Свештеник Алексеј Тимаков: Лекар сам, знам шта су вируси и инфекције, али – у Путиру је живот!

Уколико би било могуће заразити се кроз Свете Дарове, ја бих се онда сигурно заразио и то не само ја, сведочи настојатељ храма при Центру за борбу са туберкулозом

Свештеник Алексеј Тимаков, настојатељ храма светитеља Николаја при Центру за борбу са туберкулозом (ЦБТ):

Свештеник Алексеј Тимаков (Извор: pravmir.ru)

У нашем храму светитеља Николаја при Центру за борбу са туберкулозом, Литургија се по правилу служи двапут, средином седмице и недјељом. Долазе и пацијенти, и бивши болесници за које је храм постао родно мјесто, и медицинске сестре. Обично исповиједам по окончању богослужења, а затим се причешћују сви који желе.

Не тражим од људи потврде, не питам их од ког облика болести пате – сви прилазе Путиру по реду који сами обликују. На служби ове недјеље је било дванаест људи, шест пацијената и шест постојаних парохијана. Двоје пацијената су се први пут причестили. Дешава се да се човјек разболи и да почне на другачији начин да се односи ка животу, ка свом односу ка Богу. Након што вјерници приступе крсту, ја у олтару употребљавам све што остане у Путиру.

Понекад ме зову у реанимацију. Опет понављам, какав је облик туберкулозе код човјека којем је потребно причешће, отворен или затворен, мене не занима. Ја му прилазим са Путиром. Уколико у њему нешто остане, доносим га у олтар и опет све употребљавам. А када идем да причешћујем дјецу не питам који облик болести имају.

По професији сам љекар, завршио сам медицински институт и радио сам осамнаест година у хитној помоћи као реаниматолог. Добро схватам шта су вирусне и инфекцијске болести и како се оне преносе. И уколико би било могуће заразити се кроз Свете Дарове, ја бих се онда сигурно заразио и то не само ја.

Замислите само, колико људи долази у храм на богослужење у градској зони? Рецимо 70-их и 80-их година када храмова није било много они су били попуњавани до последњег човјека. У том периоду мој отац је служио у храму светитеља Николаја у Кузњецима и за вријеме Великог Поста тамо је било и до 1500 причасника. Замислите, стоје два или три свештеника са Путирима и свакоме примјерно по 450-550 парохијана. А затим све што остане употребљавају ђакони и свештеници. А тек колико људи долази на патријаршијске службе!

Извор: Православие.ру

Мислим да је међу читавим тим мноштвом људи који дођу у храм поприличан број оних који болују од неке инфекције и који се причешћују! А свештеници и ђакони, затим, не колебајући се, употребљавају све то и не памтим да се неко разболио. За мене је управо то доказ да су тамо у Путиру – Христово Тијело и Крв.

Литургија, која се можда и мијењала, установљена је прије 1700 година од стране светитеља Василија Великог и Јована Златоустог (мисли се на сам текст данашње Литургије – прим. прев.). И ево већ 1700 година свештеници причешћују народ приликом сваке невоље, приликом сваке болести. Уколико би се инфекција преносила кроз Путир, свештеници би као биолошка врста напросто изумрли.

То што су остали здрави и што нису умрли, другачије не могу да објасним него као чудо. Уз сав свој скептицизам и дозу цинизма који су својствени вјероватно свим љекарима.

У Путиру је живот.

Са руског превела: Парохија Кравичка

Извор: https://www.pravmir.ru/ya-vhozhu-v-boksy-k-detyam-s-otkrytoj-formoj-tuberkuleza-kak-svyashhenniki-prichashhayut-v-bolniczah/

Наслов и опрема: Стање ствари

(Хришћанске приче, 28. 3. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

2 replies

  1. Познато је да вино има лековита антимиробна својства /бактерије, вируси…/,
    научно доказано, праксом проверено.
    Вино се користи, у народној медицини за „заливање“, дезинфекцију рана.
    Познато је да и сребрео има иста таква лековита своjства, антимикробна
    /бактерије, вируси/ и да су црквени сасуди путири /чаше/ и кашичице, раније
    били сребрни.
    Познато ми је да све старе Цркве у Београду имају у својим ризницама
    сребрни прибор за причест – Путир и кашичица.
    На жалост, не користе их редовно, само о великим празницима, премда је
    раније била обавеза да се користе стално сребрни сасуди.
    Касније, када се развила технологија, коришћени су нерђајући материјали,
    а сребро одложено у храмовне/црквене ризнице.
    Погледајте само изложене сасуде за причест /и друге/ у Музеју СПЦ, и
    уверићете се у то.
    Сребро у изради црквених сасуда није коришћено ради разметања,
    већ ради његових лековитих својстава!
    Племенитост сребра је у њеогвој лековитости – антибактеријсим,
    антицвирусним, антигљивичним и антисептичким своjствима.
    Злато је “вредније“ од сребра, али нема ова лековита свосјтва.
    Верници се причешћују Телом и Крвљу Исуса Христа, али природна,
    Богом дана лековита својства, мирис, укус и боја вина не исчезавају!

