Никола Маловић: Стан бр. 2 и тераса с погледом на море

Експеримент са короном је успио, и сада нас чека удар грома. Мање при томе мислим на тзв. други талас, колико на припуштање збиља смртоносног вируса, до 2025. године, ако је судити по пророку Билу Гејтсу

Извор: Печат

Годинама пратим стање на тржишту некретнина у Боки Которској.

Није било трена да повлашћена географија није тражила бога оца за квадрат.

Посебно ако је тај квадрат с погледом на море. Такав се, право говорећи, једино и рачуна, занемаримо ли да Приморци имају много језичких нијанси да на тржишној скали извагају своју very own некретнину: стан са дјелимичним погледом на море, с погледом на море, с панорамским погледом на море, са трајним погледом на море…

Једино Пераштани имају стечени поглед на море, који је уједно и панорамски и трајни.

Но сам о овоме хтио, у тренутку када сам, руку подруку са супругом и Богом, постао ималац другог стана.

С погледом на море.

Пазимо…

Када смо купили први, херцегновски стан, имали смо кеша за свега 29 квадрата, на цијењеној локацији, но без терасе и спаваће собе. Уполичио сам цијели простор тако да има функционалност 40-метарског стана, с неколико оригиналних и веома естетичких рјешења, као што је нпр. ручно рађени сто од пуног но јефтиног дрвета који налик старим столовима има четири фиоке у које се може смјестити свашта.

Супруга је рекла да смо, не рачунајући поморце из моје фамилије, ми једини у обје породице што су без ичије помоћи, не задужујући се, успјели да купе стан, не да га наслиједе.

Да након дванаест подстанарских година, што у Котору, што у Херцег Новом, нисмо добили отказ због смрти у станодавчевој породици, можда бисмо били подстанари још, и уштедјели за више квадрата, али 2012. године више нисмо жељели да се селимо па таман посад живјели и у кутији од шибица.

Промишљали смо и ми да узмемо кредит чим сам по дипломирању на Филолошком факултету у Београду ја постао професор у которској Поморској академији, али сам помислио: зашто бих вјеровао себи да ћу моћи да вратим паре банци са каматом – кад ми је лакше да вјерујем себи да ћу моћи да штедњом дођем до увијек златног кеша.

Одувијек сам био финансијски изузетно дисциплинован.

Штедњом може да се уштеди огроман износ камате, али је цијена те велике погодности – чекање. И ризик да те неко ороби, било лупеж, било банка, у зависности гдје се чува новац.

Има људи који узму кредит за стан и изгубе слободу на двадесет или више година, а има људи који вјерују да ће им бити потребно десет година до крова над главом, послије чега су пак слободни.

Изабрао сам другу опцију, само да не будем роб банке.

Наруку ми је ишло животно искуство по коме ми никад није фалило пара јер сам, попут Јевреја, увијек градио дупло дно. Да бих одатле могао да захватим, дисциплина је налагала да заборавим како дупло дно уопште постоји.

Цијена таквог односа према новцу и штедњи је била велика.

Као човјеку који нерадо путује, Бог је за супругу дао жену која је пропутовала цијели свијет. Који сликовити детаљ да издвојим из њеног живота? Можда онај из Рангуна, главног града тадашње Бурме, када је сваког дана поред златне пагоде Шведагон пролазила да би ишла у средњу, интернационалну школу.

Живот на мору јесте скуп, али Приморци знају за рупе у систему.

Плава риба је и данас јефтина, те храни народ за ситне новце, као и у прошлости. Супруга је постала виртуоз у кужини, па смо неке од најбољих тренутака имали у стану бр. 1 са српским писцима, издавачима, књижарима – за невелике паре.

Никола Маловић (Фото: Матија Крстић/Лагуна)

Откако смо 2004. на главном херцегновском тргу отворили Књижару Со, и по дозволи насљедника Јова Секуловића (1879–1950) наставили да баштинимо традицију најстаријег српског обалног књижарства (од 1898), сањамо о тераси с погледом на море. Можда је тај сан био чак и дужи.

Крајем сваког љета закључно са прошлим, имали смо ужанцу да одемо на два дана у Азију.

Кад бисмо било коме рекли што опет планирамо, тај би неко уздигао обрве, не без дозе зависти: Идете у Азију? А онда би се сви смијали када би чули да је за мене као Бокеља и супругу Београђанку све јужно од Петровца – заправо Азија. Завољели смо викенд у Улцињу, сваке године једанпут, због друге географије, другог народа, другог језика, на страну политика, јер су сви улцињски Албанци управо прељубазни. Нико нас никад није погледао испод ока. У Улцињу смо годинама на тераси пили вино, мезетили сир и маслине и воће, све маштајући током два септембарска дана о новом стану, са спаваћом собом и терасом с погледом на море.

