Драган Делић: Одлазак лекара

Колико здравствених радника треба да оде у иностранство да то не буде „само” него значајан број?

Клинички центар у Београду (Фото: А. Камбер/Дојче веле)

Осмишљена, дугорочна, планска и свеобухватна кадровска политика – од уписне политике на медицинске факултете, унапређења курикулума студентске стручне/клиничке праксе, лекарског стажа, стручног испита, политике запошљавања, континуираног усавршавања итд. –  од пресудног је значаја за квалитет и развој здравственог система Србије.

Међутим, годинама смо пасивни посматрачи одласка најбољих дипломираних студената медицине у друге земље, што доноси стручне, економске и биолошке негативности.

Пошто се овде ради о једносмерној улици, бар за већину одлазећих, негативни природни прираштај који од 1992. године има константан и алармантан раст, попримиће иреверзибилни ток без могућности корекције. Додатно забрињава податак да из земље одлазе и специјалисти хирурзи, интернисти, педијатри, анестезиолози, радиолози итд. за чије је образовање, у просеку, потребно више од десет година учења и практичног рада. И уместо да радимо на националној стратегији за спречавање одласка најбољих, највреднијих и најамбициознијих, ми доносимо законе који катализују те процесе.

Одлука о забрани заснивања радног односа са новим лицима ради попуњавања слободних радних места и Уредба о поступку за прибављање сагласности за ново запошљавање и додатно радно ангажовање код корисника јавних средстава, које су биле на снази чак шест година (!), значајно су угрозиле планску и промишљену политику у области хуманих ресурса и довеле у питање функционисање и развој здравственог система Србије.

Зато изјава министра Лончара да је „од почетка 2019. године само 766 здравствених радника поднело захтев за рад у иностранству” говори о суштинском неразумевању дубине и значаја овог вишегодишњег и континуираног процеса. После ове заводљиве илузије остају бројне скривене истине:

Колико здравствених радника треба да оде у иностранство да то не буде „само” него значајан број? Колико је међу тим лекарима специјалиста и лекара с ужим специјализацијама? Из којих средина лекари најчешће одлазе? Ко ће и да ли ће те лекаре, у тим срединама, заменити стручњаци са приближним знањем и искуством? Колико је школовање тих лекара коштало ову државу? Колико је одличних лекара, па и професора, отишло протеклих година из државног здравства у приватну праксу, ЦРО (Contract Reaserch Organization) или фармацеутске куће? Који су разлози за одлазак лекара из државног здравства: мале плате, неквалитетна организација рада, велика оптерећеност, политизација здравства, лоши међуљудски односи, непостојање јасних критеријума за напредовање и усавршавање? Зашто све више пацијената одлази у приватне здравствене установе? Да ли ће повећање плата од 10 одсто зауставити или ублажити одлазак лекара или је и то једна од бројних заблуда?

Драган Делић (Фото: Политика)

Апокрифни став да и из најразвијених земаља одлазе лекари, не објашњава нити олакшава постојећу ситуацију. Наиме, те земље ће у кратком року наћи, ако не бољу, онда бар приближно квалитетну замену, и то ће бити лекари из Србије, Северне Македоније, БиХ, Црне Горе итд. При томе, богате европске државе (на пример, Немачка, Аустрија, Норвешка, Словенија итд.) нису уложиле ниједан евро у њихову едукацију. Какав поклон сиромашних земаља! У нашој средини, као и свуда у свету, стручно и искуствено компетентне замене условљене су десетогодишњим процесом стицања знања и вештина младих лекара. На крају крајева, ко нам гарантује да и ти лекари неће једног дана отићи једносмерном улицом?

Због тога, у најмању руку чуди ћутање, као пасивно саучесништво, Здравственог савета Србије и Лекарске коморе Србије о овим круцијалним проблемима. Равнодушје и свеједноћа не би смели да буди својствени највишем стручном телу у систему здравства Србије и еснафском удружењу лекара.

Залажем се за једну објективну, озбиљну, одговорну, стручну, неострашћену, аполитичну и свестрану анализу постојећег стања са конкретним и реалним предлозима за квалитетне и дугорочне промене. Активно учешће свих релевантних фактора и институција здравственог система Србије, под окриљем Министарства здравља, подразумева се.

Међутим, бојим се да смо већ ушли у погрешан воз и да ће ускоро свака наредна станица бити погрешна. Убедљиви примери дискутабилних одлука (еуфемизам) су тзв. волонтерске специјализације или запошљавање само на основу просечне оцене током студија. Позитивни пример у српском здравству, који би могао да задрже неке (младе) лекаре, јесте изградња нових клиника са најсавременијом опремом и оптималним условима за професионалну афирмацију. У том светлу, посебно истичем набавку нове опреме, као и реновирање и изградњу нове зграде Клинике за инфективне и тропске болести КЦС. Напокон!

Аутор је редовни професор Медицинског факултета у пензији

Опрема: Стање ствари

(Политика, 22. 1. 2020)

Прочитајте још



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s