Живојин Ракочевић: Тиха љубав и молитва – испраћај игуманије Исидоре

Својом појавом ширила је мир око себе, знајући да је управо мир Божији најпотребније стећи у животу, рекао је владика Теодосије

Игуманија Исидора (Фото: Архива Манастира Гориоч)

„Годину дана смо јели једноличну храну из једног казана за повратнике у Осојану. Онда смо дошли овде и јели, јели, јели… оно што су сестре скромно спремиле. Кад смо схватили колико једемо, толико нас је било срамота! А монахиње срећне што су нас нахраниле, све радосне, сијају. Чини ми се да су сви видели наш стид”, говори педагог Соња Вуковић из Осојана на сахрани мати Исидоре, игуманије манастира Гориоч код Истока.

Комплекс средњовековног храма јесте мала зараван у стрмим планинама, природна тераса што подсећа на сто постављен између камених врхова и плодне Метохије. Чувале су га монахиње, старице и шпански војници Кфора, после 1999. године када је са овог простора у потпуности протерано српско становништво. Монахиња Исидора, старице и немоћне жене посвећене молитви чекале су повратак, делиле крстиће до зуба наоружаним шпанским младићима.

„Једном су нас водили у Шпанију у Сарагосу, где смо се срели са војницима који су овде били у мисији годинама раније. Кад су схватили одакле смо, многи су повадили крстове из Гориоча које носе са собом”, каже Соња Вуковић.

Игуманија Исидора је свој крст понела када је као девојчица из села Руишта код Звечана отишла у манастир Сопоћане у временима комунизма у којима су само ретки кретали на тај пут. Крхког здравља и невелике снаге возила је трактор и обрађивала имање. На том месту светског културног и духовног значаја, признатог од најважнијих научних и уметничких ауторитета, просте монахиње одржавале су голи живот и светињу. Ова сиротиња је својим трудом и новцем од производње сира подизала сопоћански конак и чувала непроцењиво благо у временима кад се говорило да ће сви имати и добити онолико колико им треба.

На тој женској деци и старицама, на њиховом ропском раду и молитви преживели су Сопоћани, Грачаница, Пећка патријаршија, Девич, Ђаковица… Игумани и игуманије, братства и сестринства ових манастира окупили су се у уторак да испрате тиху игуманију Исидору и са њима метохијски повратници, једнако утишани и свечани. Тишина монашког живота и бекство од света су били основна карактеристика ове монашке генерације коју је деценијама, добрим делом, предводио владика рашко-призренски и потоњи патријарх српски Павле. Његов тихи утицај види се највише после смрти.

Црква Светог Николе у манастиру Гориоч код Истока (Фото: Иван Петровић/Википедија)

„Осећам се као да је Васкрс, осећам васкршњу радост”, готово шапуће дечански монах Јеремија (Вицо). Гориоч је метох манастира Дечани, а предање каже да га је подигао Стефан Дечански и посветио Светом Николи у знак захвалности за излечење вида након његовог ослепљења и заточеништва у Цариграду. За тај догађај везује се и настанак имена манастира.

У беседи на опелу епископ Теодосије је рекао да није случајно што се мати Исидора упокојила на празник Свих Светих.

„Својом појавом ширила је мир око себе, знајући да је управо мир Божији најпотребније стећи у животу и да тај мир Божији представља царство Божије које је унутра у нама. Наша мати Исидора – како је тихо живела тако је и тихо напустила овај земаљски живот”, рекао је владика Теодосије.

Он је истакао да је она, уз помоћ Божију, знала храбро да издржи све недаће у животу, а често и понижења „крхка телом била је јака духом, вером и надом у Господа”. Док се опорављала од тешке болести у манастиру Свете Тројице у Грчкој тамошња игуманија Јустина је поручила: „Ми немамо у Грчкој такву монахињу смирену, трпељиву и потпуно предану вољи Божијој.”

Игуманија Исидора наследила је игуманију Дарију у Гориочу и последња је из сестринства које је овде дошло из Сопоћана. Сахрањена је на малом монашком гробљу на ком расту један јоргован и једна трешња, одмах уз олтар светиње којој је одано служила. А та црквица грађена и дограђивана у различитим периодима, опстаје са народом у временима са мало мира и одвећ напада, пљачки и несигурности. Збирке икона и књига чуване су и одношене, а руски путописац и историчар Александар Гиљфердинг је 1856. однео одавде у Петроград четири старе књиге из 14. и 15. века које се чувају у тамошњој Државној библиотеци.

Данас манастир из беле пластичне кућице обезбеђује косовска полиција, поред је напуштена шпанска осматрачница. Трагови од средњег века до савремених шпанских војника су ту, на метохијском балкону, парчету земље између светова. Повезани су молитвом, тихим животом монахи

Опрема: Стање ствари

(Политика, 21. 6. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

Оставите коментар