The Saker: Почетак системског урушавања америчког друштва

Док, с једне стране, Трамп скоро четири године уништава америчку империју споља, мрзитељи Трампа те исте четири године уништавају САД изнутра

Барикаде у протестној зони у Сијетлу (Фото: Карен Дуси/Гети)

(The Saker, 4. 6. 2020)

У САД сам живео укупно 24 године, током којих сам био сведок многих криза, али ово данас је заиста јединствена појава и озбиљније од било чега досад.

Да бих то објаснио, почео бих од тога што по мом мишљењу није суштина текуће побуне у стотинама градова у Америци. Суштина побуне није:

  1. расизам ни „повлашћеност белаца“,
  2. полицијско насиље,
  3. друштвена отуђеност и очајање,
  4. сиромаштво,
  5. Трамп,
  6. сипање соли на постојеће друштвене ране од стране либерала,
  7. унутрашњеполитичка борба званичних кругова и „дубоке државе“.

Суштина побуне обухвата све ове разлоге, и многе друге.

Важно је увек имати на уму разлику између „узрока“ и „повода“. И мада су сви наведени чиниоци стварни, ниједан од њих није истински узрок овог што се дешава. У најбољем случају  реч је о поводима, или окидачима. Прави узрок је системско урушавање америчког друштва.

Следеће што морамо имати на уму је да постојање доказа да су ствари у вези не значи да је једна узрок друге.

Сведоци смо да је америчко друштво подељено, баш као и владајућа класа (што је чак и важније). И не само то: откад је изабран за председника, сви гласни мрзитељи Трампа подривају не само његову легитимност, већ и политичког система који је омогућио да он буде изабран.

Невероватно је да док, с једне стране, Трамп скоро четири године уништава америчку империју споља, мрзитељи Трампа те исте четири године уништавају САД изнутра!

Најзад, прилично је јасно да, уз све ограде да „подржавају само мирољубиве протестанте и осуђују пљачкаше, који нису из градова“, већина званичних (и алтернативних) медија у Америци није у стању да процени догађаје са становишта морала, односно етике. Мислим на следеће:

Понављајући мантре да је „бес црнаца легитиман“, либерални амерички медији практично одобравају насиље и пљачку. На крају крајева, ако је „бес“ црнаца легитиман, а „повлашћеност белаца“ заиста постоји, онда је „разумљиво“ да тај „бес“ „понекад“ „прекипи“ и доведе до „испада“ „који су за жаљење“. Погледајте само ову слику на којој Бајден клечи пред црним демонстрантом:

Наравно, Бајден и његови рећи ће да је само клекнуо пред слатком девојчицом и њеним оцем који мирољубиво протестује, али ако се сагледа у контексту напада на Трампову реторику о „реду и закону“ од стране Бајдена и његових (укључујући четири бивша председника!), мислим да овакве представе за сликање шаљу сасвим друкчију поруку: само „протестујте“, на вашој смо страни, што, долазећи од неког попут Бајдена, једног од најизразитијих симбола елите коју чини један посто и савршеног примерка „повлашћености белаца“, показује да дволичност америчких политичара заиста не познаје граница.

Џо Бајден, демократски председнички кандидат и некадашњи потпредседник САД на протестима поводом убиства Џорџа Флојда (Фото: Ројтерс)

Морам приметити да ова побуна представља опасност за оба крила странке на власти: за демолократе вероватно последњу прилику да спрече поновну Трампову победу, али ако њихова подршка побуни буде сувише очигледна, могла би се окренути против њих. Не подрже ли, пак, побуну, изгубиће своје главне гласаче (разне „мањине“ које гурају причу о идентитетима, која не занима највећи број бирача). Слично томе, за Трампа је ово прилика да покаже колико је веродостојан са својом причом о „реду и закону“ и обећа заштиту белцима и мањем делу црнаца у свом гласачком телу. Буде ли, међутим, при том превише отворен и његова наређења код великог дела становништва буду схваћена као прекомерна употреба силе, ризикује да од себе одбије многе умерене републикрате и гурне их на страну демолократа.

Потпуно истоветну поруку о слабости, потчињавању и импотентности шаљу по мом мишљењу и призори полицајаца који клече чак и пред мирним протестантима, као на овој слици:

Полицајци клече током протеста у Корал Гејблсу, на Флориди (Фото: Eva Marie Uzcategui/АФП)

Иако је можда намера да се пошаље порука саосећања, или чак извињења, једино што ће побуњеници видети је моћан знак предаје локалних власти, а то сматрам веома опасним.

