Бранислав Ристивојевић: Колико је заразан вирус хистерије?

Подсетићу да полицијског часа са тоталном забраном кретања попут оног из партизанских филмова нема ни у Италији или Немачкој

Бранислав Ристивојевић (Извор: Печат)

У државама континенталне Европе постоји скоро јединствен приступ у борби са САРС 2 вирусом који се сведено може описати као потпуно успоравање или чак заустављање друштвеног живота у комбинацији са ограничењима слободе кретања. Ова политика има низ лоших последица. Душевно здравље грађана трпи од последица масовне хистерије која се очитује у опустошеним рафовима у продавницама. Ово еуфорично махнитање се току полудневног полицијског часа претвара у депресију. Последице по народну привреду Србије верујем да не треба наводити јер су свима јасне, а њихов обим несагледив. Мере које Србија предузима могу се упоредити са лечењем болесника коме се, прво успорава, а на крају зауставља крвоток. Вероватно да вирус у таквом телу неће колати, али ће пацијент на крају бити мртав. Неке од ових мера тешко да се могу довести у питање: нпр. карантин за потврђено оболеле и држање на физичкој дистанци од других људи. Све остало, а нарочито ограничења слободе кретања у виду полицијског часа за потпуно здраве и карантина за непотврђено заражене, има сасвим успешне алтернативе које по свему судећи нису од стране наших здравствених власти озбиљно размотрене.

Јужна Кореја у борби са овим вирусом се определила са, скоро потпуно, други пут. Он би се могло описати са три придева: брзо, јавно (транспарентно) и одвраћајуће (превентивно). Нема формалних забрана, кажњавања и стварања масовне хистерије и моралне панике. Прва и најосновнија епидемиолошка мера коју Кореја предузима, а ми не, јесте свеобухватно тестирање становништва на вирус. У првом реду то се односи на све који су били у додиру са потврђено оболелим, а затим и на све остале. Установили су чак и пролазне станице за контролу заражености на улицама: путници из аутомобила бивају заустављени и у шатору поред пута и брзо тестирани на вирус, као што се то ради на присуство алкохола код возача нпр. До 13. марта је тестирано 220.000 становника темпом од 20.000 седмично. Шта се тиме добија? Права слика стања болести у становништву. Зашто је она битна? Па како да држава одреди мере за борбу са болешћу ако јој није познато како она изгледа, који је њен обим и као НАЈВАЖНИЈЕ, где се налази. Да ли Србија има ту слику? Не, јер не врши свеобухватно тестирање. Стога није ни чудо да се са болешћу боримо тапкајући у мраку, као и све оне државе које следимо. Ако неко приговори да је то скупа мера, одговор је да је јефтинија од економског слома. Друга мера је крајње отворено коришћење ових података и размена истих са целокупним становништвом. Како да се становништво сачува од болести ако не зна апсолутно све податке о њој? Подаци о томе где се налазе заражени и колико их је, у сарадњи са телекомуникационим компанијама се шаљу становништву (у реалном времену) у близини оних базних станица мобилне телефоније где је зараза регистрована. То значи да се свим људима чији су мобилни пријављени на одговарајућу базну станицу шаље податак да је у том кварту, или тој улици, или тој згради, регистрован случај болести, са тачношћу од око 100 метара од телефонског уређаја. Такође, подаци се објављују на билбордима за оглашавање на свим јавним објектима, информационим панелима на свим јавним местима, путем обавештења на друштвеним мрежама и путем тзв. кајрона непрекидно у току ТВ програма. Такође, на исти начин јавља се и куда се крећу заражени. Колико год ово било непријатно по људе, оно им пружа најважнију прилику у овим временима: да физички избегну изазивача болести. Такође, оно изоштрава њихову свест о озбиљности ситуације и стално их подсећа на опасност. Ово се ради одмерено, без икаквог коментарисања, чиме се избегава паника, драмљење и етикетирање заражених, и чисто информативно, без објављивања личних података истих. Трећа мера је морална обавеза ношење макси за све у јавном простору. Иако кршење ове мере није запрећено казнама, народ је не крши и не потцењује. Она је иначе само споредно средство у спречавања ширења болести јер су маске релативно неделотворне када је у питању продор вируса ка унутра. Основна њена сврха је у повољном психолошком дејству на људе. Маска је, наиме, релативно делотворна у спречавању преношења вируса ка споља јер задржава капљице пљувачке којим би се вирус иначе ширио. Због тога она сигнализира сваком ко види човека да је носи да у његовом присуству може да се осећа колико-толико сигурно. Такав човек се заједно са осталима бори против болести, иако је ношење маске скопчано са одређеном непријатношћу и естетски је упитна. Он дели муку свих осталих, њему је стало до тога да не пренесе болест на друге пљуцкајући около. Ношење маске се сматра елементарном мером пристојности и уважавања других. Онај ко је не носи сматра се за простака и бива изопштен. Четврта мера јесте општа и бесплатна доступност средства за дезинфекцију на свим јавним местима и у свим средствима јавног превоза, на улазним и на излазним вратима. Пре и након хватања за било коју кваку, рукохват, држач, гелендер, наслон и сл. у јавном простору користи се средство за дезинфекцију. Пета мера је доследно и упорно инсистирање на одржавању физичког размака између људи. У практичном спровођењу ову меру имамо и ми: затворене су институције образовног систем и све јавне, забавне и спортске манифестације.

