Бити опозиција није никаква демократска вредносна карактеристика у Србији, као што ни њихов бојкот избора не говори много о стању у Србији
Јелена Милић (Фото: Медија центар Београд)
Отворено писмо уредницима Асошијејтед преса поводом текста „Српска опозиција ће бојкотовати изборе који се одржавају током пандемије“
Поштовани уредници Асошијетед преса,
Са искреном забринутошћу вам јављам да је и ваш огранак који извештава о мојој домовини, оболео од вируса проблематичног извештавања. Слободна сам да вам јавно пишем јер имам доста личног и професионалног искуства о кампањама дезинформација и дефамација. Поред Била Бравдера, ја сам један од јунака књиге финске новинарке Џесике Аро Путинови тролови. О њеном случају, награђивању од стране Стејт департмента, па ускраћивању награде због критиковања председника Трампа на Твитеру, се још води велика расправа у САД.
Србију је, наиме, поред епидемије коронавируса задесила и епидемија проблематичног извештавања и коментарисања. Извор заразе су и утицајни делови наводно либералног политичког Запада из САД и ЕУ и НВО-а и аналитичарске заједнице коју Запад подржава. Они себе, иначе, представљају и заговорницима слободе медија и борцима против прераде историје и дезинформација који, по њима, долазе махом из Кине, Русије и од неодговорних локалних актера. У Србији такве текстове одмах преносе приватни медији, многобројни Западно спонзорисани портали и други који тврде да у Србији постоји медијски мрак, да су они последњи остаци слободног новинарства или браниоци демократије у земљи. Исти су постали скоро једини саговорници споменутих Западних актера иако њихов минули рад даје повода за питање шта је циљ њиховог ангажмана. Оно шта и са ким раде далеко је од демократије, секуларности, владавине права и транспарентности и засигурно не води Србију на политички Запад, што није тешко уочити ако се прате јавно доступни извори.
Зараза се појавила и у угледним Западним дневницима попут Шпигла и Политика, а кулминацију је достигла током мајске онлине дискусије Комитета за спољне послове америчког Представничког дома у обраћањима председавајућег Елиота Енгела и бивше државне секретарке Мадлен Олбрајт.
Сличан тренд постоји од раније а крива је почела да расте од када се указала могућност постизања компромисног мулти димензионог споразума Београда и Приштине уз појачан ангажман садашње америчке администрације. Од тада се у западним медијима различитих профила од Вашингтон Тајмса, Форин Полисија до Хила, да споменемо само неке, појавила серија текстова који делују да су их писале косовске, или ПР агенције ангажоване да бране партикуларне финансијско – политичке интересе или делују против садашње администрације у Белој Кући, него наводно објективни познаваоци околности.
Свима им је заједничко следеће: скоро уопште не наводе позитивне трендове у Србији поготову оне који се тичу отклона од злочиначке прошлости и системском приближавању Западу у области одбране и безбедности, укључујући и јачање сарадње са НАТО и приближавање САД, или у борби за спречавање негирања Холокауста и борби против антисемитизма, враћању јеврејске имовине одузете током Холокауста и да споменем само неке, док сви преносе исте бизарне инциденте који нису ни тренд, ни званична политика; преувеличавају утицај Русије и Кине на власт без анализе њиховог утицаја око питања Косова или због већинског власништва руске државне компаније над српском индустријом гаса и нафте, која је то постала за време претходне администрације чији се појединци сада представљају као једине демократе, док истовремено не наводе управо њихове очите везе са Русијом; системски не спомињу околност да 5 земаља чланица ЕУ, 4 чланице НАТО, више од пола чланица УН, од чега две чланице Савета безбедности не признају Косово као независну државу; тврде да би компромисно решење око новог статуса Косова које би могло за елеменат имати и корекцију административне линије изазвало нове сукобе на Балкану, који је већ 20 година у миру, иако су ту неколико хиљада војника у мисијама КФОР и ЕУФОР задужених за спровођење мира, а све земље региона или чланице НАТО или на путу да постану, или јачају сарадњу, све земље су кандидати за чланство у ЕУ, или покушавају да то постану; спомињу, неретко и увеличане, податке о броју косовских жртава док се судбина 2500 несталих Срба са Косова никад не спомиње; спочитавају само Србији појављивање осуђених ратних злочинаца у јавности, док скоро никад не коментаришу ангажовање осуђених ратних злочинаца у државне косовске структуре (О широко прихваћеном и подржаном опструирању институција које треба да процесуирају злочине над Србима да и не говорим, о томе скоро нико не говори.); бившег косовског премијера Куртија представљају као неправедно склоњеног демократу иако исти делегитимише Српску Листу која делује на основу Ахтисаријевог плана и косовских закона и “сваку владу у којој је она”; називају председника Вучића диктатором или аутократом, а Србију хибридним режимом, али не примећују да се српски Устав крши у делу Бриселског споразума који се тиче укидања судства РС на Косову; арбитрарно или сасвим нетачно тумаче српске законе о ванредном стању, изборима и другом; превиђају околност да је 400 000 повратника у Србију ушло у првим данима епидемије док критикују Србију за окретање за помоћ Кини у том периоду, превиђају “само” премијерку Србије која дочекује помоћ кофинансирану од ЕУ док критикују Србију за захвалност Кини; као главне критичаре стања демократији у Србији цитирају људе који су кроз рупе у закону и услед неодговорности бираних појединаца своје интересне заједнице увлаче у парламент и представљају као опресиране политичке странке и тако у недоглед.
