Јереј Миљан Лапчевић: На делу је велики испит вере!

Ако сада поклекнемо, шта ћемо радити када пред нас буду стављена још већа искушења, упитао се јереј Миљан Лапчевић

Јереј Миљан Лапчевић (Фото: Стево Лапчевић)

Продужени полицијски час у време Васкрса учинио је да ће и Црква Силска Светог духа на Апостоле у сремскомитровачком селу Шашинци на најрадоснији хришћански празник остати празна. Овако нешто се, кажу старији мештани села, не памти, а да се ради о јединственом случају сведочи, како истиче шашиначки парох јереј Миљан Лапчевић и целокупна историја Цркве. Тако се показало да у народу који себе у огромном проценту сматра православним више не вреди ни она стара да „без невоље нема богомоље“.

И пре званичне забране кретања, оптерећени страхом, Шашинчани су, прича Отац Миљан, почели све слабије да долазе у Цркву, тако да увођење полицијског часа представља само кулминацију процеса који је већ био у току.

„У почетку је било неизвесно и како ћемо ми свештеници служити. Ја сам чврсто решио да не одустајем од Богослужења чак ни тада, али се брзо дошло до, за нас свештенике, начелно говорећи, задовољавајућег решења. Вечерње је до даљњег обустављено, али се у подне сваки дан служи Молебни канон Пресветој Богородици, тако они који желе да дођу у Храм, могу то да учине сваки дан, да се исповеде, да попричају о стварима које их муче, да упале свећу, да се помоле, каже парох шашиначки.

Упркос свему, додаје, у Цркву тренутно долази мало Шашинчана.

Фото: Стево Лапчевић

„Страх је велик и чудно је то што се рецимо људи плаше да уђу у храмове, али редовно улазе у супермаркете и продавнице, праве гужве и тиме се још више излажу могућности да буду заражени. На делу је велики испит наше вере и питање је ко би на њему прошао и шта би Христос видео када би дошао међу нас, да ли би затекао међу нама веру… Има људи који кажу да у Цркву не улазе због вируса, а при томе их можете срести по продавницама. На делу је и велико фарисејство које се нарочито види када је у питању Света тајна причешћа. Срамотно је то што се причешће у немалом делу јавности апострофира као највећа опасност. Тако смо сведоци да је оно најсветије, оно што побеђује смрт, проглашено готово за извор смрти, за опасност. Ако погледате шта се дешава у Италији и Шпанији, то су католичке земље, тамо причешћа нема или се одвија на „безбедан“ начин, па смо опет били сведоци велике смрти. Дошли до тога да се бавимо теологијом без аскезе, а Хришћанства без подвига нема. Под утицајем протестантског духа, ми сада покушавамо да „рационално“ објашњавамо веру, а при томе то „рационално“ као по правилу значи нехришћанско, неправославно. Тако лако долазимо до страха и приче антисептицима, о смрти уместо победи над смрти… у суштини показују се маловерност и фарисејство, а то је оно најгоре чему управо сведочимо. Ако не верујете да је у путиру Христос, да се причешћујете Христом и ако не верујете да Христос може да сажеже један вирус, онда сте ви у проблему. То није питање негирања постојања вируса, већ је питање ваше вере у Христа“, напомиње отац Миљан.

Све што се последњих недеља дешава, сматра отац Миљан, само је показатељ више да иза сцене стоји архи-непријатељ Христа и човека.

Фото: Стево Лапчевић

„Православље успорава долазак Антихриста. Оно га не може зауставити јер је његов долазак проречен Откровењем, како би Христос поново дошао и поново га поразио. Једино што можемо јесте да користимо време које имамо за те дане. Свака озбиљна војска и држава, који планирају и гледају у будућност спремају се за одбрану од својих непријатеља. Самоизолација је најбоље средство да сада када имамо времена на претек поразмислимо о тим стварима. Ако сада поклекнемо, шта ћемо радити када пред нас буду стављена још већа искушења? Од тога се морамо заштити, а један од начина, када све ово прође јесте и да онима који су показали да у суштини нису верници, објаснимо кривицу и да сносе одговорност за оно што чине, како се иста ствар не би поновила ни њима ни нама. У Јеванђељу Христос каже да ће се Он пред Својим Оцем одрећи свакога ко се одрекао Њега. Бог јесте Бог љубави и праштања, али само у оној мери у којој је наш живот – живот у Христу. Не можемо ми данас бити Хришћани, сутра не и при томе очекивати да нам се све опрости тек тако. Православља нема без подвига, а опет знамо и то да је подвиг често нераздвојан од мучеништва. Па сад, на нама је да одлучимо. Свако ко је крштен, дужан је да се у складу са крштењем и понаша, а то није лако“.

Помоћ ближњем

„Гледано из угла Православља, на провери није само наше поштовање правила и прописа Цркве, већ се проверава и то да ли у свакодневном животу живимо онако како наша вера налаже. И ту имамо на делу лицемерје, па видимо да се неких ствари сетимо само када је тешко. Ту пре свега мислим на помоћ ближњима који се муче, чији проблеми не зависе од тога да ли смо сви ми оптерећени неким вирусом или не. Као Црквена Општина, ми смо помогли социјално угрожене мештане Шашинаца, а то смо чинили и пре свега овога, то је део нашег свакодневног живота. Људи живе тешко и пре и после и за време короне. Многима од њих ова ситуација није чак ни погоршала стање у којем се налазе. Нама треба лични преображај, који је остварив само кроз Литургију, а пружајући помоћ другима не себе, него Христа ради, ми смо на добром путу да до преображаја дођемо, каже јереј Миљан Лапчевић.

Стево Лапчевић



Категорије:Српско православно стање

Ознаке:, , , ,

1 reply

  1. Pali ste vi svestenici taj veliki ispit vere. Narod ko narod, maloveran, slab i uplasen. Decenije materijalno duhovnog razaranja urade to coveku. Ali vi, vi ste ti koji su trebali da dignu glas i daju narodu barem neku nadu da u ovoj zemlji jos uvek ima pravoslavlja, da je barem svestenicima stalo do Nebeskog Carstva i da barem vi zelite da se tamo nadjemo svi u Hristu. Niste, naprotiv. Izgleda da je u vas strah najveci, ali ne od Boga, vec od gubljenja vasih prihoda i taksi. Prihvatili ste da sluzite u praznim hramovima misleci da tako spirate krivicu sa sebe, jer je narod bezbozan i sam za sve kriv. Vama takav narod ni ne treba i osudili ste ga na propast u koju vi vec poodavno hrlite. No, Hrist sve vidi. U vasoj crkvi njega odavno vise nema.

    Jao nama kada opet dodje, da sudi zivima i mrtvima. Bice placa i skrguta zubima dok nas obuzima vecna tama a u usima odzvanja, „Idite od mene prokleti, u oganj vječni, jer ogladneh i ne dadoste mi da jedem….

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s