Станислав Краков: У облацима изнад Косова

Први пут нисам гледао под собом далеку, пространу земљу као пејзаж, као боју и пластику, већ као откровење

Станислав Краков

Нисмо још изгубили из вида облаке влажне, љубичасте кроз које смо се час раније пробијали, ни снежне ширине Сувога Рудишта, а већ смо у мекој, трептавој магли сутона угледали Звечан, почетак и претечу једне драматичне епопеје, византијски сурове, а пуне словенског елана и величанствености. И кроз фијук ветра и кроз чаробни обртни круг елисе откривали смо оно што није било никад угашено већ само скривено у нама. У светоме сплету Лаба и Ситнице, у брежуљцима тужним и жутим, где су можда темељи Самодреже и властелинског двора, у руменилу свеже преоране земље и у овој широкој плодној долини, неразумљиво топлој за нас изгубљене путнике на слеђеноме небу између Копаоника и Шаре под снегом, узбуђени и радосни осетили смо онај велики и неодољив смисао Косова.

И први пут, опијен стрмоглавим летом од 200 километара на сат, уздигнут више од 2.500 метара над земљом разбијеном лудим небеским ветром, слеђен, а испуњен грозницом узбуђења нисам гледао под собом далеку, пространу земљу као пејзаж, као боју и пластику, већ као откровење. Јер немамо ми веће ни драматичније традиције, тако истините и појмљиве од помена овог поља обраслог некад само у тако симболичне божуре, а данас ослобођеног плугом сремских и личких колониста. Не само код нас већ и на Западу постало је оно, баш својом трагиком, симболом јунаштва и поноса. Тешко би било побројати колико је пута ушло у историју, али је за нас оно остало урезано само оним једним даном, који је и дан наше највеће славе и пропасти, само једном битком, оном која се са правом зове Косовска, за коју је Фиренца писмом пуне биране реторике честитала краљу Твртку босанском победу, и због које је исто тако необавештени Карло Шести француски у Нотр Даму париском уз звуке свих звона славио велику хришћанску победу, јер је толики био значај нашег отпора Турцима.

Српски војници испред манастира Грачаница, почетак 20. века

То велико симболично Косово гледао сам сада обухваћено цело, велико ширином и сећањима, у једном једином погледу.

На земљи нас занесу детаљи, који нам скрију хоризонте. Утонемо у повест звечанских кула о усијаном мачу пред очима Дечанског, у строги, самодржавни гест Пантократора који из тамноплаве куполе влада, суди и благосиља; изгубио се у висинским дубинама Грачанице, или у сећању на један пергамент из Брусе, пун арапских слова који нам говори о коњици азијатској и шаторима, камилама кроз које је један српски витез са голим мачем у руци до царског свиленог лежишта и срца продро.

Сада, узнети у висинама, издвојени од читавог света у летећој љусци од дуралуминиума боје маслине, и трошни и моћни, ми смо гледали ствари преображене и осећали смо све као једну велику моћну синтезу.

Наш је лет био као мисао у којој смо кроз поглед спојили у једном непрекидном низу влажне мочваре Ситнице под сенком ниских врба и сумрак, Бабин мост над преораним њивама, кулу Војиновића чији се квадрат снажно оцртавао у кривим пресецима турских махала, геометричке шаре тулбета где се складно спојили трагови правоугаоника и кругови и најзад куполе Грачанице величанствене као знак крста.

Војиновића мост (Фото: Викимедија)

И кроз све сећања у све визије ми гледамо и оно друго Косово, родно и плодно, са цветно белим кућама колониста и земљом преораном и свежом која у браздама носи све тонове црвеног.

Авион се тресе у металној грозници, сказаљка на висинометру скаче све више, хладноћа леди све јаче, а замрачене тужне падине Качаника муте нам радост и дрхтаје. Окрећем се, али магла вечерња и облаци влажни покрили су целу визију Косова. Све је у сутону и магли. Само један заражени крај неба гори над снегом Љуботена, који блиста раскошном белином на љубичастом залеђу замрачених видика. Као отргнуто Косово остаје опет далеко изнад наших погледа, као некада када нам је био само мутно уздање.

Али и у даљини, ми осећамо да смо тек сада први пут из висина и облака били пред откривењем Косова.

Репортажа је првобитно објављена у листу „Време, 23, 24, 25, 26. априла 1927, стр. 12. Путописи Станислава Кракова из ваздуха сабрани су у књизи Путописи III. Летење као екстаза нерава коју је приредио Мирко Демић [Дерета, Београд 2020.] Путопис „У облацима изнад Косова“ прештампан је на странама 37–39. ове књиге. 



