измућкан, срцуленце куцкара као сипац у дрвету, само стомачић некако ради мељући пуну празнину…

Ево још једне пасторалне сличице: воденичице су стале, закочила се витла, окаменио се воденички камен, помељари личе на зомбије, а воденичари на премалог Алека или превеликог Мила…

Од њиховог брашна не мјеси се погача, мјеси се отров заквашен мраком.

Ко би се томе радовао ако не би лакирани милет који је коначно дошао до завршнице маратонске трке у којој се побједник слутио већ и прије стартне прангије…

Треба још мало стрпљења, треба још мало издржати човјечно обличје, треба још мало сјаја и ордења и- биће све готово…

Лакирани намнож изаћи ће из својих тапацираних кабинета и објавиће своју узвишену побједу…

Званично ће почети оно што је одавно незванично почело, па ће тај почетак означити и званични крај онога што се незванично завршило…

Поједностављани закључак нуди нам истину тешку као дукљански или лажносрпски маљ: лакиране бубашвабе ће бити једини побједници свеопштег пораза…

А почело је то давно у некој земљи сељачина на брдовитом Балкану…

Још онда када смо славили човјека и прегаоца не знајући да је онај којег славимо најобичнија лакирана бубашваба…

Побједничке фанфаре су онима који су имали уши да чују личиле на тужбалицу и лелек…

Како смо само неодољиво и заносно прослављали све своје поразе и колико је само тих узвишених прослава било!

Очигледно је да смо као потомци љуђи и јунака у свему видјели и чојско и сојско, а нарочито у лакираним бубашвабама…

Тај лакирани милет носили смо на својим раменима и узносули их до најважнијих функција и најпростанијих кабинета…

Жохари, уистину, нијесу били криви колико они који су те штеточине проглашавали за доброчинитеље…

Тако је настала лакирана ера одурних буба које ће полако, али систематски, заузети све важне адресе и напунити их својим свашточињским накотом…

А када се накоти и прекоти, игра је завршена…

И ево лакираних поворки у свечаном дефилеу на свим нашим упарађеним сокацима…

Ево их под барјацима којима су одавно заклонили Сунце…

Ено их у погребним спроводима којима свечано прослављају живот…

Када ускоро састружу лак и покажу се у гадној очигледности, ништа неће бити гадно…

Јер неће имати никога ко ће бити згађен…

Зорни грађанин

То је онај што маше репићем…

Што никада никоме није рекао: Срамота ме је…

То је онај што се спљескао и претворио у пихтију, па постао угледна пихтија…

То је онај сплачинасти, сплачинастог погледа, што у свему види ништа и што ни у чему види све…

То је онај што краче сокаком као покретни споменик пожмирепству и лижисаханству…

То је онај окићени као сват кад треба да ђинђувицама и ресама прослави некакав важни празник бесмисла и мржње…

То је онај најпопуларнији у нашој вароши што се око њега сакупљају малецне и веће муве, а он зуји као мува зунзара…

Фото: Curtis MacNewton

То је она мува што све загади, а мисли да је двоглава орлушина…

То је врана која се дичи својом складношћу и господством…

То је господин који се господи бескрајним сељоберством…

То је сељобер који се стиди сопственог села одакле су га истјерали, јер није ни за данашње градове, а камоли за некадашња села…

То је грађанин који је посељачио сваку стопу којом је забатргао…

То је кичмењак који је остао без кичме чим је схватио да је суштина у гмизању, а не у ходу…

То је најглупљи паметар у свом друштву и најпаметнија будала на партијском конгресу…

То је онај што једино зна да све зна…

То је барјактар кад треба прославити срамоту и стари сват кад треба осрамотити старину…

То је лучоноша који бљешти неприкосновеним дебилизмом.

То је онај што би се стидио свакога тренутка само кад би спознао сопствено застиђе…

То је онај што се ничега не стиди осим заслужних бестидника…

То је тај што је сад прошао поред тебе, а репина му се још по земљици вуцара…

То је тај маскиран парфемом и порцеланским зубалом, а базди као твор посебно кад највише замирише…

То је тај живи доказ да не може вода све опрати…

То је онај изнутра глибави што самјера свијет као пазариште…

То је рогата марва што се дичи роговима…

То је тај са чактаром да се не изгуби…

То је онај што за њим иду они без чактара…

То је тај што би те прегазио да га нијеси погледао у очи и видио му страх и трепет…

То је тај што се јуначи јуначким поријеклом и што је ђеду прекуцао потпис на споменику.

То је тај што се вуцара уоколо у угледничкој службеној журби…

То је онај што му се диве, а диве му се све више јер му углед свакодневно расте у земљи угледника и јунака…

То је тај суверени патриота што воли своју државицу толико  рушилачки да је право чудо како је рушевиница још у животу…

То је онај што су га они давно научили да је најсрамотнија срамота и најгрешнији  гријех бити човјек макар и у тренуцима слабости…

То је тај што би и Богу опсовао српску мајку само кад би га срео на пазаришту.

То је онај који воли стомаком, а мрзи срцем.

То је тај којем је Мило рекао да је жив и који због тога мисли да је бесмртан.

То је чистокрвна пасмина пунокрвног несојлука…

То је онај без којег не би било овога…

Колумне су објављене и на сајту Феномени.ме



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

1 reply

  1. Бирократске крпе и под.узне муве, приде…

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s