Саша Радојевић: Српско село у телевизијским серијама

Радојевић је подвукао да су Драгослав Лазић и његов ученик и настављач Радош Бајић два најзаслужнија имена за популаризацију села у домаћим телевизијским серијама

Саша Радојевић (Фото: Институт за европске студије)

У понедељак, 9. марта 2020. године, у организацији Института за европске студије у Београду, одржано је предавање на тему третирања српског села у домаћим телевизијским серијама. Предавач је био Саша Радојевић, познати српски филмски критичар, сценариста, редитељ, писац и продуцент. Представља једног од најбољих познавалаца популарне културе, не само на простору Србије, већ и на читавом екс-југословенском подручју. Ово је била изузетно лепа прилика да се на академски начин полемише о положају села у једном од најважнијих сегмената популарне културе на нашем медијском простору.

На почетку, осврћући се на појаву фолклоризма у култури и медијима, Радојевић дефинише овај феномен као формулу за неутралисање ауторства у оквиру народне културе. Говорећи о развоју телевизијских серија на српском и некадашњем југословенском телевизијском небу, предавач примећује да је врло незахвалан покушај периодизације наше телевизијске сцене, а као пример наводи популарне серије Синише Павића. По његовом мишљењу, управо на примеру Павићевих серија које временски одређују тзв. златно Павићево доба још од 70-тих година ХХ века па све до наших дана, тешко је, не само поједине ауторе, него и поједине правце, раздвојити у конкретне епохе. Тако да присуствујемо истовременој егзистенцији више различитих телевизијских праваца, те прожимању различитих, некада и дијаметрално другачијих епоха.

Љубав на сеоски начин

Обрађујући тематизацију села у нашим медијима, Радојевић напомиње да је први период након Другог светског рата обележила својеврсна академизација села, процес у коме су само истакнути извођачи могли да репрезентују народну културу, што је нарочито било видљиво у музици (довољно је споменути Властимира Павловића Царевца). Међутим, друга половина 60-тих година обележена је продором новокомпоноване народне музике и нових извођача, што се рефлектовало и на филму, али и ТВ серијама. Ово се манифестовало и у играном програму, те се управо тих година појављују две, можда и најдуготрајније емисије ТВ Београда, Весело вече и Село весело, које су у континуитету приказиване неколико деценија. Конципиране као играни и као забавни програми, ове емисије, које су на свој начин третирале село, базирале су се на глумачкој екипи окупљеној око Радивоја Лоле Ђукића, која је много више од саме глумачке вештине полагала на ритуалности. Међутим, крајем 60-тих овакав вид тематизације сеоског живота који се сводио на серије снимане у студијима, и поред глумачких квалитета једног Миодрага Петровића Чкаље, већ је био анахрон. Управо је серија Љубав на сеоски начин, снимана у аутентичном сеоском амбијенту, дала нову снагу овом облику уметности, те нову афирмацију и самом Чкаљи.

Ово је период продора тзв. црног таласа у нашу кинематографију, а оно што је свакако куриозитет јесте то да је човек који је снимио практично први филм овог правца – Топле године, истовремено и човек заслужан за продукцију готово свих најважнијих серија које се баве селом. У питању је Драгослав Лазић. Управо, у периоду обрачуна државе са црним таласом, долази и до нагле експанзије телевизијских садржаја повезаних са сеоском тематиком. Само између 1968-1971. године, емитују се Љубав на сеоски начин, Музиканти и Грађани села луга. Након озбиљнијих промена у културном животу, које су се одликовале стварањем својеврсне хибридне, мешовите културе, настале спајањем народне и модерне, село на готово целу деценију излази из видокруга драмских уметника. Тек се враћа једном краћом серијом – Докторка на селу 1982. године, која је напрасно престала да се емитује када се у једном кадру пете епизоде појавила српска тробојка без петокраке.

Миша Ђурковић и Саша Радојевић (Фото: Институт за европске студије)

У оквиру појединих филмова било је сегмената сеоског, али село више није третирано као раније. Такође, у исто време, 80-тих година серијалност се сели на филм, што је био случај и у свету (довољно је споменути Жикину династију која се емитовала у чак десет наставака). У неколико филмских остварења попут Радио вихор зове Анђелију, Секула и његове жене, Секула се поново жени, Трећа срећа, обрађивана је тематика сеоског живота, али што се тиче продукције озбиљнијих ТВ серија, од 1982. године наше гледалиште морало је да сачека читавих двадесет пет година.

Тада, 2007. године, почиње да се емитује најгледанија српска серија у историји наше телевизије, Село гори, а баба се чешља Радоша Бајића. Иако замишљена као пилот пројекат од свега четири епизоде, након првог емитовања постигла је толику популарност, да је постала најдуговечнија франшиза на нашем медијском небу. Емитована је са прекидима читавих десет година, а по броју епизода (101) престигла је све друге популарне српске и југословенске серије.