Једног од њих, Драгана Ђиласа, ваш текст описује као „опозиционог лидера“ у Србији уз тврдњу да ће „главне опозиционе странке бојкотовати предстојеће изборе који ће бити превара“. Ово је с разлогом расрдило демократски оријентисане политичаре, који се у многим аспектима јавних политика разликују од владајуће коалиције па су уистину опозиција, а који ће учествовати у предстојећим изборима. Они имају и боље рејтинге него споменути „лидер опозиције“. Подсећам вас и да ни једна релевантна организација која је била укључена у праћење претходних избора у Србији није њихове резултате довела у питање. Европска комисија јесте споменула у својим извештајима недостатке, али су неки од њих већ сада исправљени.
Бити опозиција није никаква демократска вредносна карактеристика у Србији, као што ни њихов бојкот избора не говори много о стању у Србији. У ствари и једно и друго су, имајући одсуство било какве оствариве политике оних који то заговарају више знак борбе за властите интересе под плаштом делања у циљу јавног интереса.
Супротно ономе што главни АП саговорник о Србији тврди, током ове кампање чула су се различита мишљења о разлозима зашто је Србија у тешкој ситуацији око Косова, најмање једна листа се залаже за чланство Србије у НАТО, да споменем области које сам пратила.
Званичници исте надлежне институције, Института за јавно здравље Батут, која с разлогом никад није прогласила непостојећу епидемију рака изазвану наводно употребом осиромашеног уранијума током НАТО бомбардовања СРЈ и поред епидемије дезинформација која је стизала из руских и њима блиских српских извора уз благонаклоност власти, нешто чему се ваш саговорник никада није супротставио, сада сматрају да се избори уз одређене мере могу одржати. Они су се и током овог периода храбро супротстављали неутемељеним тврдњама неодговорних појединаца, нажалост и лекара из кризног штаба, да је вирус пуштен из америчких или да је комичан. Имајући у виду да је Србија релативно добро прошла, сматрам их релевантнијим и компетентнијим да о томе суде него ваш саговорник.
У Београду су тренутно можда два билборда захвалности кинеском председнику које је поставио један таблоид. Од раније стоји и билборд са руском и српском заставом. Он је реклама гасне компанија која је, захваљујући наглашавам претходним властима у којима је Ђилас учествовао, у руском већинском власништву. На основу њих и о њима, као и на основу изјава и оцена оних који се неискрено представљају као демократе и једина опозиција у Србији, те на основу таласа анализа локалних и међународних НВО-а које некад води опортунизам и тврдоглавост, пре него објективност, изнесено је више анализа о Србији данас него на основу свега горе наведеног.
Штета би била да се велики потенцијал који би регион одблокирао када би се Београд и Приштина договорили, угушио због професионалних сујета, површности, тврдоглавости, партикуларних интереса или односа према једној америчкој администрацији чији се утицај не може ставити у раван руског и кинеског наспрам европском. Америчка политика према Западном Балкану у континуитету даје више разлога за оптимизам него за страхове.
Поштовани, надам се да се епидемија проблематичног извештавања о Србији, који чини ми се има за циљ отежавање преговарачке позиције Београда, неће ширити. Обратила сам се управо вама због утицаја ваше агенције јер нас чека историјски важан период покушаја формализације односа Београда и Приштине, који би обе стране јаче повезао са политичким Западом, уз подршку и помоћ садашње америчке администрације, који зависи и од објективног извештавања.
