Категоризовање дубровачке књижевности искључиво као дела хрватске, могло би се тумачити као наставак концепта конституисања тзв. србијанске књижевности
Дубровник (Фото: Спутњик/Маријана Колаковић)
Последњи удар на српску баштину долази из једне од најважнијих културних институција – Народне библиотеке Србије. Категоризовање дубровачке књижевности искључиво као дела хрватске, могло би се тумачити као наставак концепта конституисања тзв. србијанске књижевности, којом би се из српске искључили бројни значајни аутори.
Писац и професор Филозофског факултета у Новом Саду, Слободан Владушић, упозорио је да су књиге Злате Бојовић „Дубровачка књижевност“ и „Поезија Дубровника и Боке Которске“ у Народној библиотеци Србије (НБС) категоризоване као део хрватске књижевности, иако је за све институције у Србији које се научно баве историјом српске књижевности, књижевност Дубровника и српска, и хрватска, а то је и став ауторке књига.
Владушић каже за „Орбиту културе“ да не може да процени да ли је реч о пропусту, немару или нечијој свесној жељи да дубровачку књижевност припише, разуме или каталогизује као само као хрватску.
Наука против Библиотеке – дубровачка књижевност и српска и хрватска
Оно што, међутим, зна јесте какав положај и какву позицију дубровачка књижевност има у програмима изучавања српске књижевности на српским факултетима. Дубровачка књижевност се код нас изучава у оквиру посебног курса – Књижевност ренесансе и барока који нема везе са посебним курсом који се тиче хрватске књижевности, објашњава Владушић.
„Из тога можемо претпоставити да се дубровачка књижевност посматра као један засебан ентитет који припада истовремено и српској и хрватској књижевности. На крају крајева, о томе говори и чињеница да је релативно скоро изашло издање књиге посвећено Марину Држићу у антологијској едицији ‘Десет векова српске књижевности’ у издању Издавачког центра Матице српске“, каже Владушић.
А то су довољно јаки показатељи како се дубровачка књижевност одређује у српској науци о књижевности, док у каталозима Народне библиотеке Србије постоји „једна потпуно другачија пракса“, додаје он.
„Својим текстом укратко сам желео да укажем на тај проблем и да оставим простор својим колегама из НБС, да једноставно тај пропуст исправе. Сматрам да би после указивања на овај пропуст, културна и научна јавност у Србији требало да прати шта се даље дешава са овим проблемима у оквири каталога НБС. Уколико се ова ствар не исправи у неко догледно време, а лично не верујем да је за то потребно годину дана, људи би требало просто да се огласе и укажу на проблем, а онда ћемо разговарати о чему се ту ради и ко стоји иза овакве, ипак, јасне одлуке да се дубровачка књижевност припише ипак само хрватској књижевности“, истиче Владушић.
Шта је српска књижевност после распада Југославије?
Он додаје да му се чини да је овај проблем само симптом једног дубљег који потиче из времена распада Југославије, кад је дошло до поделе имовине. А то пред нас поставља један задатак који може бити формулисан питањем: Шта је корпус српске књижевности данас кад Југославије више нема?
„Није, наравно, на нама да крадемо и узимамо оно што нам не припада у књижевности, али јесте да научно и аргументовано одредимо какав је корпус српске књижевности и шта јој припада. Наравно, постојаће увек аутори чија је позиција на неки начин амбивалентна и који припадају и српској и хрватској књижевности, какав је рецимо Владан Десница, али ипак мислим да су такви аутори у мањини и да постоји велики број значајних, канонских аутора српске књижевности који су имплицитно или експлицитно показали да желе да припадају српској књижевности“, сматра Владушић.
Према његовим речима, на научној заједници која се бави српском књижевношћу је да што пре одговори на ово питање и утврди, колико је то могуће, јасне критеријуме и јасан садржај корпуса српске књижевности.
Тзв. србијанска књижевност – укидање српске латинице уз „крађу“ српских класика
Владушић истиче да ће време показати колико овакви случајеви „наводе воду на воденицу“ концепту такозване србијанске књижевности, којим би се из корпуса српске књижевности искључили српски аутори који су стварали изван граница данашње Србије, попут, на пример, Ива Андрића или Меше Селимовића, па чак и Његоша.
Ако реакција НБС на његово благонаклоно указивање на проблем буде повољна, разумна и у складу са сазнањима науке о књижевности у Србији, то ће значити да имамо посла са једним пропустом, додаје Владушић.
Али, ако се то не догоди, онда је ствар много дубља и она можда заиста рефлектује једну врсту склоности ка успостављању тзв. србијанске књижевности, оцењује наш саговорник.
„Мислим да је опасност да се српска књижевност претвори у тзв. србијанску врло реална и да се она изводи, пре свега, кроз једну врсту језичке операције која је присутна у сајбер-сфери, а то је да је све оно што је написано или штампано латиницом прогласи за део хрватског културног наслеђа, а оно што је штампано ћирилицом опстане и остане део српског. То би значило да не постоји никаква српска књижевност која је штампана на латиници и онда бисмо дошли у ситуацију да неки аутори који су се врло јасно декларисали као део српске књижевности, због укидања српске латинице, не буду више њен део. На тај начин српска култура могла да изгуби један добар део аутора и добар део свог корпуса“, упозорава Владушић.
Решење – политичка одлука
Он је уверен да до тога, ипак, неће доћи, јер би претварање српске у тзв. србијанску књижевност била огромна штета за нашу културу. А процес претварања српске у тзв. србијанску књижевност могао би се спречити веома једноставно, сматра Владушић.
