Зоран Р. Томић: Црквена имовина и судска заштита у Црној Гори

Предлажем да верске заједнице чија имовина еx lege потенцијално прелази у државну својину, одмах поднесу тужбу тамошњем надлежном грађанском суду 

Илустрација: Срђан Печеничић

Поводом питања да ли се право својине може ex lege утврђивати (и) у управном поступку или пак искључиво пред судом – постављеног у вези са новодонетим црногорским Законом о слободи вероисповести (даље: закон) – неколико општих напомена:

Прво – заштита права својине, у склопу заштите права на имовину, као грађанског права и вековне цивилизацијске тековине – утврђена је у новије доба, поред осталог, и „Протоколом 1” из 1952. године (у његовом члану један) уз Европску конвенцију о људским правима и основним слободама (Конвенција, 1950. године). А начело о праву на правично суђење (члан 6. конвенције) налаже да свако – и физичко и правно лице – током одлучивања (и) о његовим грађанским правима „има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона”.

Дакле, суд је увек доступан: судски пут не може ни законски било коме да буде икада ускраћен! Ни према општим међународним, али ни на основу темељних националних правних правила.

Друго – право својине надлежни орган јавне управе сме – али није дужан! – да утврђује у управном поступку, али редовно само као претходно правно питање искрсло током решавања неке управне ствари. Он је тада овлашћен да то осетљиво, често сложено јуристичко клупко сâм распетљава, али то може препустити и надлежном суду, застајући са управним поступком.

Иначе, решено спорно питање својине од стране једног органа управе – у рангу претходног – вреди само у том поступку као део релевантне чињеничне подлоге за доношење управног акта. Та и таква претходна управна одлука о праву својине не може стећи правоснажност – те и не сме да буде правни основ уписа у меродавне јавне књиге. Јер, она је свакад тужбом нападана пред надлежним грађанским судом, ради дефинитивног и респектабилног пресуђења о прав(н)ом својинском титулару у сваком конкретном случају.

Треће – када је то посебним законом донетим у одређеној области прописано, о праву својине као главном (а не претходном!) питању може се – али само изузетно – решавати баш у управном поступку. Рецимо, о конституисању својине ранијих власника на одређеним стварима у поступку реституције. Али, и тада је правна заштита/контрола двострука: и управна, по жалби, а затим и судска. Узгред, код реституције долази у обзир легално и легитимно изјашњавање две врсте судства – и управног, у погледу донетог правног акта поводом тражене реституције одређених добара, и парничног, у погледу спорног права својине „трећег лица” које се позива, рецимо, на у међувремену извршену приватизацију исте имовине.

Зоран Р. Томић (Фото: Политика)

Четврто – у својим „прелазним и завршним одредбама”, закон је несумњиво извршио „тихо” подржављење „вјерских објеката и земљишта које користе вјерске заједнице на територији Црне Горе који у изграђени, односно прибављени из јавних прихода државе или су били у државној својини до 1. децембра 1918. године, и за које не постоје докази о праву својине вјерских заједница…” (члан 62). А судски пут утврђивања и/или заштите својине, односно судске заштите црквене имовине о којој је у закону реч – није изричито поменут.

Међутим, до стицања „правноснажности одлуке којом се врши упис права државне својине у катастар непокретности” (у смислу члана 64. закона) може да дође тек када буде судски одбијена тужба о њеном оспоравању.

С друге стране, управна/административна процедура пред „органом управе надлежним за послове имовине” – утврђивање чињеница, тј. „вјерских објеката и земљишта који су у смислу члана 62 овог закона државна својина”, попис те имовине и захтев за упис у катастар (в. члан 63. закона) – не може да буде замена за судски парнични/грађански поступак чији би предмет била актуелна црногорска својинска заврзлама. Ноторно је да је судско процесирање ради установљавања истине и достизања правде редовно спорије, формализованије, али и (нај)поузданије, (нај)сигурније.

Класично судовање је – због претпостављене независности, непристрасности и стручности – незаменљиво како за остварење објективне законитости, тако и за гарантовање, очување, утврђивање и заштиту субјективних права, процесних и супстанцијалних – обухватајући и она својинска – грађана и организација, па тако и верских заједница.

Пето – предлажем да – пре обраћања црногорском Уставном суду и међународним правосудним институцијама ради војевања против закона – верске заједнице чија имовина еx lege потенцијално прелази у државну својину, одмах поднесу тужбу тамошњем надлежном грађанском суду за утврђење њихових права на дотичним добрима.

Део наслова и опрема: Стање ствари

(Политика, 4. 2. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар