Мирјана Радојичић: Случај Института за филозофију и друштвену теорију

Одавно започету „моралну и духовну предају“ страдалног српског народа, оваквим кадровским решењем на челу Управног одбора ИФДТ-а, актуелни српски режим је засигурно у значајној мери подупро и убрзао

Извор: Време

Епилог за памћење и – дуго жаљење

Криза Института за филозофију и друштвену теорију у Београду месецима уназад је заокупљала пажњу домаће јавности, углавном због начина на који се њоме бавило неколико овдашњих „другосрбијанских“ штампаних и електронских гласила. Речени медији наглашено су се заинтересовали за дешавања у овој српској научноистраживачкој институцији поводом опструкција на које су Влада Србије и њено ресорно Министарство просвете, науке и технолошког развоја (МПН) наилазили дуже од годину дана у својим настојањима да формирају највиши орган управе у ИФДТ-у, његов Управни одбор, а потом именују и новог директора Института. Наговештаји извршне власти да ће први пут након десет година тај посао обавити онако како то налажу закони Србије који уређују ту област, и тиме преокренути скандалозне токове пословања Института целу деценију уназад, били су аларм за групу запослених окупљених око донедавног директора да уз помоћ својих „медијских партнера“ – листова „Данас“, НИН, „Нови магазин“, те ТВН1 – крену у вишемесечну харангу против именованих чланова Одбора, Владе и МПН-а. Проценивши у једном тренутку да иста не даје жељене резултате, они се пре двадесетак дана, намерни да случају прибаве и међународну димензију, обраћају иностраној научној заједници апелом за помоћ у одбрани њихових наводно угрожених академских слобода и аутономије у истраживачком раду.

И, када се учинило да су надлежни органи власти одлучни да се одупру и том, најснажнијем у низу притисака којима су у вези са овим случајем протеклих месеци били изложени, и исти најзад и разреше, попут бомбе је у српској јавности одјекнула вест да је на последњој седници Владе за новог председника у међувремену више пута реконструисаног УО-а Института именована особа из најекстремнијих ешелона „друге Србије“ и „невладиних“ организација које делују у њеној орбити, из којих су целу прошлу деценију и пристизали сви малигни „инпути“ који су стање у Институту учинили „Гордијевим чвором“ чијег дрешења ниједна пређашња гарнитура у МПН-у није имала храбрости да се подухвати.

Без академских звања, без библиографије, с „референцама“ стицаним по коридорима Сорошевог Фонда за отворено друштво, Немачког Маршаловог фонда, Балканског фонда за демократију, и с биографским одредницама које готово „закономерно“ иду уз све претходно – потомак Брозовог дипломате, дотични је, сумње нема, на то место именован како би, уместо очекиваног дисконтинуитета, осигурао континуитет погубне пословне политике досадашњег директора Института и породичног му пријатеља Петра Бојанића. Тиме би, основано је претпоставити, процес потпуног преотимања Института од стране овдашњих „цивилно друштвених“ структура био окончан, а Институт устројен као њихова кључна универзитетска испостава из које би „капиларно“ шириле свој субверзивни утицај на остале његове организационе делова. Јер, речима председнице Хелсиншког одбора за људска права у Србији и саборкиње поменуте двојице, „демократска трансформација Србије је могућа само уз помоћ међународне заједнице и неком врстом ’колонизације’ њених институција, посебно војске, полиције, правосуђа и образовног система. Наиме, наставља „гласовита“ Бисерко позивајући се на Волфганга Шивелбуша, „све док губитничка нација има команду над својим националним идентитетом, она ће тврдоглаво одбијати да се повинује захтевима победника за моралном и духовном предајом.