Нити једна од ових мера није принудног карактера нити је праћена казном, Ограничења права и слобода грађана су заиста мала, са изузетком надзора над кретањем становништва путем лоцирања мобилних телефона. Резултат: Јужна Кореја је четврта најнасељенија држава на свету, са 51 милионом становника. Тиме је само 20% мања од Италије. Ипак, она 22. марта има 8900 заражених и само 104 мртва, а Италија 59000 заражених и 5500 мртвих. То је 7 пута мање заражених и 55 пута мање мртвих!

У поређењу са приступом Србије у борби против САРС 2 вируса Јужна Кореја није направила здравственополитички већ цивилизацијски искорак. Најважније је да нема забрана кретања становништва. Мањи је проблем што тзв. полицијски час, који користи Србија, представља велики захват у права и слободе грађана. Далеко је већи спречавање општења између грађана. Он представља буквално гашење друштвеног крвотока који води слому народне привреде, а овај, опет, општем друштвеном слому. Људи не иду на посао или беже са њега раније. Даље, полицијски час гура народ у крајње штетно стање колективне психозе. Људи се осећају као у време НАТО агресије или окупације. Чак је и као идеја за спречавање људске комуникације и смањење његовог обима потпуно контрапродуктиван. Све што он постиже је да сели људску комуникацију у време када је дозвољена, али не смањује број друштвених контаката. Ово се да објаснити са рестрикцијама струје. Оне не смањују потрошњу овог енергента, већ га само пресељавају у време када струје има. Тако и народ сели своје друштвене контакте у време када није полицијски час. И још горе, концентрише их у мањем временском и просторном оквиру, јер нема када да их на миру обави, па тиме повећава могућност ширења вируса. Од свих мера које предузимају наше власти ова је најштетнија по интересе сузбијања болести и функционисања државе. Даље, будући да нема забрана (осим карантина за потврђено заражене) у Кореји нема никаквог кажњавања становништва. Свако коме је кривично право професија зна да су казне ultima ratio односно „последње средство“ у постизању пожељног друштвеног стања. Корејски пример то показује. При свему корејске мере нису скупе као кривични или прекршајни поступак и не пуне непотребно затворе и казнене евиденције, а оскудни полицијски људски ресурси се чувају за заиста потребне задатке у време овакве болести, а не на филмску јурњаву за бахатом дечурлијом по пустим градским улицама. Полицијским часом наша власт је претворила улице српских градова у раскошну сценографију за призоре из познатог драмског серијала Walking Dead (Окружен мртвима). Подсетићу да полицијског часа са тоталном забраном кретања попут оног из партизанских филмова нема ни у Италији или Немачкој. Тамо се толеришу они који иду на посао, код лекара, у набавку хране или се просто шетају, да не полуде затворени у становима, у мањим групама.

Најважније од свега је да корејске мере не заустављају друштвене токове, не гасе привреду и не руше фискални систем земље. Привреда и грађани који не ради не плаћају порезе. Колико ће грађана подлећи неким другим болестима ако дође до економског краха који ће изазвати опште сиромаштво? Да ли Србија спасава народ од САРС 2 вируса да би их учинила подложним десетинама других телесних и душевних болести које прате опште снижавање животног стандарда становништва?

