Поговор књизи полемика „Страва“ Момчила Селића, која је као издање „Виогора“ поново изашла након 25 година од њеног првог издања из 1995. године
Момчило Селић (Фото: Снимак екрана)
Права књига је она после које пожелиш да упознаш писца и с њим постанеш најбољи пријатељ, рекао је Џером Дејвид Селинџер у свом Ловцу у житу.
Момчила Селића желео сам да упознам још као студент, када сам негде средином деведесетих, тада на другој години српско-светске књижевности, сасвим случајно наишао на његов роман Изгон. Спремао сам испите у читаоници Библиотеке града и пошто бих се заситио херметичних и смртно досадних апстракција из књижевноисторијске или књижевнотеоријске литературе одлазио сам до полица и међу изложеним књигама углавном домаћих писаца тражио ону која би ми загрејала дух, открила неку окрепљујућу истину или се макар наругала хаотичној стварности. До својих двадесетих био сам збуњен и слуђен својом епохом, начет дубоком сумњом у њене идеале, темељно разочаран у људе и свет, а напокон и у Факултет који сам започео са пуно ентузијазма, да бих врло брзо схватио како се и он бави млаћењем празне сламе и на свој начин подупире свеопшту лаж.
А исто се могло рећи и за већину књига које сам узимао са полица Градске библиотеке. Замумуљене, једва читљиве, претенциозно испразне, иако многе награђиване звучним наградама и слављене од угледних новинара, јавних делатника, па и мојих факултетских професора који су их протежирали као чланови жирија, уредници знаменитих едиција или са других истакнутих места у култури.
Селићев Изгон био је вансеријски изузетак. Дело какво дуго тражиш и не налазиш, а када се најзад појави то добија ореол значајног догађаја у животу. За аутора једва да сам чуо, овлаш као за госта у давној ТВ-емисији, али већ од првих страница романа било је јасно да је писац жива и аутентична личност. Роман је почињао натуралистичким описом јада и грозоте зоолошког врта – упечатљивом метафором не само титокомунистичког „рајског“ поретка унутар кога се мучи и батрга његов алтер-его (млади Војин), већ и читавог савременог света који је својим невидљивим али многоврсним стегама, а под разним хуманистичким маскама, укинуо човекову аутентичну слободу, изобличио његову исконску природу и осудио га да постепено чили и телом и душом.
„Све смрди и рикњава, распада се и лиња на ногама, змија се љуспа, прегршти длаке отпадају са дивојарца, фазани су буђави, лавови као пуњени. Из зоо врта диже се неми урлик, чујнији него рика мрцварених звери, а смрад се уздиже у небо, вапај злу. Камена, језива мртвачница и робијашница да се беда весели, док клинци ходају кроз све то и гризу земичке.“
Изгоном је Селић оживео потиснуту и замагљену стварност предратних, ратних и поратних година, изневши на видело грозно нечовештво и лицемерје владајућих титокомунистичких структура у чијем окриљу је поникао (као син функционера тајне полиције), са којима се сукобио и од којих је напослетку и пострадао (као политички затвореник и потоњи емигрант). Њиме је наслутио и оцртао застрашујуће размере притајеног зла које се стопило са свакодневицом, дубоко зашавши у интимну природу његових појавних облика и образаца, који су и по слому тоталитарног поретка наставили да нас тихо деградирају као појединце и народ.
О Селићу није говорио нико од мојих професора, иако су га неки од њих читали, па и познавали. Они су били усхићени само институционално потврђеним домаћим величинама, извиканим више него стварним, упоређивали их са „светским узорима“, узносили се њиховим стилским егзибицијама и уметничким поступцима (нарочито ако су се њима уздигли до „европског нивоа“), сабијали их у жанровске и стилске преграде, раздвајали слојеве звучања и значења, сецирали их до изнемоглости и пунили академске часописе безначајним и сувопарним темама, претварајући књижевност, по речима Ото Бихалија, у „мртав архивски материјал“. Ја сам насупрот свему томе у књижевности тражио живот, енергију и страст, тражио дух, истину и тајну, те сам упоредо са студијама и званичним програмом градио „своју“ лектиру, у коју сам поред Достојевског, Хамсуна, Кафке, Камија, Селина, Селинџера, Буковског, Орвела, Хакслија, уврстио и Момчила Селића. А како опет помињем Селинџера, указаћу узгред и на делимични пароним у његовом и Селићевом презимену (спонтано се надовезује и Селиново, у том смислу још очигледније), што можда није случајно. Ловац у житу (као и Селиново Путовање на крај ноћи) дело је аутентичне побуне спрам лицемерја модерног грађанског друштва и његових псеудохуманистичких калупа, а слично на свој начин, само у ширим епским размерама и у специфичним друштвеним и историјским приликама, то представља и Селићев Изгон.