Категорије:Поново прочитати/погледати

Ознаке:, ,

5 replies

  1. „Српски војници испред манастира Грачаница, почетак 20. века“
    -Dirljiva slika.
    Tad je trebalo resiti stvar.
    Posle je bilo kasno.

    Свиђа ми се

  2. Као Крст

    Растем
    У Висину
    Руке ширим
    У Ширину
    Корјеним се
    У Дубину
    Као Крст

    Момчило

    Свиђа ми се

  3. Изузетно леп текст Станислава Кракова, као и толико тога другог што је написао током свог плодног и корисног живота… Вероватно већина – нарочито млађих читалаца и не зна да је тај талентовани писац, новинар, филмски режисер и политичар, после такозваног “ослобођења“ – тј.после 1944 г. био проглашен за ратног злочинца и једва се спасао од комунистичких џелата избегавши на време из земље, а и од њихове потере 1945 г. по иностранству. Живот је провео у избеглиштву, где је и умро – а за живота у домовини потпуно забрањен, дела избрисаних чак и из каталога библиотека у којима су се пре тог “ослобођења“ налазила; ма ни у антикварнице његове књиге нису биле примане… и тако постао и заборављен… Тек после 1990 г. полако је и селективно, делимично враћан у сећања. Један од његових великих греха је био и то што је по мајци био од “оних“ (знате већ којих…) Недића. Тако је и написао опширну монографију о животу и делу свог ујака, генерала Милана Недића (С.Краков: Генерал Милан Недић [ књига прва: На оштрици ножа; књига друга: “Препуна чаша чемера“ ], занимљиво да је прву књигу издала фирма “Никола Пашић“, Београд, 2008, док је књига друга издата 1968 г. у Минхену и издавач је непознат, а штампана је у минхенској штампарији “Искра“. Не знам да ли је касније издата и у Београду. Било како било, Краков је детаљно описао Недићев живот, и мада је огромна већина вас успешно индоктринирана о томе да је генерал Милан Недић квислинг, издајник, и шта све гадно не – ако би бар по неко прочитао те књиге, можда би и увидео да је тај несретни човек био све пре него негативна личност, и да се свесно жртвовао за свој род – упркос свему што се о њему мисли.
    С друге стране, не би било ни мало лоше ако би што више вас прочитало и другу Краковљеву књигу, његову аутобиографију “Живот човека Балкану“ [L`Age d`Home, Београд, 1997]. То је изузетно поучна књига која лепим језиком и течним стилом сликовито показује каква је била жалосна судбина истинског патриоте Станислава Кракова, као и то да уопште узев живот човека на Балкану ни у његовој епохи није био ништа до пуко животарење (да не кажем и нешто горе и сликовитије), а како је сада – ваљда и сами схватате….

    Свиђа ми се

  4. Реиздате су обе књиге о Милану Недићу (са неким сјајним пасажима о дешавањима и у Првом светском рату које би било вредно издвојити). Осим тога издат је недавно и његов “Ратни дневник из Првог светског рата“. Издавачка кућа Дерета објавила је три тома “Путописа“ (из трећег дома је издвојен горњи текст). Осим тога, различите, углавном мање издавачке куће објављивале су и његове књижевнике и публицистичке радове – “Последње наше победе“, “Наша крила“, “Кроз Јужну Србију“, “Пламен четништва“.

    Крагујевачка библиотека објавила је зборник посвећен различитим аспектима његовог рада – “Станислав Краков. Авангарда, маргина, наслеђе“. Краков је осим великог писаног дела у послератним годинама све више био оријентисан према филмском стваралаштву. О том опусу, углавном несачуваном, нажалост, зна се још мање.

    Свиђа ми се

  5. Веома сам срећан, што је заоставштина овог дивног човека сачувана. Ткође, сматрам да истина о Генералу Недићу, мора бити разјашњена. То да је он био квислинг, није спорно и да због тога, мора да буде на неки начин кажњен. Али, такође је истина, да се он свесно жртвовао да би спасао Србију од брисања са географске карте и раздељена нашим суседима у току Другог светског рата а нико не може ни да претпостави шта би било после њега.Па ако га због првог треба казнити, онда га због овог другог, бар мало треба поштовати, јер да његове жртве није било, ко зна шта би са нама збило? Сава.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s