За борбу са епидемијама потребни су: хладна глава, рационалан приступ проблему и савремена епидемиолошка знања која нас уче да је карантин за хистеричне некад потребнији од оног за заражене.

Аутор је редовни професор Правног факултета Универзитета у Новом Саду



Categories: Да се ја питам

Tags: , , , ,

8 replies

  1. Добар текст. Аутору једино замерам што, говорећи о тестирању, није узео у обзир околности у којима смо се нашли. Није било довољно тестова, а кад смо их набавилин није било довољно одговарајућих лабораторија, а ни стручног особља. На страну то што су, изгледа, и набављени тестови недовољно поуздани. И, што је најважније, Јужна Кореја је неупоредиво економски јача од нас, а за све то ипак треба и пара, ентузијазам није довољан.

  2. Многи говоре о масовном тестирању/испитивању и оно се на неким местима и обавља, али проблем је што резултати масовног испитивања могу да доприносу ширењу страха и панике, а ево како.

    Сваки тест (на зараженост вирусом у овом случају) се одликује са две карактеристике:
    Сензитивност теста — вероватноћа да је тест позитиван АКО је испитани болестан
    Специфичност теста — вероватноћа да је тест негативан АКО је испитани здрав

    Колико сам ја претраживао ових дана, фармацеутске куће и лабораторије не омогућавају да ови подаци о тестовима буду доступни лако и да буду јавно доступни широком аудиторијуму.

    Важно питање за сваког испитаног (и нарочито за оне који брину о народном здрављу) је — колика је вероватноћа да је испитани човек болестан АКО је тест позитиван?

    Да ово није безазлено питање говори следећи пример.

    За тест који има сензитивност од 95% и специфичност од 95% а уз претпостављену раширеност болести 1% (дакле сваки стоти становник заражен/болестан) одговорите на питање:
    Колика је вероватноћа, у овом случају, да је испитани болестан АКО му је тест позитиван?

    Молим вас одговорите на питање интуитивно, што би се рекло ”одокативно”, па ако буде барем један одговор, дакле буде неког интересовања, наставићу са образложењем и са још неким подацима. Хвала.

  3. Potpuno mi je ovo novo i bavim se ovim od pre 10 dana. Oslanjam se skoro isključivo na nemačku literaturu ili birane medije (Welt recimo jer je odmereniji od Spigel-a) jer su javne debate kod njih, uglavnom, vode s merom i razumom.

    Postoje dve vrste testova: tzv. PCR i sirok spektar testova na antitela.

    Prvi: pouzdan u velikom broju slučajeva jer testira upravo na virus, skup, složen, spor (nekoliko sati do rezultata), komplikovan, zahteva laboratoriju. u Nemačkim privatnim laboratorijama košta do 250 evra. Nemačke „Krankenkasse“ ne placaju ga vise od 60 (popust na količinu, ne dozvoljavaju da ih neko zavitlava…). Testira se bris iz nosne šupljine.
    Drugi, pouzdan u ne više od polovine slučajeva jer testira na antitela, a ne na virus, brz (ima ih koji daju rezultat za 20 min), jeftin, prost, ne zahteva laboratoriju. Testira se krv iz prsta.

    Zašto se u Srbiji ne radi dovoljno testiranja? Zato što država raspolaže samo sa oko 1000 onih prvih i štedljivo ih troši. Sad su stigli Kinezi i objanili Konu i comp. da su drugi testovi rešenje jer je masovno testiranje imperativ. Doneli su gomilu ovih drugih sa sobom avionom.
    U većini država koriste se drugi jer su brzi i jeftini i pored velike greške. Zašto?

    Epidemiologija je najvecim delom statistika. Ona se bavi velikim brojevima. A da bi ste ih dobili treba vam veliki uzorak. A on se dobija samo masovnim testiranjem, a on je moguć samo jeftinim testom.
    Kako kaže Wodarg, u slučaju ovog drugo testa pošteno bi bilo govoriti o test pozitivnim, a ne zaražanim.

