Само су велики умови, велике моралне личности продирали у истинско схватање слободе и у њој живјели
Свети Сава (Фото: mitropolija.com)
Жан Жак Русо је негдје написао; „Човјек је рођен слободан, али је ипак свуда у ланцима“. Његове ријечи је на неки начин потврдио савремени њемачки философ Петер Слодердајк кад је изјавио да „живимо у друштву које је опсједнуто опасношћу од тероризма. Нико се више не занима за теме слободе. Примат има сигурност и њој је све подређено. Ко данас стави у питање првенство безбједностног апарата, брзо му се прилијепи етикета да је непријатељ човјечанства. И необично је колико мало има протеста. Слобода је, нема сумње, главна жртва ХХI вијека“. Дакле, по његовим ријечима, сигурност још увијек не значи и да је човјек слободан. Слобода је нешто што излази из душе човјекове. Тај дар слободе усадио нам је сам Бог који нас је створио. У дан, у који зазвах, ти си ме услишио, дунуо слободу у душу моју , вели Псалмопјевац (Пс 138, 3).
Слобода као идеал
Слобода је идеал, „тај плави цвет са златним срцем“, који је плод љубави; божанске љубави каквом је Бог толико заволио свијет да је и Сина својега Једнороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине него да има живот вјечни (Јн 3, 16). Тај стари и вјечно нови идеал „ком су људи венце плели и толике жртве приносили, оболео је опасно од тровања крви и као да су његови дани избројани“. Ово је Марко Цар написао прије више од осамдесет година, а као да је гледао стање човјечанства сада и овдје. Он то приписује послијератној психози Првог свјетског рата и каже да она (психоза) доводи „до једне моралне дезоријентације, која је врло блиска анархији. Безгранична себичност и нескрупулозност, која је за вријеме рата владала на бојном пољу пренијета је после рата у друштвени живот, нарочито у живот психички. Најновија етика каже: „Чини што ти је најпробитачније, а за остало не води бригу.“. Зар ова јадиковка не личи на ријечи св. Саве који каже: „Помијешах се са стоком неразумном, и изједначих се с њом, бивајући убог добрим дјелима, а богат страстима“? Зар ово не илуструје и садашње стање духа савременог човјечанства. Заиста је лијепа тврдња да историја није ријека него точак. Кад хладни љубав, кад понестаје светих, нестаје идеала, а тад је „слобода, нема сумње, главна жртва“. То се дешава без обзира на то у ком времену живјели. Стога је неупутно изговарати се на зло вријеме.
Протојереј-ставрофор Славко Зорица (Фото: slobodnadalmacija.hr)
Кад је св. Сава рекао да је «убог добрим дјелима, а богат страстима,» тиме је заправо рекао да се осјећа неслободан, јер слободу условљава одсуство страсти и богатство добрих дјела. Немогуће је бити слободан уколико изабирамо зло и богатимо се страстима, јер слободу су још стари Хелени дефинисали као «сталну настројеност наше воље ка добру.» А ова дефиниције није далеко од хришћанског схватања слободе. Бити настројен ка добру значи избјегавати гријех и зло. Што смо даље од гријеха и зла ближи смо Богу Духу Светоме, а гдје је Дух Господњи ондје је слобода (II Кор 3,17). Рећи злу НЕ значи рећи ДА Богу, који је Пут, Истина и Живот, и који каже да је познање Истине услов слободе.
Чини се да данас, да би се имала контрола над људима, да би их се учинило неслободним, најприје се замагле идеали, а на првом мјесту идеал слободе. Када се дође до лажног сазнања да ми је све дозвољено, тад се заправо заробимо сопственом тежњом за слободом, јер не схватамо ријечи св. апостола Павла који каже: Све ми је дозвољено, али све не користи (I Кор 6,12). Другим ријечима, све ми је дозвољено али ми све не служи на слободу. Зато он препоручује да стојимо у слободи којом нас Христос ослободи (Гал 5,1), и закључује да смо на слободу позвани; само не на слободу за угађање тијелу, него да из љубави служимо једни другима (Гал 5,13). Слобода се стиче с поуздањем кроз вјеру у Њега (Христа), вели на другом мјесту св. ап. Павле (в. Еф 3,12 )
Само су велики умови, велике моралне личности продирали у истинско схватање слободе и у њој живјели. Св. апостол Јаков вели да ко проникне у савршени закон слободе и остане у њему, и не постане забораван слушалац него творац дјела, тај ће бити блажен у дјелању својему (Јак 1,25).
