Драшко Карађиновић: Дужа листа чекања, пунија приватна ординација

Реформа би требало да иде преко модела ваучеризације. То значи да грађанин са својом здравственом књижицом, здравственом картицом сам бира лекара

Доктор Драшко Карађиновић (Фото: Медија центар Београд)

Реформа здравства треба да иде ка моделу ваучеризације који би подразумевао да грађанин са својом здравственом књижицом сам бира лекара у месту у којем живи, било у државном, било у приватном сектору, каже доктор Драшко Карађиновић, координатор удружења Доктори против корупције за серијал Нове економије #ДаВасПослушамо. Карађиновић се слаже да државне апотеке не би требало да више буду у надлежности локалних самоуправа, али да модел приватизације не треба да подразумева могућност преузимања апотекарских установа од стране веледрогерија јер су то привредна друштва са својим комерцијалним интересима.

Недавно је донета Уредба о плану мреже која први пут предвиђа оснивање здравствених центара који би објединили дом здравља и општу болницу на територији једне општине. Према уредби требало би да буде основано око 30 оваквих здравствених центара. Шта би требало ова промена да значи за пацијенте. У чему ће се разликовати услуга коју ће они добијати?

То је уредба која се базира на члановима новог Закона о здравственој заштити који је усвојен прошле године. Та уредба, као и закон, поново врши централизацију здравствене заштите. То је један модел који је постојао раније, у време социјализма и мени се чини да је то један корак уназад и још један доказ да у ствари не постоји реформски капацитет. Ми поново групишемо домове здравља који су примарна здравствена заштита са болничким сектором, са тим општим болницама. Значи сваки округ има једну општу болницу и сада му ми припајамо примарну здравствену заштиту, то јесте дом здравља. То је модел који не постоји напољу, нигде у иностранству. То је један модел који је потпуно архаичан и не верујем да ће донети ишта ново.

Фото: Александар Васиљевић/Политика

Проблем је овде што ми нисмо ушли у реформу примарне здравствене заштите, домова здравља. Реформа би требало да иде преко модела ваучеризације. То значи да грађанин са својом здравственом књижицом, здравственом картицом сам бира лекара  на нивоу локалне самоуправе где живи, да ли у државном, да ли у приватном сектору. Очигледно да се не иде у том правцу и очигледно да се поново враћамо у неке етатистичке моделе здравства који не могу донети никакав квалитативни помак.

Министарство здравља је објаснило да би то оснивање здравствених центара значило да уколико, на пример, пацијенткиња дође у дом здравља код свог гинеколога који је тренутно одсутан, да ће она свој преглед моћи да заврши у болници где раде три гинеколога. Шта је ту проблематично, због чега то није добро решење?

Због чега пацијент са својом здравственом картицом не може да иде код приватног гинеколога у свом граду у ком живи? То је у Србији апсолутно табу тема. То је тај принцип ваучеризације, ваша здравствена картица је у ствари ваучер, она носи са собом новац из здравственог фонда. Ви са том картицом бирате лекара где ћете се лечити. То не може у Србији, нажалост. У 2020. години то у Србији није могуће… Имамо и даље тај наслеђени бирократско етатизовани модел здравства. Ако се сећате дом здравља се некада, у доба социјализма, називао фабриком здравља и тај модел размишљања је остао. Ту постоје нормално и снажни интереси да све остане на овом нивоу на ком је сада и у овом моделу у каквом сада постоји.

Дом здравља као такав је у суштини као једно велико комунално предузеће које грађани финансирају преко републичког фонда, а руководиоци дома здравља су партијски апаратчици који с тиме располажу сходно својим интересима и сходно интересима странке која их је ту поставила. Тај модел не може данас да функционише. У социјализму је све било државно и тада је то имало неку логику. Данас је све другачије.

Упоредили сте сада дом здравља са комуналним предузећем. Домови здравља и опште болнице више нису у надлежности локалних самоуправа, али је то негде на линији онога што је рекао заменик градоначелника Горан Весић да ни апотекарске установе више не треба да буду у надлежности локалних самоуправа, јер би град требало да се бави управо само комуналним делатностима. Какав је ваш став поводом приватизације Апотеке Београд?