Временом сам постао награђиванији српски обални писац. Конвертоване, само су награде донијеле десетак квадрата. Књижара Со постала је издавачка кућа са форматом: у едицији „Бокељологија“ излазе књиге са бокељском, морском и поморском тематиком. Ћирилицом и латиницом. Од аутора и Срба и Хрвата. Те књиге су временом почеле заиста да се траже. Јер, ко у Боки, свак нека каже по души, не би заискао фото-монографије „Историја бокељског поморства“ Предрага В. Ковачевића, „Виту Которанина, неимара Дечана“ Риста Ковијанића, „Поморска лица Боке Которске“ Синише Луковића, „Горски вијенац – бокељско издање“ (посвећено чињеници да се Његош школовао у Херцег Новом и да је потом небројено пута боравио у Боки), „Успомене из Боке“ Владике Николаја. Ко не би пожелио да има ове књиге?

Откако сам постао свјестан изузетне културне потенције Књижаре Со, почео сам у интервјуима да казујем како у историји није било обалне либрарије с већом понудом књига о Боки, мору и поморству. Јер је то истина.

И сад, умјесто да добитник десет награда за књижевност, писац и издавач добије од комунитади цент помоћи, паркинг мјесто или пореске олакшице (највећа градска награда ионако је добијена због промоције Боке Которске и Херцег Новог), писац је и издавач суочен са чињеницом да власник простора у коме се као рак самац уселила једина класична књижара на Приморју – потражује високу кирију без обзира што нас је финансијски похарало оно што по инерцији називамо короном.

Као ималац уштеђевине, почео сам да бринем.

Док је супруга готовила пригане сардуне са салатом од жућенице, или барбуне са блитвом, или тако нешто јефтино а преукусно, разговарали смо, она као директор бутиге, а ја као оснивач – шта нам је радити?

Све је почело да се распада на наше очи.

Не само да се Србија и Црна Гора рашниравају него те творевине више немају никаквих моћи да заштите поданике. Напротив, чине све да нас оробе.

Од кога ће презадужена држава захватити на крају године? Када у мору пропалих предузећа опазе једно мало, финансијски зелено, независно предузеће – окомиће се на њ као мора.

Онда смо најебали.

Казао сам жени.

И додао, док смо били заточени по становима: Морамо да донесемо једну велику одлуку након које су све остале мале.

Супруга је слушала моје стрепње током ручка за ручно рађеним дрвеним столом са четири фиоке.

Дункве, осјетио сам да је година 2020. вододелница. Глобалистичка елита узеће за слоган Економског форума у Давосу: Велики ресет, 2021.

Експеримент са короном је успио, и сада нас чека удар грома. Мање при томе мислим на тзв. други талас, колико на припуштање збиља смртоносног вируса, до 2025. године, ако је судити по пророку Билу Гејтсу.

Времена за промишљање више нема. Сви позиционирани станови с терасом и са погледом на море су у Херцег Новом прескупи, од 2.500 евра за квадрат па навише, зато морамо да уберемо што имамо, мислио сам, и тим кешом одмах да купимо најбоље из понуде.

Тренутак нас дијели од пропасти банака. Ако је кичма европске привреде – Њемачка, и ако је кичма њемачке економије – Бундесбанка, а она је пред банкротом, тада времена за чекање нема.

Завукли смо руку до самог дна и без продаје постојећег стана у Херцег Новом купили за кеш стан од 49 квадрата у 12 километара удаљеној Бијелој. У новој згради, с терасом и погледом на море.

На седам минута хода од куће мојих родитеља, на пет минута вожње од цркве гдје смо се вјенчали.

И на 390 корака до обале.

Позвали смо пријатеље и у стану бр. 1 до касно у ноћ, уз многе укусне делиције, прослављали што смо остали без кинте.

На питање да ли смо се задужили, да ли нам је неко помогао, да ли ћемо издавати стан у Бијелој, ми смо – наздрављајући мојој логици по којој је посвећеничка штедња боља од кредита којим банка намиче омчу око врата – казали не, те да нисмо ни размишљали о издавању стана бр. 2.

Напротив, одлучили смо да од сада живимо све вријеме на двије адресе.

Док се не оствари, ма не дај Боже, пророчанство Била Гејтса.

Прве паре уложићемо у нов фрижидер, кревет, и тенду бокешкозелене боје.

Многе викенде љета 2020. планирамо да проведемо у Европи, на тераси с погледом. Уз бијело вино из фрижидера. И уз мезе. Супруга већ у мислима сади по саксијама смиље и ковиље, зачине, јестиве фортунеле и маслине. Правићемо планове на тераси. На мјесечини, на киши, на вјетру, на 195 метара удаљеној бонаци…

Што ако Књижара Со као најбоља обална књижара пропадне, или шта ако чудом преживи? Шта ћемо прво штампати? Засигурно „Боку Которску“ Милоша Црњанског, свима непознату књигу српског великана. Платили смо Задужбини Милоша Црњанског права за објављивање. И шта ћемо још, у временима када је Бог дао свима дјецу? Причаћемо о дјеци.

Допуна наслова и опрема: Стање ствари

(Печат, 18. 6. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

1 reply

  1. Интернет продаја, Бокељу врли. Књижара јесте дивно место, из мноштва разлога, али сам си написао „ресет“. По западно-северно европским градовима робне куће се затварају, „Амазон“ и слични преузимају тржиште, интернет продаја потискује продавнице скоро сваке врсте. Дружићеш се са читаоцима, познаницима и пријатељима на другачијим местима, на трговима и раскршћима ако треба, бар док се не појави дародавац (мецена) који појми значај књижаре.

Оставите коментар