    Ključna mana prvog testa: odmah nakon izlaganja virusu čak ni prvi ne daje pozitivan rezultat. Prvih nekoliko dana nemoguće je detektovati virus, a čovek je zarazan.

    Ključna mana drugog testa: neophodno je da se razviju antitela da bi test dao rezultat, a za to je potrebno da imuni sistem organizma počne da radi, a to je neposredno pre pojave simptoma bolesti. Često i 10 dana nakon izlaganju virusu. Kada se simptomi pojave tada je već svima jasno da je čovek bolestan, pa je pitanje čemu test?
    Ima svrhu. Naime, ne samo Korona, već i grip i druge ARI, imaju iste simptome. Uz pomoć testa znamo koja ARI je kod čoveka izazvala simptome.

    Vodite računa da to je ključno! Tako znamo ko je imun, a ko nije.

    Za imune nema smisla niti karantin niti bilo koja od ovih besmislenih ograničenja slobode. NIti će zaraziti druge, niti će se razboleti ponovo.

    Rešenje i jeste veliki broj imunih, prirodnim putem ili vakcinom.

    Tada bi se društvo vratilo u normalu.

    Izvinite što je objašnjenje predugačko.

    Branislav

  4. Дошло је до симбиозе медија и вируса, из неког разлога. Прате се широм света, тестирања, оболевања, карантини, смртност (и њени „рекорди“), мере које се препоручују… Када би нас овако извештавали о епидемијама грипа, сваке године би имали тромесечни одмор и тромесечни колапс здравственог система, јер би медицинари морали да раде на основу онога што виде на телевизији.

  5. Ако Србија нема довољно новца и стручног особља за тестове, онда она мора да примени сасвим друкчију тактику од земаља које имају новца и стручног особља, а не да паралише економију подстицањем безумне хистерије. Србија у том случају мора да пусти да се зарази што већи број људи и да се развије природни имунитет. Ово је ипак респираторна инфекција која, по свему судећи, није ништа опаснија од безбројних других респираторних инфекција. Колико год да траје ванредно стање оно се на крају мора укинути. Што дуже траје то ће последице по економију бити веће. И онда, након ванредног стања, вирус ће и даље бити присутан и стварати проблеме у већој или мањој мери. Ванредно стање служи само за то да се у почетном периоду не зарази велики број људи што би довело до пренатрпаности болничких капацитета и до великог броја инфицираних здравтвених радника. Али да би се постигао овај циљ, потребно је да се жртвује економија. Последице ванредног стања могу далеко да превазиђу штету од пренатрпаних болничких капацитета и болести већег броја здравствених радника.

    Овде се поставља питање зашто су овако радикалне мере примењене баш у Србији, и то након почетног потцењивања опасности. Очигледно је неко, преко ноћи, наредио да се оне примене, а тај неко ко наређује није Александар Вучић, него његов газда који и не живи у Србији. Газда користи панику да би спровео експеримент великих размера и препознао реакције „публике“ у разним земљама. Пошто газда не сматра Србе и њихову привреду важним, он је одлучио да у Србији испроба најдеструктивније облике контроле над људима. Газда третира Србе као неке примитивне домородце који не заслужују да живе. А Срби својим понашањем показују да газда има сасвим објективно мишљење о њима.

  6. Ево овде преведен скоро цео интервју са италијанским доктором који каже да је италијански национални здравствени институт регистровао само 3 смртна исхода узрокована вирусом Ковид-19. Све те стотине и хиљаде умрлих у Италији су од других узрока. Као што доктор лепо каже, није исто умрети од вируса и са вирусом.

    https://thesaker.is/the-coronavirus-and-galileo/

  7. Са претходног линка…

    “The Latin dictum or principle “Natura non facit saltus” (nature makes no leaps) has been an important principle of natural philosophy. The sentence is attributed to Gottfried Leibniz, (1646-1746), one of the inventors of the infinitesimal calculus – though perhaps better known for his assertion, reached through elaborate reasoning, that ours is the best of all possible words.“

    Није згорег рећи да је Лајбниц био Србин чије право презиме је било – Љутић. Био је оснивач Немачке академије наука.

  8. Odlična opservacija, Prof. Ristivojevića. Njegov komentar je razložan i pitak, kao što su inače svi njegovi textovi.

Оставите коментар