После Изгона дошао је на ред и Ратни крст, роман о босанском ратишту, затим још нека Селићева дела до којих се није лако долазило, пошто се у библиотеци налазио само по примерак, а у званичној продаји готово их није било. Жеља да упознам писца о којој је говорио Селинџер била је потпуна, те се на крајње чудноват и неочекиван начин заиста и остварила. Нећу описивати специфичне околности тог необичног догађаја, за шта би требало више простора, па ћу само рећи да је том приликом писац мојој породици дао на поклон Страву, књигу полемичких текстова које је почетком деведесетих, након повратка из емиграције, објављивао у Дуги, НИН-у, Српској речи, Погледима и низу тада познатих и читаних листова.
Као и претходна Селићева дела и Страва је пленила својом полемичком жестином и бритким увидима, којима је аутор пуцао као Илија Громовник по свеукупном злу које нас попут најстрашније море дави кроз читав ХХ век, а интензивно од 1945. до данас. Тешко да у новијој српској есејистици постоји дело које представља искренији, борбенији и директнији полемички обрачун са злодусима епохе којима без предаха и престанка одолева српски народ, више од века уназад. Читао сам је у пролеће 1998, три године после њеног првог издања (1995) и тачно годину дана пред НАТО-бомбардовање, у време када су шиптарски злотвори, на подстицај западних сила и у тајном договору са њима, жарили и палили по Косову, кукајући на сав глас ако им српска полиција врати мило за драго, у очигледној намери да западним покровитељима омогуће повод за такозвану „војну интервенцију“. Било је то време све већих западних притисака и њихове све бешње и безочније пропаганде против српског народа, а у корист свих његових балканских непријатеља, а исто тако и време бројних демонстрација, многих изневерених нада, дневно-политичких скандала и других појава које је Страва знатно раније описивала и предвиђала као делове оркестрираног хаоса, у спрези страних и домаћих служби и њима надлежних западних центара. Она је била прворазредан и поуздан водич у општој смутњи која је овладала не само нашим просторима, већ и читавим заведеним човечанством које је сваку нову фазу поробљавања кроз такозване „процесе глобализације“ славило као свој тобожњи „напредак“. „У Америци, којој хрлимо, ниједан хуља који је уложио капитал у људску глупост, поквареност, и нискост, није пропустио да се обогати; користећи се реториком која нам тако сурово почиње да бива јасна, ниједан манипулант нашим најинтимнијим страховима, нашом чедношћу, и нашим угроженим сопством није омануо да буде слављен, хваљен, награђиван, или уздизан као пример другима, кудикамо бољима од себе.
Докле ћемо се, и зашто, тако лудачки освртати око себе, хитајући ка некој кичерско-митској „Европи“, дефинисаној, све више и више, америчким кабезама, јапанским џиџама, и немачком, суманутом, и самоубилачком марљивошћу?“, пише Селић још 1990. у тексту Крај утопија и светски дух, неколико деценија пре данашњег тренутка када су нас „светске интеграције“ и „европски пут без алтернативе“ раскућили, развластили, понизили и опљачкали, довевши нас у стање готово потпуне зависности и потчињености.
