Spiritual guerilla: Бука и ватра

Власт на буку одговара – ватром. Ватра је лустративни елемент, којом се уништава непотребно и зло, којом се чисти и обнавља

Сцена из филма ”Велике ватрене лопте”

У доба пандемије короне, последичног оксиморона „глобалне изолације“ и локалне, психопатске редакције оличене у озлоглашеном „полицијском часу“, сваке вечери око 20 часова присуствујемо занимљивом звучно-визуелном феномену: аплаузу здравственим радницима који се меша с буком пиштаљки, трубица и лонаца, гласном музиком и бакљадом на крововима вишеспратница.

Бука као облик политичког протеста одавно је у нас прешла, готово у рутинску, могли бисмо рећи и ритуалну праксу. Да бисмо боље разумели улогу буке као политичког и религијског (па и ритуалног) феномена, посматрајмо је у међудејству с њеним опозицијама: тишином, и – музиком.

Жак Атали, француски економиста (дугогодишњи саветник тадашњег француског председника Франсоа Митерана), филозоф и социолог, развија тезу да се кроз музику може посматрати настајање и развој политичког поретка (посебно се бавећи савременом економијом музике). За разлику од Де Сосира и лингвиста – структуралиста који музику доводе у везу с говором и језиком, премда јој не ускраћују комуникациону моћ, Атали музику види као структурисану и усмерену буку, а њен развој као постепену креацију и промовисање политичког поретка кроз уређивање (по одређеном концепту и коду) иначе хаотичне какофоније, буке. Музика симболизује систем и поредак, и у комуникационом смислу порука усмерена према примаоцу. Бука је, с друге стране, звучање које омета слушање поруке, прекид информације. У информационој теорији она је дисконтинуитет поруке: и иначе, бука је – неред, прљавштина, загађивање, напад на код који структурише порука. Она упућује на зло и представља „нематеријално оружје смрти“. Институције присиле (организовано друштво и његови механизми) отуд санкционишу буку и структуришу је у музику, а музика сама такође се ставља под контролу. Музика може да буде спонтани излив народног духа, али и тада је уређена према одређеним правилима. Редклиф Браун описује како андамански урођеници прате стварањем музике, смишљањем песама, сваки свој посао (прављење чамаца, веслање) и те песме касније, уколико добро прођу када их ствараоци јавно изведу, постају опште добро. И у нас постоје жетелачке песме, песме уз косидбу, обредне песме, успаванке и друге наменске творевине које настају на сличан начин.

Музика, дакле, улази у поредак – док је бука тачка прелома поретка.

У Старом завету, човек чује буку после прародитељског греха. Од буке труба „попадаше зидови Јерихона“. У религијском контексту, бука се чешће супротставља тишини, али њен смисао дисконтинуитета, границе овде још више долази до изражаја. Бука је врло чест елемент обреда прелаза, какви су, рецимо, рођење, ступање у брак, посмртни обреди и други иницијастички ритуали (какви су у новије доба, код нас, рецимо, прославе пунолетства). Ту спадају разне врсте пуцњаве и канонаде, трубљење аутомобилских сирена, петарде, у старија времена разбијање глиненог посуђа; па премда је данас прављење буке per se знак „изузетног догађаја“, постоје моменти у току ових обреда кад се мора чути бука – и то су управо тренуци границе између старог и новог статуса, који се морају јасно оделити (нерођен/рођен; момак или девојка/ожењен или удата, дете/човек). Кад је реч о хтонском аспекту буке, поменимо, као најречитије, ацтечке „пиштаљке смрти“. Ови необични предмети налажени су на разним локалитетима од седамдесетих година прошлог века, али није била јасна њихова намена, све док 1999, у Тлателолку, нису пронађене у рукама скелета и док се није установило да је реч о инструментима који, када се у њих дуне, производе застрашујући звук. Користиле су се у обредима жртвовања људи Мичтланекухтлију, богу доњег света (означавале тренутак жртвовања: жив/мртав).

У религијском контексту, бука као граница, прекид, деструкција, претходи успостављању нове равнотеже, новог поретка, конструкције. Не треба сметнути с ума и екстатички квалитет буке – она може бити извор егзалтације (какав има рецимо у обредним покладним поворкама или сличним обредима са дионизијском и карневалском садржином).

Употреба буке као политичке поруке може узети у обзир оба ова квалитета (и деструкције и екстазе); но њена суштина је у томе да би требало да буде спонтана, да се опире поретку. То се може видети, рецимо, у случају панк покрета који је непосредно супротставио буку (звучну и другу „прљавштину“) музици и поретку.

Од плишаних револуција деведесетих година бука постаје, парадоксално, структурисани и оркестрирани извор субверзије. Пост социјалистички протести су такође спровођени на сличан начин и са сличном иконографијом (укључивши ту и звучну). Њихов симбол су пиштаљке – преузете вероватно с рејв забава (где су имале екстатичку функцију – анимирање публике и награду извођачу, уместо аплауза који се не би чуо), а уз њих појављују се и удараљке, трубице и вувузеле с фудбалских стадиона. Локална, српска „демократска револуција“ имала је често карневалски облик (игранке на пешачким прелазима, шаљиви транспаренти, концептуалне акције, дух лакрдијаштва). Било је и тад оних којима је ова тривијализација револуције (која је, по природи ствари, озбиљна и драматична) сметала. Основна идеја инспиратора меканих протеста била је опозиција смрт – живот, што је у случају Србије, која тек што је изашла из ратних сукоба (у којима „није учествовала“) имало додатну тежину. Није се, ипак, могао избећи утисак да су масе наступале у некаквом лакомисленом, laissez faire духу (насупрот инспираторима и идеолозима), што се касније и потврдило: док су се ови потоњи угнездили у тек понешто преобликоване системе власти, масе су завршиле на хлебу и води, с потпуно девастираном привредом, као лак плен страног капитала и слободног тржишта које је требало, својом сопственом логиком – о, ироније – да уреди ствари и омогући „бољи живот“. Премда је револуција појела своју, либерали би рекли, мање сналажљиву децу, отпор тој новој структури наставља се истом иконографијом и поново уз (још један парадокс) оркестрирану употребу буке – која би требало да је спонтан облик побуне. Тако смо за последњих двадесетак година присуствовали том déjà vu феномену небројено пута, сваки пут уз све већи осећај узалудности.

