Предраг Перишић: Рођендан у вили

Знате шта ме је јуче питао мој син који има пет година: тата, зашто смо ми сиромашни, изненада ми је рекао комшија у парку

Фото: Политика

Између два солитера у нашој улици сакрила се  мала, приземна кућа. Свашта је запамтила и  преживела: ратове, револуције, бомбардовања. Станари се мењају а она траје. Лепа, барокна фасада. У кући станује млађи човек са женом и двоје деце. Кућу је наследио од свога оца, овај од свога оца и тако уназад стотинак година… Кућа је све преживела али јој се нажалост назире крај. Са свих страна окружиле су је велике сиве, бетонске зграде. У нашем сиромашном  крају граде се станови за богате… Мој комшија Сале живи већ годинама у страху да ће му срушити породичну кућу. Са комшијом  из мале куће се срећем у парку који такође живи своје последње дане. Шетамо заједно кучиће. Он своје, ја ћеркино. То је оно куче звано Зинга о коме сам већ писао. Зинга је куче које су моја ћерка и њен момак Американац донели из Америке. Куче не зна српски јер моја ћерка и њен момак Американац издају кучету наредбе на енглеском. То мени ствара одређене потешкоће када чувам ћеркино куче, јер Зинга ништа не разуме шта јој говорим. Не разуме ни мој српски ни мој енглески. Ја  кажем „дођи” она отрчи до врата. Бацим лоптицу и кажем донеси, а пас ми скочи у крило и лиже ме по образу… Али, ово није прича о Зинги него о мом комшији Салету и једном рођендану!

Неки дан смо седели у парку док су се кучићи играли испред нас. Изненада комшија ми је рекао: „Знате шта ме је јуче питао мој син који има пет  година: тата, зашто смо ми сиромашни…? Нисам знао шта да му одговорим. Покушао сам да објасним: неокапитализам, радничка права, експлоатација радничке класе… итд. Син ме је мирно слушао а онда рекао: „Нисам те то питао… питао сам: зашто смо ми сиромашни….?”

Моја ћерка Милица иде у осми разред. И њена најбоља другарица је Ива. На крају школске године Ива је прослављала рођендан. Ивин отац је мој дугогодишњи, не могу рећи пријатељ, познаник… заједно смо дошли деведесетих година у Београд из малог места које се зове Степојевац. Ишли смо заједно у Средњу економску школу. Ја сам наставио да студирам Економски факултет а он је кренуо у бизнис. Знаш какав је био бизнис деведесетих: шверц девиза, цигарета, бензина. Како се мењала власт тако је и он мењао политичке странке и увек је био уз власт. Ја  сам био далеко изнад њега по знању и образовању али он се обогатио а ја сам остао сиромашни мали службеник, економиста у Пошти. Са богатством растао је и политички углед. Он је један од највећих донаторa владајуће странке. Више нико није питао за знање и образовање када си имао новац. Често ме је звао да му се придружим у бизнису. Ја сам увек одбијао. Зашто? Зато што сам будала. Шта имам од тога што целог живота живим и радим поштено. Не знам да одговорим на дечје питање: Зашто смо сиромашни…?

Ивина  мајка  је понудила мојој жени двеста евра да буде конобарица на прослави рођендана њене ћерке. Познаје сву децу, а  и добра је прилика да нешто заради. Моја жена је иначе незапослена…

Предраг Перишић (Фото: Политика)

Рођендан је одржан у њиховој вили на Дедињу. Сви смо били позвани. Раскошна вила са базеном и тениским игралиштем. Госте су забављали популарни естрадни певачи, а децу кловнови и мађионичари. Виски и шампањац је текао потоцима. Видео сам неку тугу у очима моје ћерке којој је очигледно било непријатно што њена мајка служи госте, посебно када су се поједини гости напили и почели да добацују неугодне досетке њеној мајци. Али шта је ту је… Тих двеста евра нам је било заиста потребно. Рођендански поклони су били луксузни: златни накит, уметничке слике, фирмирани парфеми… Моја ћерка је слављеници поклонила монографију о глумцу  Драгану Николићу што се слављеници веома допало.

Када смо се вратили кући, ћерка ме је упитала: „Тата, ти знаш да је мени следећег месеца рођендан… како и где ћемо га прославити?”

Од нашег разговора у парку прошло је нешто мање од месец дана, када ми је стигла позивница за прославу рођендана  ћерке мога комшије. Прослава је одржана у луксузном хотелу, свирао је популарни оркестар, све је било на највишем нивоу. Мој комшија је блистао од среће јер је видео да је ћерка веома задовољна прославом.

Пре неколико дана прочитао сам у новинама да је мој комшија ухапшен под оптужбом да је отварао писма у Пошти  и узимао новац који би нашао у њима.

Посетио сам комшију у Централном  затвору. Био је миран и некако равнодушан. „Не могу да верујем да си то урадио”…

„Ни ја… али урадио сам. То је био један од најлепших рођендана моје ћерке. Никада то неће заборавити,  ни она, а ни ја. Тај  дан  памтићу за цео живот. На овом свету све мораш платити овако или онако. За мене један дан среће вреди више од сто дана несреће…” Нисам знао шта да одговорим. Суза у мом оку је све рекла.

Дошли су новогодишњи празници. Отпутовао сам десетак дана ван града. Када сам се вратио није више било ни мале куће, ни парка. Тамо је стајала огромна метална дизалица, као нека праисторијска животиња која све прождире и уништава.

Куда је отишао мој комшија са својом породицом никада нисам сазнао. Надам се на неко боље место…

Опрема: Стање ствари

Аутор је професор ФДУ

(Политика, 4. 2. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

5 replies

  1. Da l’ gospodin Perisic svaku pricu o komsijama i svakodnevnici izmislja ili pise stvarne dogadjaje, stvarno mi nije bitno. Do sada, svaka njegova storija prosto „ubija“!! Svaka mu cast.

  2. Не знам зашто је допустио да му жена послужује за паре? И зашто уопште дозвољава ћерки да се дружи са таквим богаташима – од тога никад среће неће видети!

  3. Priča je zaista takva da se zamisliš.Da li smo mi potpuno pogrešno vaspitani i tako i djecu vaspitali, tek činjenica je da sam potpuno zanemela kad se povede priča o vrednostima i moralu.
    Valjda su te vrednost i bile izmisljene da nas drže u pokornost i lažnoj nadi.Da bi ovi sposobni bolje uspevali.Sve bi to ipak bilo dobro da nije i neka linča sreća usko vezana za to. Jer se sve posmatra kroz tu prizmu i ljepota i pamet i sposobnost.
    Jedino ostaje da to ignorisemo.Kao da ne postoji.

  4. Извините на искрености – али скоро нисам несто овако глупо прочитала.
    Подсетило ме на оне ситуације из деведесетих (Видимо се у читуљи), где криминалци говоре о филозофији њиховог начина живота …
    -За мене један дан среће вреди више од сто дана несреће…”
    Како незрело. Начили нисмо ништа из деведесетих.

  5. Симпатична бритка слика нашег друштва.
    И наше наопаке транзиције у којој су вешти и брзи грабили, а скромни и поштени губили.

    Напустили смо друштво у коме смо, само на папиру, сви били једнаки. Неки мало више, неки мало мање. Данас су разлике између богатих и сиромашних превелике. Требало би да Србија прекопира пореске системе ЕУ који спречавају незаконито богаћење.

    Владару Србије (и његовом министру финансија) је то последња брига.

Оставите коментар