Осим што је жустар дијалог са новијом историјом и њеним погубним идеолошким наплавинама, Страва је велика оптужба, пре свега онима који су у Брозовој идиократији стасавали као партијски послушници, докторанти на марксистичким тезама, прерушени удбашки оперативци или „дозвољени дисиденти“, а који су и по слому комунистичког поретка задржали привилеговане друштвене позиције, те једнако самоуверени и непокајани наставили да делују као лажне „патриоте“ на власти или једнако лажна опозиција „демократа“, „либерала“ и „грађанских активиста“, онемогућавајући истинску обнову српског бића, духа и достојанства. Све заједно аутор их назива „планираном елитом“ или „естаблишментом“, прозивајући именом и презименом, често са неприкривеним бесом и резигнацијом, њихове истакнуте носиоце у политици, култури, медијима и другом институционалном и јавном простору. „Наш естаблишмент је бестидан и стога дубоко криминалан“, резимира он, „јер, једно је бити грешан а друго стално се престројавати у ходу, као да је свако у овој земљи луд, кретенаст, или амнезичан… Од свих погубних измишљотина модерне, најпогубнија је, можда, уверење да је могуће добити нешто за ништа, или много за мало, само да је вештине“.
Својим есејима Селић настоји да афирмише исконско, органско, самоникло наспрам креираног, произведеног и наметнутог (или „одгајеног у реторти“ како он каже), било да је реч о писцима, мислиоцима, јавним делатницима и народним првацима. Ту пре свега подразумева комунистичке, глобалистичке и либерално-капиталистичке идеологеме које су споља наметнуте као наказни супститут за српске јуначке и етичке традиције, у којима види јединствен облик и хришћанског и античког наслеђа и са којима жели да успостави насилно прекинути континуитет. Њему се може приговорити да се, ношен жестином, о понекога можда и огрешује (рецимо када у „лажне бележнике“ сврстава готово све признате писце, и оне који то јесу али и оне од несумњивог дара и квалитета, или када удбо-патриотама, произведеним у ретортама тајне полиције, прикључује такорећи све јавне делатнике, без диференцијалног односа према њиховом лику и делу). Али је ван сваке сумње да је његова жестина историјски, политички и животно мотивисана, што доказује и протеклих двадесет пет година од првог издања Страве, када је актуелна стварност превазишла и најцрња Селићева предвиђања, а страва нашег националног удеса из брозовског и послеброзовског периода еволуирала у историјску агонију и кошмар са несагледним и неизвесним крајем.
Страва је садржајно и провокативно дело написано живописним и оригиналним стилом, настало из пишчевог богатог животног искуства и прометејске жудње да разобличи подмукло и софистицирано зло које у дугом континуитету и у разним идеолошким метаморфозама (као „болест којој нема имена“) разједа ткиво српског народа на свим друштвеним нивоима. Насупрот толиким, најчешће прерушеним силама деструкције, Селић интимно чезне да Срби учине све што могу како би обновили свој исконски лик и препородили свој оригиналан дух. Колико год такав подухват изгледао натчовечански и немогућ у актуелним приликама, аутор Страве нас подсећа да историјским и друштвеним токовима у коначном исходу не управљају идеолошки програми, већ вечни закони Истине и Правде који пре или касније све доводе у равнотежу. На једном месту у књизи тим поводом каже: „…доћи ће и код нас све на своје место, чудиће нам се унуци где смо живели и шта смо јели – живо је јаче од ливеног, травка разбија бетон у пролеће, црћи ће сви они што само броје и премеравају, јер, Бог јесте спор, али је и достижан: кум куму дупе лиже, но, књиге и дела мере они чудни, збланути, они клинци који ходају библиотекама и гледају шта је на полицама, који ваде томове и отварају их на средини, да би их носили кући или враћали натраг, ad acta…“
Један од „чудних“ и „збланутих“ међу библиотечким полицама био сам у оно време и ја. Ево ме сада у улози уредника и приређивача другог издања Страве, која се међу нама појављује након четврт века ћутње, игноранције и непомена. Не знам да ли је и то травка која је прошла кроз бетон и да ли она доприноси да Селић као писац и мислилац добије место које заслужује, али ако јесте, онда се он и горњим наводом показао далековидим.
Надајмо се да ће се таквим показати и у свему другом по нас добром и корисном, пошто се у оном погубном и злослутном показао одавно.
Књига „Страва“ Момчила Селића може се поручити на телефон 063 759 76 41 или на мејл viogor.bg@gmail.com, по цени од 500 динара
Categories: Дневник читаоца/гледаоца
Оставите коментар