Предавач је мишљења да је делу тадашње владајуће коалиције (конкретно Демократској странци) одговарао један овакав телевизијски подухват, пре свега из разлога што јој је било потребно прављење одређене копче са селом. Наиме, тадашњи ДС била је конципирана као урбана, грађанска странка, па јој је ради очувања власти било неопходна шира друштвена прихваћеност. У приближно време (крајем 2008) почиње да се емитује и серија Мој рођак са села Радослава Павловића, која је по успешности пратила неколико година Бајићеву серију.

Овај пројекат третирао је не само проблем повратка градских житеља на село, него и много слојевитије различите безбедносно-обавештајне, политичке и друге друштвене изазове, који и до дан данас оптерећују српско друштво. Овде је изузетно комплексно обрађен проблем одбране земље, односа према ратним ветеранима и браниоцима Отаџбине, проблем издаје земље, поданичког односа према странцима итд.

Из серије Село гори а баба се чешља (Фото: Скриншот Јутјуба)

На крају, Радојевић је подвукао да су Драгослав Лазић и његов ученик и настављач, Радош Бајић два најзаслужнија имена за популаризацију села у домаћим телевизијским серијама.

Након излагања, дискусија је била веома динамична, те је највише полемике било по питању значаја споменутих серија. Наиме, један део присутних био је мишљења да су у већини претходних остварења комунистичке власти намерно деградирале српско село, представивши га интелектуално и на сваки други начин заосталим. С друге пак, стране, било је оних који су заступали став да су управо Лазић и Бајић својим остварењима показали отпорност српског човека на комунистичку, а данас глобалистичку инвазију на традиционалне вредности.

Душан Илић, Институт за европске студије



Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:, , , , , , ,

3 replies

  1. Баш ме занима по ком је то критеријуму серија „Село гори…“ једна од две најзаслужније за популаризацију села?
    Част изузетној глумачкој екипи, али првих десетак епизода су представљале „нешто“, док су све остале рађене искључиво ради замлаћивања народа и згртања пара на рачуне породице Бајић. По критеријуму господина Радојевића, и ТВ Пинк, највећу септичку јаму наше стварности икада, треба прогласити за највећег популаризатора културе.
    Искрено, све те ТВ серије приказују неко наше „исчашено“ село. Као да су главне одлике нашег села само билмези, ђилкоши, тупоглавци, девојке и жене које чим виде мушкарца лежу и дижу ноге, …
    Више од свих ових серија заједно, популарности села допринела је (мада није играна) некадашња серија „Знање – имање“ коју је водила Косара Балабановић.

    Свиђа ми се

  2. Петар Пајић и Томо Курузовић су умрли у истом дану.

    На Петровачкој цести, свако мало неко напише пјесму.

    На сахрани Добрице Ерића многи познати нису били.

    Једна беседа,
    О покајању – Свети Николај Српски,

    „16. Јер нико не меће нову закрпу на стару хаљину; јер ће закрпа
    одадријети од хаљине, и гора ће рупа бити.
    (Зач. 34). 36. А гледајући мноштво народа, сажали се на њих, јер бијаху
    сметени и напуштени као овце без пастира.
    37. Тада рече ученицима својим: Жетве је много, а посленика мало.
    38. Молите се стога господару жетве да изведе посленике на жетву своју.“

    (Св. Јеванђеље по Матеју 9:16,36-38)

    …“Негда када сам ја био са службом у једном планинском селу, сећам се, дошао беше један школован, пуноглав, празноглав – каквих није мало у овој земљи, и какви вазда угрожавају мир и морал народа – да на збору говори народу о правима човека. Говорио је на дуго и на широко, говорио је из туђих књига и туђих мозгова. Када је, најзад, завршио свој жучни говор, сељаци су устали молчаљиви као стене. Он приђе једном средовечном и дубоко замишљеном сељаку и упита га, шта он мисли о правима човека. А овај ће дубоко уздахнути и рећи: за што мене питаш, господине? Ја сам грешник над свима грешницима; мени не треба никакво право, мени је потребно покајање, господине…“

    http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/o_pokajanju.htm

    Бора Дугић – Сви моји преци (Добрица Ерић)

    Свиђа ми се

  3. На телевизији Пинк је почетком 2000-их приказивана серија „Сељаци“ Драгослава Лазића, која је имала велику гледаност. А серија „Село гори а баба се чешља“ је одговор РТС-а на „Сељаке“. И то је цела истина о тој лимунади од серије Радоша Бајића.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s