Тренутна ситуација је потпуни оксиморон изазван информационом и идејном збрком. Најпре се (и то највише од прозападно оријентисаних струја) од државе захтевало да употреби све своје механизме како би грађане приморала на послушност и придржавање правила – јер су тако већином учиниле западне земље, јер су ти захтеви били снабдевени ауторитетом науке, јер је медијска машинерија препунила људе страхом до пуцања. Никад ревноснијих денунцијаната, морализатора, апологета државне присиле, послушних грађана, од појединих бивших револуционара. Ипак се у неком тренутку ствар отргла контроли, а истини за вољу, држава је мере спроводила хистерично, неосмишљено, недоследно а исувише ревносно, доводећи при том у питање сва, па и она најосновнија људска права.

Тако је председник Вучић, који је двоструком забуном виђен као промотер западних препорука (што он у доброј мери јесте и иначе), сад поново ражалован на пријатеља евроазијских хазјајстава (што он и покушава, истовремено, да буде), и на диктатора, лошег глумца и самозаљубљеног манипуланта (што је још од тренутка када се појавио на политичкој сцени). На тог и таквог противника (чији је главна предност у том што је бескрајно прилагодљив и променљив) сад треба наступити – оркестрираном позивом на буку, која је у нас добила облик ритуала немоћи и безнађа? Ако је бука „у моди“, онда она није субверзивна (мода подразумева масовност, а не авангарду, о томе је још Кребер писао) – и у том смислу храбрији је комшија који је ноћас с улице викао „Вучићу, педеру!“ Ако наступамо „буком против страха“ онда је то лицемерно док су људи свакако до костију престрављени могућношћу да се заразе и умру. Не може ништа учинити уколико смо већ тражили да будемо заточени. Можда бисмо „да будемо заточени, али само мало заточени“ (као „сав нормалан свет“), или нам је довољно да напросто лупамо о решетке затвора (ту спада и бесно писање по друштвеним мрежама и захтеви за слободом говора), потврђујући бесмисао тог чина?

Власт на буку одговара – ватром. Ватра је лустративни елемент, којом се уништава непотребно и зло, којом се чисти и обнавља, па је тако, ко год да саветује власти, препоручио знатно приличнију симболику. Наравно, ватра је оличена у бестијалним бакљашима са стадиона, па њен уништитељски аспект добија, поред симболичког, и један сасвим стварни, претећи смисао.

Може ли сврха буке да буде – пребројавање, како бисмо, видевши колико нас је, лакше и са мање страха наступили против власти? То свакако има основа. Много нас је који смо незадовољни, али је много и оних који би своје незадовољство лако ублажили глодањем кости које власт баци; власт то зна и штедро користи овај механизам, који се добро прима у ситуацијама безнађа, где се граби шта се може и где себичлук надвладава алтруизам.

Али, нада и смисао не може се наћи уколико се нема идеја куда желимо да идемо и у каквој држави желимо да живимо (а ово ваља схватити и дословно и метафорично, и у просторном и у временском контексту). Бука не може ни бити ваљан извор деструкције, ако не знамо шта је тај нови квалитет, који она граничи и који треба да уследи. За то нам је потребна духовна обнова и успостављање јасног система вредности, што је тежи задатак од сваке револуције.

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Spiritual guerrilla, 1. 5. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

1 reply

  1. можда сам постао глупо досадан са својим коментарима јер их можда више пута поновљам.Својевремено сам имао за пријатеља БОГ ДА МУ ДУШИ ПРОСТИ званог чичу МИЛИВОЈА ,врхунскога мајстора у грађевинарству и столарском занату.Верујући и честит човек и БОГОМ дарован здравом памећу и мудрошћу.Он би на сва зла појединца или народа имао изреку „КО ШТА РАДИ СЕБИ РАДИ“ па је тако и са садашњим приликама у САД и остатку њохових слуга (сателита) који ће истрпети ђавољи ортаклук у сађењу тикви.Друга ствар да ВАМ кажем о том честитом и умном човеку је да када се завршило бомбардовање СРБИЈЕ 1999 године ,док смо ми нешто у његовој столарској радионици радили улеће један комшија његов сав усплахирен и радостан и виче „“чича ,чича ,знаш шта има ново .управо је СЛОБО рекао да смо победили нато пакт“ ,нашто је он смирено и мудро одговорио „теби је телевизор у глави“;.Ето тако је на жалост и данас дањи са свим управницима земље СРБИЈЕ и поданицима њиховим у великом броју .Народу је телевизор у глави и покорно као овце вођене од стране два или три кољача (као у време усташа) где су стотине а сада милиони ићи на „клање“ ни да блекне ни да скочи као у оној дечијој песмици ЧИНИ МИ СЕ ВЕКОВИМА ВУК СА ОВЦОМ НЕШТО ИМА .ето тако ја полуписмен и грешан сагледавам време ово.

Оставите коментар