Апсолутно се слажем. Апотекарска установа, то је исто био облик комуналног предузећа, слично као дом здравља. И шта се ту дешавало? Са једне стране ви имате огромна финансијска средства, ви сте државна апотекарска установа. Подсетићу да, лекови на рецепт, у Србији су 400-500 милиона евра годишње, што у државном, што у приватном сектору. Значи ради се о огромним средствима, а имате државне апотекарске установе које су гомилале огромне губитке. Вероватно се сећате случаја, Зрењанин, Крушевац, да не набрајам даље.

Апсолутно је јасно да је тај модел тотално превазиђен и овај начин одвајања и трансформације апотекарске установе у Београду и осталим градовима је потпуно оправдан. Једино је питање модела. Мислим да опет ту не радимо како треба.

А како би требало?

Ја само подсећам да је Европски суд правде 2008. године на захтев италијанске и немачке фармацеутске коморе јасно ставио на знање да је апотекарска делатност здравствена делатност и да њу могу да обављају дипломирани фармацеути или, како кажемо, апотекари.

Овим моделом је предвиђено да веледрогерије, које су у ствари трговачка предузећа између произвођача лекова и дистрибуције, преузму државне апотекарске установе и сада имамо проблем.

Фото: 021.рс

Са једне стране имамо комерцијални интерес јер веледрогерија је комерцијално предузеће које има комерцијални ентитет, која има свој профитни карактер и логику, а са друге стране сматрамо да је апотекарска делатност здравствена делатност. И то је први проблем и о том проблему се, кажем, изјаснио Европски суд правде 2008. године када је рекао да је апотекарска делатност здравствена делатност и да њу могу да раде само апотекари.

Према томе није могуће да веледрогерија као комерцијално предузеће, што се вероватно планира у Србији, преузме апотекарске установе. Други проблем је што ви, ако дозволите да веледрогерије, опет као привредно друштво, преузме и малопродају и дистрибуцију ви стварате онда вертикалну интеграцију, а то је недозвољено, између произвођача и дистрибутера. Међутим, чини ми се да јавност уопште са тиме није упозната и о томе се не размишља уопште. А могуће је и да су притисци веледрогерија већ тако снажни да ће и тај модел који је супротан европским стандардима проћи овде код нас у Србији.

Већа листа чекања, пунија приватна ординација

Законска одредба којом се лекарима омогућава истовремени рад и у приватном и у државном сектору је легализовање конфликта интереса и један од главних криваца за постојање листи чекања. Због тога и изостаје мотивације да се листе чекања у државном здравству смањују. Он додаје да у јавности недостаје дебате о здравству, а да политичке елите, као и одређени здравствени кругови немају интереса да приватно здравство укључе у систем обавезног здравственог осигурања јер на тај начин себи осигуравају монопол.

Због чега у Србији и даље постоје листе чекања за бројне интервенције, а на неке од њих се чека и више година?

Здравствени систем је нереформисан, остао је тај концепт из времена социјалистичког, државног уређења са једне стране, са друге стране донети су врло штетни здравствени закони. Прво 2005. године, а сада и прошле године, Закон о здравственој заштити и Закон о здравственом осигурању, само су то рециклирана решења из 2005. године. Стварају велике крупне проблеме у функционисању здравства посебно у овом новом, другачијем, конкурентном привредном окружењу.

Ви имате једну невероватну одредбу, члан 60, који омогућава државним лекарима да раде приватно. Па како онда да немате листе чекања у државним болницама? Јер самим тим што ви можете да радите приватно, што сте у том легалном конфликту интереса, што је невероватан пример уопште у јавном сектору, лекари су једини који могу да раде приватно у истој делатности.

То рецимо професорима, судијама, цариницима није дозвољено. Имате ту ситуацију да немате уопште мотивације посебне да се те листе чекања у државном сектору смањују. Што је већа листа чекања у државном сектору то је пунија та приватна ординација поподне. Због тога имамо ту ситуацију да грађани два пута плаћају исту услугу, једанпут кроз здравствени допринос, а други пут, пошто не могу да добију услугу тамо где су платили, у дому здравља или болници, онда оду приватно и поново плате код тог истог лекара који преподне радио и у државној установи. Тако да је то исто системски проблем.

Инфраструктурни помак је направљен, праве се нове болнице, купује се нова опрема међутим то не може да буде решење. Базично постоји тај конфликт интереса који је легализован, то је оно што не може ни на који начин да смањи те листе чекања.