„Мислим да се то може спречити релативно једноставно – политичком одлуком. С једне стране постоји научна заједница која може да укаже на проблем, да га дефинише и предложи начине на који тај проблем може да се реши, а са друге стране постоји политичка одлука, односно надлежна министарства која ту одлуку могу да спроведу и која те предлоге научне заједнице треба тако да формулишу да они постану једна врста јасних критеријума и обавеза за оне институције које требају да чувају српски књижевност, а НБС јесте једна таква институција“, закључио је Владушић.
Председник УО Библиотеке – решићемо проблем, неће се поновити
Председник Управног одбора (УО) НБС Вељко Брборић каже да је очигледно да проблем постоји и да је сигурно да он „није од јуче“. Још пре Владушићевог текста, члан УО НБС професор Александар Јовановић упутио је званичан допис том телу и указао на постојећи проблем.
Брборић каже да ће се видети са управником Народне библиотеке Ласлом Блашковићем и заказаће седницу УО за идућу недељу.
Владимир Судар
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
(Ово ћемо без слика, потрудите се, лагано — не ваља нагло)
Београд је направио Српску кућу Србима Црногорским («сигурна», као — кућа), а Владичина је у рушевини.
Ово има (имају) више лица и епизода — ова рецимо, «монтенигерси који то (кажу да) нису» у епизоди «Што га (дубровачку) брани кад га (човека Србина, с обе стране Превлаке) не одбрани»,
Отприлике — таман тако,
Мишљење професора Петровића, Србина из Црне Г., м(ј)еродавно је за правилно разумевање овог питања битног за народ у свим српским земљама.
Погледати интервју по овом питању.
(…»И проверити да ли та правила одређују Срби или њихови окупатори.»)
Народна Библиотека Србије је увек била на мети оних којима, најблаже речено, српски национални интереси нису били важни да не кажем да су били антисрпски настројени. Сетимо се само Милана Милутиновића, Дејана Ристића и Сретена Угричића. Просто је невероватно како је овај последњи могао да постане управник. Дуга је листа ‘пропуста’ у Библиотеци на штету српске културе, ово малоумно класификовање дубровачке књижевности као хрватске је само последњи у низу.
Ово је невероватно. Одређивати националну припадност аутора или припадност неког дела некој националној култури само према томе на којем писму је дело у питању штампано. И на основу резултата тако накарадне логике, не доводећи ту логику у питање, извући још накараднији закључак да се морамо залагати за “српску латиницу”!?!
Па није проблем у томе на којем писму је књига штампана него што је та чињеница неком једини критеријум за националну припадност аутора односно за припадност дела некој књижевности.
Не види се из чланка ко је то смислио, код кога треба интервенисати да српске писце на основу произвољног критеријума не проглашава за хрватске/босанске/црногорске. Ако је Гугл, Гугл…Има тамо наших људи, подржаће, разумеће.. технички, то није проблем…Ако је у питању организација са седиштем у Холандији која стандардизује класификације књижевних дела и са тим се да изборити…
Али таква акција захтева више напора и више знања а не само бусање у груди и кратковида, контрапродуктивна, решења….
Да би се смислено реаговало на питање о томе чијој књижевности припада неко дело, требало би знати критеријуме за класификацију, као и то које све неизоставне податке садржи картотека/каталог Народне Библиотеке Србије. У овом тексту ти критеријуми/подаци уопште нису изнети.
Јер – ако се прихвати исправан став да је српска ћирилица једино српско писмо, онда би превод неког дела Шекспира штампан српском ћирилицом био класификован као штампан на српском језику, а штампан латиницом – на хрватском језику, и тачка! Све би било јасно. Класификовати којој/чијој књижевности, ако је то уопште потребно за каталог/картотеку неке библиотеке (а то уопште није!) не би било тешко: штампано на српском језику, или хрватском, или …. монголском – нема двоумљења: то Шекспирово дело припада енглеској књижевности. Али – пошто се у овом случају ради о дубровачкој књижевности и српско-хрватском натезању коме етнички припадају ти писци/дела и језик којим су писана, ситуација је нерешива, и зато је једино исправно сматрати да припадају обема.
Можда дискутантима не би било лоше да размотре чијој књижевности припадају дела једног Руса, Набокова, која су у знатном броју писана не на руском, него на енглеском језику и објављена – што у Немачкој, Француској, што у Америци? И – да ли је то уопште толико важно за дела неког писца? Дела припадају писцу и језику на коме су написана. Уосталом, дела дубровачке књижевности о којима се ради, писана су у Дубровнику, у времену његове полунезависне Републике Рагуза – хронолошки гледано вазалу Краљевине Угарске, па Отоманске Империје, па Хабзбуршке Аустрије, па на крају и на кратко Наполеонове Француске, пре но што је дефинитивно изгубила државност и постала приморски градић у Аустро-Угарској… И шта би тек било да се сада неким чудом још и све те “силе“ почупају око тога чијој књижевности припадају дела Дубровчана писана у времену њиховог номиналног суверенитета? А не треба заборавити да у времену писања дела о којима се ради нису постојале ни суверена Хрватска, ни Србија…
@ popo
Сетимо се само Милана Милутиновића, Дејана Ристића и Сретена Угричића. Просто је невероватно како је овај последњи могао да постане управник
++++
У логору Србија ништа необично.
Када је могао и онај пре њега, на нашем СС познат као Deda u crnom.
Дела дубровачке књижевности припадају српској култури. Као уосталом и занемарена а занимљива бококоторска књижевност наших сународника латинског обреда. Решење Јована Деретића о двојној припадности је титоистичка политичка коректност. У приликама када не постоји никакав политички разлог да се дела у складу са хрватским културним интересима нема разлога ни за ”двојно идентификовање” припадности дубровачке књижевности, једног особеног, па и егзотичног огранка српске књижевности.