Слобода произилази из праве вјере
Такву слободу је имао, проповиједао и свједочио и наш Св. Сава. Та слобода произилази из праве вјере, на којој је св. Сава толико инсистирао. Права вјеру – Православље св. Сава изложио је у својој чувеној Бесједи о правој вјери. Та бесједа није био тек израз велике бесједничке вјештине св. Саве, какву је несумњиво имао, него прије свега његове дубоке доживљености Праве вјере – Православља. Практично св. Сава, да би доживио праву слободу и другима је препоручивао сазнањем истине кроз Православље, најприје је Православље у себи утврдио. Тако су Христове ријечи И познаћете Истину, и истина ће вас ослободити (Јн 8,32) постале саставни дио његовог бића. То су осјетили и сви духовни потомци св. Саве, па су Христову науку – Православље назвали именом СВЕТОСАВЉЕ, поклонивши на тај начин свом вођи, првопрестолнику и учитељу «пута који води у живот», дар од срца.
Такву вјеру су у себи носили велики људи из рода нашега, од оних најученијих попут Његоша, Дучића, св.Николаја Велимировића, св. Јустина Поповића,… па све до оних безазлених и неуких оличених у непролазном Матавуљевом Пилипенди. Све их је св. Сава «породио Духом Светим.»
Свети Сава и Свети Симеон, фреска из Манастира Милешева
Кад смо већ код Матавуља и његовог Пилипенде, требало би за тренутак да се запитамо ко је кога обликовао: Матавуљ Пилипенду, или Пилипенда Матавуља? С обзиром на то да Пилипенда није само Пилип Бакљина, него и карактер једнога народа на вјетрометини на којој се непрестано борио за опстанак, првенствено за опстанак праве вјере у свом бићу, он је изњедрио и Матавуља, у зрелим годинама веома заинтересованог за вјечне вриједности, односно за Праву вјеру. Да је тако свједоче ове његове ријечи: «Јеси ли кадгод био у каквој старинској запуштеној цркви? Је ли истина да те јежња хвата када у њој постојиш? То је стога што је у њој остао траг молитава и људских мисли.»
Сви, дакле, који теже истинској слободи, попут св. Саве, знају да је за праву слободу услов права вјера. Јер ћемо законом слободе бити суђени (Јак 2,12). Јер је тако воља Божија да добро чинећи ућуткујете незнања безумних људи; као слободни, а не као они који користе слободу за прикривање злобе, него као слуге Божије (I Пет 2,15- 16).
И св. Сава, као и многи велики људи, знао је да се слобода може злоупотребити, и да је многи злоупотребљавају, поготово у борби за власт. Оне који олако обећавају слободу људима најбоље је окарактерисао св. апостол Петар кад је написао. Обећавајући им слободу а сами су робови покварености; јер од кога је ко побијеђен, томе и робује (II Пет 2,19).
Ријеч Божија, дакле, која је записана у Св. писму, позива нас да непрестано употребљавамо слободу воље за највиши избор у животу, «избор изнад сваког избора: избор од кога зависи вјечност сваког од нас; избор за који нам је Он дао слободу воље на првом мјесту, кад је рекао: Ставио сам пред вас живот и смрт, благослов и проклетство; зато изабери живот (Пон. Закона 30,19). Љуби Господа Бога свога свим умом и срцем и душом и снагом својом, а ближњега свога као себе самога. У овом избору наћи ћеш живот и истинску слободу.
Овакву слободу, и овакав однос према животу препоручује нам св. Сава учитељ пута који води у живот вјечни.
Објављено у Српско-далматинском магазину (Сплит), март 2020.
Categories: Преносимо
Оставите коментар