Црна Гора између своје српске традиције и НАТО геополитичког пројекта: О књизи А. Раковића „Црногорски сепаратизам“

Извештај са промоције књиге „Црногорски сепаратизам“ Александра Раковића одржане у Институту за европске студије у Београду 

Милош Ковић, Александар Раковић и Богољуб Шијаковић (Фото: Институт за европске студије)

У четвртак, 25. јуна 2020. године, у организацији Института за европске студије у Београду, одржан је округли сто под називом „Црна Гора између своје српске традиције и НАТО геополитичког пројекта“. Повод је била нова књига др Александра Раковића, вишег научног сарадника на Институту за новију историју Србије, провокативног наслова „Црногорски сепаратизам“. Учесници округлог стола били су реномирани професори Београдског универзитета, Богољуб Шијаковић, Милош Ковић, Часлав Копривица, затим Бранимир Нешић, оснивач и директор издавачке куће Catena mundi, Александар Раковић, аутор књиге и Миша Ђурковић, директор Института за европске студије.

Присутнима се на почетку обратио Миша Ђурковић, модератор скупа, нагласивши важност овог дела за свеобухватно проучавање, али и схватање данашњих прилика у Црној Гори. Нарочито је истакао неколико изузетних Раковићевих дела монографског типа, који се поред популарне културе, посебно бавио и религијским аспектима геополитичких кретања на Балкану. У име Catena mundi, која је издала ову књигу, обратио се њен директор Бранимир Нешић. Он је, цитирајући владику будимљанско-никшићког Јоаникија о постојању две Црне Горе, оне Његоша и Марка Миљанова и оне Секуле Дрљевића и Ивана Мештровића, назначио како данашња власт у Црној Гори није творац, него само настављач сепаратизма. Истакао је штетност вируса југословенства, а српски национални идентитет као највећу жртву на олтару југословенског експеримента. „Настојања Анте Павелића да формира тзв. Хрватску православну цркву, Јосипа Броза да створи тзв. Македонску православну цркву и Мила Ђукановића да створи тзв. Црногорску православну цркву део су истог антисрпског миљеа“, рекао је Нешић.

Миша Ђурковић (Фото: Институт за европске студије)

Богољуб Шијаковић казао је да се ради о једној ангажованој књизи, која не представља искључиво научно штиво. На почетку се присетио Калајевих речи да „Срби имају склоност ка регионализмима“. Означивши Беч главним креатором антисрпских нација на Балкану, напоменуо је улогу франковачко-правашке традиције, на коју се, између два рата надовезала политика Комунистичке партије Југославије, као главног извођача радова на разбијању српског народа. У том смислу, истакао је важност одлука Дрезденског конгреса из 1928. године, по чијим одлукама се и данас комадају српске земље. За данашњу Црну Гору рекао је да се ради о потпуно новој творевини, какву су некада покушавали да створе аустроугарски и италијански окупатори. Садашњи „црногорски домовински идентитет“ заснива се на Штедимлијином концепту о црногорству као црвеном хрватству, нагласио је Шијаковић.

Часлав Копривица напоменуо је како сам аутор није имао луксуз историјске дистанце спрам овог питања, те се изузетна монографија Александра Раковића бави не само прошлошћу, него и садашњошћу, али донекле и будућношћу. „Све до 1918. године није постојао ниједан православни Црногорац који се није сматрао Србином“, подвукао је Копривица. Притом, они нису бирали да буду Срби, већ су то напросто били, а избор националне припадности ствар је новијег времена. Говорећи о континуитету црногорства, Копривица је става да „сви они који се позивају на хиљадугодишњу државност и историју Црне Горе, немају шта да траже када се говори о Црној Гори после 2006. То је потпуно друга Црна Гора; нема никаквих додирних тачака осим просторних и осим што се узима исто име којем се фалсификаторски приписује други значај и друго значење. Дакле, несрпски Црногорци представљају псеудоетничку кривотворину“. Такође, подвлачи како је „осећај заједничке судбине лакмус папир за то да ли се неки Црногорац, или уопште, било који Србин са јаком регионалном свешћу, и даље сматра Србином или не“.