Мирјана Радојичић

Ту, одавно започету „моралну и духовну предају“ страдалног српског народа, оваквим кадровским решењем на челу Управног одбора ИФДТ-а, макар оно било, као што упућени тврде да јесте, наметнуто од стране две моћне западне амбасаде у Београду, актуелни српски режим је засигурно у значајној мери подупро и убрзао. Приде, том својом одлуком наругао се бројним жртвама пословне политике донедавног директора Института, које су то постале углавном зато што су се у једном тренутку успротивиле таквом њеном, „политичко мисионарском“ и псеудонаучном моделовању. Реченог је, уместо заслужене казне бар за његово поигравање с државом које је у вези с формирањем УО-а Института трајало безмало годину и по дана, постављањем на чело тог тела особе коју је управо он на том месту желео – наградио. А вишемесечне напоре групе српских интелектуалаца, па и часних појединаца из МПН-а, да се с мрачним наслеђем његовог управљања Институтом та научна установа једном заувек разрачуна и приклони се узусима пословања које одређују закони ове земље, а не статути „невладиних“ организација и воља спољних центара моћи који стоје иза њих – цинично је исмејао.

Најзад, али не и најмање важно, напротив, оваквом својом одлуком и њеним побројаним изведеницама, они који су је донели су nolens volens демонстрирали и своје схватање државних и националних интереса који се, поручују имплицитно они, увек могу занемарити, па и грубо погазити, ако се испрече намери да се очува наклоност и подршка важних иностраних „адреса“ и на тај начин, а другог у полу колонијалним државама вероватно ни нема, о(п)стане на власти.

Ипак, тешко је поверовати да политички гафови са оволико бројним и оволико далекосежним реперкусијама могу знатно не коштати било коју политичку гарнитуру која их почини, и то на првим наредним изборима. Српски гласачи, ма колико да их буде било, имају прилику да за само неколико дана валоризују један такав који је био предмет текста који управо дочитавају.

Ауторка је у ИФДТ-у била запослена од 1993. до 2019. године, а сада је сарадница Института за политичке студије у Београду

Опрема: Стање ствари

(Печат, 18. 6. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

5 replies

  1. Без улажења у све друго – зар не би требало да је натпис на табли (в. слику) прво на српском језику?

  2. „Након матуре (1962) уписао је Правни факултет у Београду, на којем је дипломирао 27. јуна 1966. године. Магистрирао је 1970. са темом „Теорија и пракса југословенског уставног судства“, а те године изабран је за асистента на Правном факултету. Докторирао је 11. децембра 1974. године на тему „Институционализована опозиција у политичком систему капитализма“. Међутим, те године у време политичких прогона на Универзитету, морао је да напусти факултет, јер је заједно са др Костом Чавошким подржао свог професора др Михаила Ђурића у критици устава из 1974. године и тако сва тројица постају дисиденти од комунистичког режима. Петнаест година касније, одбија понуду да се као професор врати на факултет. Од 1974. године радио је у Институту друштвених наука, а од 1981. године у Институту за филозофију и друштвену теорију као виши научни сарадник и једно време директор.“

    (https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%92%D0%BE%D1%98%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2_%D0%9A%D0%BE%D1%88%D1%82%D1%83%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0
    илити https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Војислав_Коштуница)

    Даље се не усуђујем.

  3. На чело управног одбора ИФДТ постављен је Иван Вејвода (Бгд, 1949) – српски политолог, преводилац и политичар, човек који познаје стање ствари у свету и цени Европску унију.
    Ево нешто о њему :

    https://sr.m.wikipedia.org/wiki/Ivan_Vejvoda

  4. @ Копкало

    Значи диктатор Слоба је укинуо све забране, укључујући повратак истераних професора, објављивање књига, трибине, забрањене теме, прогон цркве, ослободио 2000 медија (само РТС и Политику је контролисао), итд а овај га је из свог салона директно испоручио Хагу. Сетимо се само његовог арогантног гледања за време говора у Скупштини, високо изнад Злобине главе и кога није хтео ни да погледа иако је овај седео у првом реду испред њега, па оног цмиздрења пред Пауелом да одустаје да је Хаг 13. рупа, па они уништени листићи листићи…даље се ни ја не усуђујем.

  5. @ Deda Djole
    А да се деда и на њега не односи она србска изрека ?
    … . био.
    . .. осто.
    100 посто.

Оставите коментар