Србија ће моћи да одговори на отворена питања која се тичу владавине права, стања у медијима, корупције, поделе власти и спољно-политичке оријентације тек када се формализују односи са Приштином и то тако да свеобухватни мулти димензиони споразум буде донесен на основу чињеница и уважавања легитимних аргумента званичног Београда. Баш као и у случају Северне Македоније и Грчке, нови споразум мора проћи демократску валидацију у Београду и Приштини, вероватно кроз измене постојећих устава. Косовски званичници унисоно тврде да измене њиховог устава не може бити. И амерички устав је мењан амандманима. За измену нашег устава вероватно ће бити потребна двотрећинска већина.
Дубоко сам убеђења да би када би председник Србије у Вашингтону 27. јуна ове године признао Косово без чак и малих компромиса који су у интересу државе Србије и Срба са Косова за које постоје врло ваљани аргументи, они који га зову аутократом или диктатором били задовољни да он свој политички утицај у Србији искористи да признање “прогура“ кроз парламент, а саговорник из текста, који иначе тражи већи притисак Запада на власт у Србији док његови блиски сарадници одржавају најтешње везе са Русијом, би га оптужио за „издају“.
Поштовани, на крају, позивам вас да се о неким трендовима у Србији о којима се много мање извештава и сами уверите током предстојеће, осме по реду, Београдске НАТО недеље, међународне конференције коју организација на чијем сам челу организује уз присуство високих НАТО, америчких, европских и српских званичника, те угледних западних и домаћих аналитичара. Верујем да би сте том приликом приметили да грађани и институције увелико поштују прописане мере којима се сузбија епидемија корона вируса. Надам се да ће се моја земља на сличан начин, и уз ваше извештавање, изборити и са епидемијом проблематичног извештавања. Србија је много више од пар билборда и политичких манипуланата, мада се носим мишљу да и ми закупимо билборд за недељу НАТО. Њено приближавање САД није игра нултог збира у односу на Приштину и Западни Балкан већ win-win ситуација за све демократски настројене актере.
Аутор је председник Центра за евроатлантске студије из Београда
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Тачно сам знао да дрогира и хипервентилира, још од пубертета… Ко је у младости играо ” штипке” ( провлачења кроз ауспух), сигуран је да је ” натоткиња” милић увек била она нагарављена којој су вазда објашњавали да се кроз ауспух може провући, и да ће и она једног дана тако, кад порасте… Овако није ” тилтовао” ни флипер у Крушиковом одмаралишту на Дивчибарама, смештен на улазу у мензу, давне 1984. године, а ” тилтовао је још на убацивању жетона…
(Дубоко сам убеђења да би, када би председник Србије у Вашингтону 27. јуна ове године признао Косово без чак и малих компромиса који су у интересу државе Србије и Срба са Косова за које постоје врло ваљани аргументи, они који га зову аутократом или диктатором били задовољни да он свој политички утицај у Србији искористи да признање “прогура“ кроз парламент,…)
Г-ђа Ј. Милић открива већ откривено. Па они су од њега створили аутократу или диктатора да би могао, без мешања народа, да одради оно што се од њега очекивало и тражило. Само, погрешно је неку самостално донету одлуку назвати политичким утицајем. Политички утицај се остварује изношењем ваљаних аргумената. А ово би се пре могло назвати наредбом Парламенту. А то више нема покрића у Уставу Србије.
Шта ће заступник (или неко други) Покрета рећи на овај наслов? А шта о ‘мини-Шенжену’?
Кад се пишу наручени текстови, основна ствар је прикрити наручиоца. Ово је сасвим аматески урађено. И Милићка и Вучић су у истом тиму и сад као она њега брани од неоснованих критика. Ништа од написаног нема значај, осим да се искористи у неком потенцијалном судском процесу. Ако неко више пута јавно понови антидржавну делатност, онда је то за већу казну. Иначе, овај текст нема никакав значај, као ни Милићкина појава уосталом. Она је само једна у нажалост предугачком низу моралних и интелектуалних креатура које су, неспособне да се баве нечим смисленим, своје битисање обезбедиле потпуним колапсом људскости и нормалности. Издаја није адекватна реч, јер је ово патологија. Али, ово не заслужује да се лечи. Наравно, не заслужује ни да се толерише.