Тачно је, има доста расиста, насилника и сличних међу полицајцима у Америци. Тачно је и да ми многи тамнопути пријатељи кажу да осећају да се полиција према њима понаша грубо и другачије него према другим грађанима. Путовавши, међутим, широм земаљске кугле, желим да вас уверим да амерички полицајци сасвим извесно нису најгори на свету. Заправо, мислим да су углавном пристојни људи. И још важније, ти полицајци су она „танка линија“ која друштво штити од криминалаца. Сањати о образованим и мирољубивим полицајцима који нису расисти је лепо, али уклонимо ли постојеће полицајце из тренутне једначине – не постоји алтернатива.

Постоји и оно што је Солжењицин назвао „опадање храбрости“ на Западу: велика већина политичара у САД изгубила је храброст да критикује црнце, чак и кад је очигледно да су добар део својих проблема створили сами: имам на уму вулгарну, развратну и све у свему одвратну „реперску културу“ којом се већина данашње црначке омладине „образује“ од најраније младости, или испирање мозга толикој црначкој омладини да је бити припадник уличне банде или проститутка „кул“ у погледу облачења, говора и свеукупног понашања. Мислим да је сваком ко је живео у САД прилично очигледно да су црнци веома често (или углавном?) узрок свог бедног положаја: моји пријатељи с Јамајке и из подсахарске Африке (који живе у САД) много пута су ми рекли да црнци из САД имају могућности које никад не би имали на Јамајци или у Африци, и да локални црнци често презиру црнце с Јамајке или из Африке јер се ови пуно боље сналазе у америчком друштву. Уз то, сведок сам честих непријатељских осећања америчких црнаца према Латиноамериканцима. Што се тиче односа црнаца према Азијатима, довољно се присетити побуна у Лос Анђелесу из 1992. Напослетку, мислим да су многи (или већина?) људи из САД става да је најјачи и најчешћи вид расизма у САД онај против белаца, нарочито од стране политички ангажованих црнаца.

Лично могу потврдити свеприсутност расизма према белцима у САД. Не само што сам га осетио на сопственој кожи (живећи у Вашингтону од 1986. до 1991), већ су га и темељито документовали људи попут Колина Флаертија, чије су књиге White Girl Bleed A Lot: The Return of Racial Violence to America and How the Media Ignore It и Knockout Game a Lie?: Awww, Hell No! изузетни примери црначког расизма спрам белаца. И поред свега, ко год се усуди да изусти да су амерички црнци бар делом одговорни за свој положај одмах добија налепницу да је „расиста“.

Вама који не живите у САД препоручио бих једноставан мисаони опит: одвојите свега 20-30 минута да погледате снимке и једне и друге варијанте – и „мирољубивих демонстраната“ и „насилних побуна“ и пажљиво посматрајте не само како су људи обучени, већ и начин изражавања, понашање, шта и како говоре, па поставите себи једноставно питање: да ли бисте запослили иког од њих и понудили им пристојну плату? Сумњам. Искрено говорећи, многи од учесника побуна нису за запослење, и то нема везе с расизмом.

Члан левичарске организација Антифa на протесту у Америци (Фото: ЕПА ЕФЕ – С.Т)

Чињеница је да је оно што се понекад зове „Ем-Ти-Ви културом“ у стварности ништа до систематско уздизање сакаћења као кривичног дела. Настрану реп хитови попут Fuk Da Police и Kill d’White People – рекао бих да је 99% реп песама уздизање највећих проблема црначких заједница у САД (дрога, насиље, промискуитет, посматрање жене као објекта, алкохолизам, уздизање криминалног понашања на улици и у затворима, итд). Па ипак, већина политичара у САД делује парализовано, осећајући потребу да се претварају да су очарани овом тзв. „црначком културом“. Али ни то није најгоре.

Узмите, прво, кастрирану владајућу политику која промовише (назови) „културу“ која уздиже насиље и мржњу спрам оних који нису криминалци, укључујући црнце који поштују законе, а које они зову „Томе“ и на које такође имају пик, као у овој „дивној“ реп песми са следећим „стиховима“: „А има и црнчуга црњих од црне земље / Причају по граду да су им најбољи пријатељи белци / Те црнчуге висиће на бандери / Живе ћемо их спалити да сви виде“ (можете послушати овде, а текст прочитати овде). Потом додајте потпуно нефункционалну државу у поседу и власти мале, срамно богате, самољубиве багре (састављене, од свих раса, у великој мери управо од црнаца), уз потпуно одсуство стварне друштвене перспективе, зачините све то пандемијом и најгором рецесијом у историји САД с рекордном незапосленошћу, чак и међу онима који би дошли у обзир за запослење (они с ниско спуштеним панталонама, прекривени тетоважама, бивши осуђеници и људи с потпуно непрофесионалним ставом не би се могли запослити ни да економија цвета). Ако на крају све то потпалите релативно ограниченом варницом (у виду убиства Џорџа Флојда од стране багре надмених малоумника у униформи), ватра ће се тренутно проширити на целу земљу, нарочито имајући у виду толико других скупина мимо црнаца који хоће да се с личним мотивима накаче на Антифу или паролу „Животи црнаца су важни“ (мислим, наравно, на мрзитеље Трампа, који ни једног тренутка нису прихватили његов избор).

