Војислав М. Станојчић: Аца Србин „све зна, непогрешив је и одговоран за све“ – као Дуче некад

Оно што је остало од некадашње Србије поново је у власти једног човека, који све најбоље зна, уме и може, баш као и пре 80 година Бенито у Италији

Мозаик у част Бенита Мусолинија – Дучеа (Извор: Дојче веле)

Поново „Код Хиперборејаца“

Као и остали моји сапатници старији од 65 година који су у принудној самоизолацији – што из страха од подмуклог вируса, што због новчане казне ако их полиција затекне на улици у време полицијског часа – постепено су ми ограничено кретање и живот у затвореном простору били постали сасвим обични, па више него икада досад слушах радио, гледах телевизију или читах.

Доста је књига које сам поређао по полицама своје библиотеке а да их нисам ни отворио. Заборавио сам их због других које су ми изгледале занимљивије и потребније.

А има и оних које сам давно прочитао и чији су ми садржаји остали само у магловитом сећању и памтим само да су ми се свиђале, па сам из сада узео као да су потпуно нове и помоћу њих сам покушавао да мање мислим на стање у коме смо се налазили, а делом се и сада налазимо.

Међу њима је и „Код Хиперборејаца“ Милоша Црњанског, дело за које није лако рећи којој књижевној врсти припада, што, разуме се, није нимало значајно, пошто је то несумњиво проза велике уметничке вредности. Из ње сам издвојио одломак који има, како ми се чини, велике сличности са стањем у Србији последњих 7-8 година:

„Цео је Рим, искићен, као плакатама, портретима Дучеа.

Његова глава гледа са свих зграда, са свих зидова, са свих ћошкова, виси изнад свих врата, трчи на свим саобраћајним средствима, учествује и у ручку, по ресторанима, и при кафи у баровима.

Рим је опкољен Мусолинијевим портретима, као кинеским зидом.

Он је све предвидео, он је све припремио, замислио, уредио, он све зна, он увек има право. Он се пита, њега питају. Он све решава.Четрдесет милиона Талијана не мора више да мисли. Он мисли…

Цело Полуострво апенинско – цела Италија уоквирена је сад у оквир тог лица. Цео Дуче, који има и ноге, који и хода, који и руча, уоквирен је, у оквир тог лица. Он је одговоран за све. Саобраћај и индустрија, киша и жетва, планови рата, кретање армија, све сад излази из тог лица, јер све зна, јер је све његова заслуга, јер је непогрешив.“

https://youtu.be/Qi_SlsIhqD4

Црњански не помиње утицај дневних листова, часописа и радија на стварање и одржавање светлог лика и дела свемоћног вође, а ја покушавам да замислим како би тек његова икона изгледала да је Дучеу нешто била при руци данашња телевизија, са које се он са ње не би скидао 24 сата дневно, а о ковиду-19 и да се не говори.

У кући у којој је тада становао славни српски писац, степениште је прала жена чији је муж био поштар. Захваљујући њој, Црњански је увек знао када ће Мусолини да се обрати јавности.

„Кад год је Дуче говорио, тај поштар је добивао наређење да буде присутан испред палате Венеција. Цео Рим је био пун таквих ситних општинских саветника, који су били позвати да присуствују историјским тренуцима. Кад би нам његова жена, поверљиво, саопштила да јој је муж опоменут, да тог и тог дана, у толико и толико часова, има да иде тамо, ја сам знао да се нешто крупно спрема… Кад сам поменутог дана (објава рата Француској) опет чуо да је поштар позват пред палату Венецију, знао сам да ће имати да пљеска објави рата… Нисам се преварио Мусолини је говорио гомили под прозором…“

Како сам део детињства, младост и више година зрелог живота провео у „Титовој Југославији“, то ми је сасвим близак опис Рима Милоша Црњанског. Разлика је можда само у томе што је моја земља, за разлику од Италије, имала и штафету. Збратимљени и јединствени народи Југославије трчали су сваке године да за рођендан највећег сина свих народа и народности донесу поздраве са жељама за дуг живот, а обожавање се наставило и скоро пуну деценију пошто је диктатор умро.

После краћег предаха, оно што је остало од некадашње Србије, поново је у власти једног човека, који све најбоље зна, уме и може, баш као и пре 80 година Бенито у Италији. Што би могло да наведе на закључак како су све диктатуре исте а да се разликују само у појединостима и средствима којима се остварују.



Категорије:Судбина као политика

Ознаке:, , ,

2 replies

  1. Molim dobronamerne Srbe da prekinu da aktuelnu srpsku vlast nazivaju fašističkom/totalitarnom/diktatorskom. SVAKA BORBA PROTIV FAŠIZMA JE LEGITIMNA (uključujući i oružanu pobunu). Drugim rečima, nemojmo zbog manje ili više opravdanog nezadovoljstva srpskim vlastima, davati argument srpskim neprijateljima da antisrpski deluju pod plaštom borbe protiv fašizma. Zar srpski intelektualci treba da daju opravdanje npr. Ugljaninu da povede separatistički ustanak, pod izgovorom antifašističke borbe? Dozovimo se pameti!

    Свиђа ми се

  2. Ps: kad mi je jedan Hrvat rekao da nas sve Srbe treba strpati u jame i zaliti sodom bikarbonom, on se nije pozivao na Pavelića ili Tuđmana, nego na Dobricu Ćosića i priču o Srbima – lažovima.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s