Богољуб Шијаковић и Часлав Копривица (Фото: Институт за европске студије)

Милош Ковић се осврнуо на феномен конвертитства у српској историографији, истакавши да појам преверавања не исцрпљује појам конвертитства. Како наша научна и политичка јавност није исковала термине за бројне феномене, нама је данас тешко да адекватним именом означимо припаднике новоцрногорске нације. Као једно од најштетнијих последица југословенско-комунистичке традиције, Ковић наглашава феномен србијанчења српске културе, то јест свођења свеукупног српског наслеђа на границе „авнојевске Србије“. Дуготрајан процес покатоличавања и кроатизације Црне Горе Ковић види и у забрани српског језика и ћирилице, те увођењу хрватског језика и латинице за време аустроугарске окупације Црне Горе. Примећује кључну улогу Запада у одвајању Црне Горе од српства, те перфидном промовисању сепаратистичког концепта две државне идеје. Подвлачи да је римокатолицизам много успешнији у преверавању од ислама, те запажа како се српска православна црква у Новом Брду данас не претвара у џамију, већ у римокатоличку цркву.

Аутор дела, Александар Раковић, напоменуо је како је ово истраживање захтевало врло озбиљан мултидисциплинарни приступ, те је изискивало проучавање и психолошког, али и психијатријског аспекта овог феномена. Истакао је нарочити допринос комуниста у затирању српства Црне Горе, рекавши како ниједна франковачко-правашка идеја не би била остварена да није било доласка комуниста на власт 1945. године. Прве назнаке црногорског концепта заснованог на несрпству, односно антисрпству, Раковић уочава још у време владавине Краља Николе, где је један део државног апарата почео да сарађује са хрватском страном. И сам Штросмајер уочава да је тадашњи Књаз Никола имао разумевања за папске интересе. Спомиње једну интересантну епизоду коју су забележили бројни путописци у Цариграду у XIX веку. Наиме, готово сви Срби из Црне Горе су се у Цариграду под утицајем аустроугарске пропаганде и њеног конзула изјашњавали као Хрвати и имали свог вођу, који је називан Хрват-баша. Ово је био аустроугарски лакмус папир о промени идентитета Црногораца. Цитирајући Бродела, подвлачи како су четири региона Старог света која су најподложнија конвертитству динарски крај, Кавказ, Крит и Андалузија, те не чуди што је споменути феномен нарочито присутан на простору данашње Црне Горе, БиХ и Хрватске. Па ипак, можда и најупечатљивији пример јесте попис становништва Краљевине Југославије из 1931. године. Иако званична демографија и историја не располажу подацима о националном изјашњавању са тог пописа, јер га наводно није било, Раковић открива да подаци о томе постоје, али да су они уклоњени од стране тадашњих власти. Разлог за заташкавање био је невероватан. Готово половина Срба су се под утицајем политике интегралног југословенства, изјаснили тада као Југословени, те је испало да су најбројнији народ у Краљевини због тога постали Хрвати.

 

Говорници су се на крају сагласили како је услов опстанка српског народа слобода, те како ће се када поново буду слободни, Срби природно ујединити у једну државу. Форсирајући црногорски сепаратни концепт, велике силе су код обичног српског живља готово у потпуности демистификовале његов антисрпски карактер у XXI веку, те тако омогућиле да нови српски нараштаји, неоптерећени југословенским вирусом, једног дана издејствују уједињење целог српског народа, те повратак Уједињене Србије на Јадранско море.

Душан Илић, Институт за европске студије

Прочитајте још



Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: , , , , , , , , ,

2 replies

  1. А зашто се академик проф. др Љубодраг Димић не појављује на промоцијама ове књиге? Он је рецензент књиге, а упорно избегава да о њој говори.

  2. Професор Димић је имао извесну медицинску интервенцију тог дана у подне, дакле у време одржавања округлог стола.

Оставите коментар