Закључак први: Ово није америчка верзија „жутих прслука“

Прво, жути прслуци имали су јасан политички програм – побуњеници у Америци га немају. Друго, жути прслуци углавном су били мирољубиви – највећи део насиља изазивала је француска полиција (укључујући убацивање својих провокатора међу демонстранте). Напослетку, владајући слојеви и медији у Француској нису показали „разумевање“ за побуне, иако је Макрон позирао с двојицом „гангстера“ да би испао „кул“ (али му то није прошло):

Председник француске Емануел Макрон са карипским црнцима (Фото: Ројтерс)

Закључак други: Ово није ни револуција ни грађански рат

За револуцију мора постојати снага кадра за темељну промену режима, не само људи на власти. Пароле „Животи црнаца су важни“, пљачкање продавница, или чак захтевање да се прекине финансирање полиције немају тај потенцијал.

За грађански рат неопходне су бар две стране, с различитим политичким ставовима. Пошто америчка јавност нема увида у то ко заиста влада, нема услова за грађански рат у стилу „народ против властодржаца“. Он није могућ ни између „деснице/конзервативаца“ и „левице/либерала“, јер и десницу и левицу контролише дубока држава, која није ни либерална ни конзервативна. Најзад, није могуће ни понављање сукоба између Севера и Југа, јер модерне САД више нису подељене по тој линији. Географски, у извесној мери постоји подела између великих градова и руралног дела, али то важи и за север и за југ државе. Наместо тога, сведоци смо друштвеног раздвајања у „зоне“, где је стање у једним знатно боље него у другим. (У великим градовима с великим уделом црначког становништва стање је углавном лошије него у мањим градовима с белачком већином.) У неким од ових зона све чешће виђаћемо овакве видове самозаштите:

Закључак трећи: Ово је побуна која је покренула системско урушавање америчког друштва

Ово што се данас дешава зовем устанком: насилан протест или побуна против власти као такве. Ако запалите полицијску станицу, онда не „протестујете“ против поступака неколико полицајаца, већ истерујете полицију из свог окружења. А пошто би у цивилизованом друштву држава требало да има монопол на (закониту) употребу силе, ви у суштини одбацујете власност и легитимност државе. Не верујем да ће због овог устанка Трамп изгубити изборе, али је антитрамповски део владајућих кругова јасно показао да иде стратегијом „што горе, то боље“, јер просто схватају да су им ове побуне вероватно последња прилика да све свале на Трампа (и Русију, што да не?) и да га можда поразе у новембру.

У овом тренутку се ово што се дешава може назвати једино законом руље (књишки израз био би „охлократија“). Али руља, ма колико насилна, ретко постигне опипљив политички резултат, јер наступа „против“ а не „за“ нешто. Зато стварни владајући слојеви (иза кулиса) инструментализују овај устанак који је подстакла руља за своје циљеве. Досад не бих рекао да било демолократе, било републикрате успевају у свом науму. Али чека нас дуго и можда веома опасно лето, које би то могло променити.

Без обира хоће ли инструментализација побуне успети, сведоци смо системског урушавања америчког друштва. То нипошто не значи да ће САД нестати с историјске позорнице. Али као што је Совјетском Савезу до потпуног слома требало десетак година (1983-1993), и у случају САД ће потрајати док се потпуно не уруше. И као што се Нова Русија почела назирати 1999, из садашњег слома проистећи се и Нове САД. Потпуни и коначни сломови су веома ретки. Они су углавном почетак дуготрајног и потенцијално веома опасног преображаја, чији је исход готово немогуће предвидети.

Али, као што се руски народ морао престати заваравати блесавим сновима о „демократији“ и почео суочавати с правим проблемима Русије, тако ће и народ САД морати смоћи снаге да се суочи са својим правим проблемима. Ако то не учини, држава ће се највероватније распасти на више међусобно сукобљених ентитета.

Време ће показати.

С енглеског посрбило, скратило и опремило: Стање ствари

Прочитајте још



Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , , ,

1 reply

  1. Ванредно добро и аналитички прецизан текст, а и објективност у оценама је такође на високом нивоу.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s