Шта је препрека за укључивање приватног сектора у систем обавезног здравственог осигурања?

Зато што прво то није интерес ни политичких елита, као ни одређених здравствених кругова у државном здравству, јер ништа нема слађе него монопол. Монопол је најбоља могућа ствар за један удобан и комфоран живот, за једну синекуру. То је једна симбиоза између политичких елита и бирократског апарата у Министарству здравља, у Републичком фонду за здравствено осигурање… Они налазе милион разлога зашто је то немогуће.

Међутим ми смо често имали те дебате, погледајте Словачку, погледајте Чешку, успешне транзиционе земље. Ви имате демонополизацију финансирања здравства. Имате у Словачкој три обавезна здравствена фонда, не један, него три. У Чешкој имате пет. Значи пацијент, осигураник, прво тамо не плаћа доприносе него премију, то је опет сад посебна прича. Са здравственом картицом бира и осигурање, обавезно, од та три или тих пет и после тога бира лекара и болницу. Па коме је онда у интересу да постоје листе чекања? Никоме. Међутим, код нас је модел такав какав је, постоје снажни интереси да све остане исто и то доводи до тога да је потрошња за здравство 4 до 5 процената бруто домаћег производа већа него у суседним посткомунистичким земљама. Милијарду и по, до две милијарде евра, ми плаћамо више него што би требало. Проблем је ту. На те милијарду и по, две, велики број лобија и интересних група паразитира и због тога је систем овакав какав је, статичан и непокретан.

Где онда одлази тај новац?

Па плаћате више. Ви хоћете да урадите биохемијску анализу. Је л можете да је урадите у дому здравља? Можете, али да чекате и ко зна када ће бити готова, а око домова здравља колико хоћете имате приватних биохемијских лабораторија. То се пресипа, два пута се плаћа иста услуга. Ви када трошите 10-11 БДП више, а ваши суседи троше 5-6 посто БДП схватите колико сте ви у ствари хендикепирани. Ви два пута више плаћате здравствену услугу. Тај новац би могао да буде много паметније искоришћен, рецимо кроз неке инвестиционе циклусе, међутим модел је такав да са једне стране не постоји жеља да се мења, са друге стране, јавност чини ми се није спремна да разговара разматра проблеме здравства, школства, пензионог система, а то је држава.

Доктор Драшко Карађиновић (Фото: Душан Ђорђевић/Нова економија)

Ми причамо о неким ипак периферним темама и слична су размишљања и у тренутној власти и у опозицији која је до пред пар година била власт и она се исто понашала на овај начин. С тим што ипак треба рећи разлику, садашња власт је ипак направила неки инфраструктурни помак, то се мора признати. Граде се болнице, купује се опрема. Међутим, у суштини, грађанин то ништа не осећа.

Често се као велики проблем здравства помиње и недостатак кадра, пре свега лекара. Да ли ви то видите као део проблема?

Не видим то као проблем. Ако погледате статистике, а ми то редовно гледамо, видећете да Србија има субоптимални број лекара на 100.000 становника. Европска унија има 330, Србија има 300. Значи, није то проблем. Србија има много мање медицинских сестара, од просека у Европској унији. Србија има више кревета од просека у Европској унији. Према томе, то није оправдање и то није начин на који се може образложити ово постојање листи чекања и ова несређеност у здравственом систему. Са једне стране, између 400 и 800 лекара сваке године напусти Србију, то је по неким слободним проценама, не постоје званичне статистике.

Држава лије крокодилске сузе што наши млади школовани кадрови одлазе. Ствар се исто врло једноставно решава. Уведите стимулативне платне разреде. Јер када погледате колико је плаћен лекар или специјалиста напољу, то су 4 до 5 пута просечне плате, не минималне. Ви имате овде просечну плату 400 евра, ви када бисте платили лекара 1.600 евра, специјалисту 2.000 или 2.500 евра, одједанпут би се тај одлазак смањио. Међутим, држава није спремна да уведе платне разреде што је вероватно опет наслеђе социјалистичке прошлости и желе за уравниловком и жеље да сви будемо једнаки. Према томе, кадрови према мени нису проблем.

Разговор водила: Катарина Балетић

Опрема: Стање ствари

(Нова економија, 22. 2. 2020)

Прочитајте још



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s