    Свиђа ми се

  2. Кад прође ово стање са вирусом, ко не вјерује, може отићи до Ланчана и сам се увјерити.

    Као сведочанство да се Свети Дарови никада не претварају у пређашњи хлеб и вино служи Ланчанско чудо. Било је то у VIII веку, у италијанском граду Ланчано у храму Сан-Легонција служена је Тајна Евхаристије. Једног од свештеника који су тог дана служили Литургију, изненада је обузела сумња да ли се у стварности хлеб и вино претварају у Христово Тело и Крв? Нису ли они само символи који нас подсећају на Тајну вечеру? Мучен сумњама, свештеник је изговорио речи Евхаристијског канона и, упркос његовом маловерју, пресуштаствљење се догодило. Када је преломио Евхаристијски Хлеб, из његових груди отео се крик запрепашћења. Под свештениковим прстима преломљени Хлеб одједном се претворио у нешто друго – он није одмах схватио у шта заправо. Кроз неколико тренутака запањени свештеник је схватио да његове руке држе танки одрезак мишићног ткива човечијег Тела. Погледавши у чашу, угледао је тамо… Крв. Свештеникова сабраћа, привучена његовим криком, окружила су престо и зачуђено гледала у Тело и Крв Спаситеља. Потресен чудом, свештеник је пред њима исповедио своје сумње, а по окончању Литургије ћутке је пао на колена и погрузио се у дуготрајну молитву. Вест о чуду брзо се пронела по оближњим градовима и у Ланчано су кренуле поворке поклоника.

    Од тада се у граду Ланчано скоро тринаест векова чува Христово Тело и Крв, који су се материјализовали за време Евхаристије у цркви посвећеној Сан-Легонцију (сада Сан-Франческу).

    После отпадања римокатоличке цркве од Православља Свети Дарови су постали објекат пажње научника. За свест православног Хришћанина изгледа чудно зашто се уз помоћ метода световне науке врше испитивања велике светиње. Рационализам западног човека сматрао је такве методе допуштеним. Од 1574. године над Светим Даровима вршени су разни опити и посматрања, а од почетка седамдесетих година двадесетог столећа они су почели да се спроводе на експерименталном нивоу.

    Велики специјалиста у области анатомије, патолошке хистологије и клиничке микроскопије професор медицинског факултета Сијенског универзитета Одоардо Линоли вршио је са својим колегама истраживања 1970. и 1971. године и дошао до следећих закључака. Свети Дарови који се од VIII века чувају у Ланчану јесу стварно човечије тело и крв. Тело је фрагмент мишићног ткива срца, који у пресеку садржи миокард, ендокард и лутајући нерв[7]. Знатна дебљина миокарда дозвољава да се изведе закључак да фрагмент Тела можда припада левој срчаној комори. И Тело и Крв спадају у исту крвну групу: АБ. Њој припада и Крв која је откривена на Туринској Плаштаници. Крв садржи протеине и минерале у процентним односима нормалним за човечију крв. Научници су нарочито истакли: најчудније је што се Тело и Крв дванаест векова чувају под утицајем физичких, атмосферских и биолошких фактора без вештачке заштите и примене специјалних конзерванса.

    Руђеро Бертели, професор анатомије на Сијенском универзитету вршио је испитивања паралелно са Одоардом Линолијем и добио исте резултате. У току поновљених експеримената, вршених током 1981. године уз примену савршеније апаратуре и уз узимање у обзир нових достигнућа науке у области анатомије и патологије, ови резултати били су поново потврђени.

    По сведочењу савременика Ланчанског чуда, материјализована Крв касније се згрушала у пет куглица различитих форми, које су се затим стврднуле. Интересантно је да је свака од тих куглица, узета одвојено, тешка онолико колико свих пет заједно. То противречи елементарним законима физике, али то је чињеница коју научници нису могли да објасне до сада. Стављена у древну чашу од горског кристала сачињену из једног комада, чудесна Крв већ тринаест векова изложена је погледу поклоника и путника који посећују Ланчано. Поред тога, Крв, будући да је доведена у течно стање, остаје подесна за пресипање јер има сва својства свеже крви[8].

    Какво чудо је још потребно да би убедило маловерне?

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s