Лука Радоњић: Прича из Пљеваља

Од дана расправе о спорном закону, догађаји а кроз њих и историја, добили су на убрзању

Једна од јануарских литија у Пљевљима (Извор: Српски талас)

Ђе су Пљевља? Што се не оглашавају масовно? Тако су некако звучали, углавном због изостанка информација, први исказани изрази нестрпљења, очекивања и сумњи, на почетку свега овога. „Овога”, јер адекватних назива још немамо. Пјесници се морају укључити, ја са поезијом не умијем, а име може дати само пјесма.

Тако је, дакле, било на почетку. Беране је изашло прво. Никшићани су пробили кордоне. У опсадираној Подгорици је на Немањином граду завијорена слободарска тробојка. Медији су шкрто информисали али Пљеваци су били ту од почетка. На мосту. Дан послије био је још интензивнији. Устајали су град за градом, човјек за човјеком. И храбра Зета. Кад сам једном давно гостовао на ТВ, на крају емисије сам имао прилику да одаберем књигу коју ћу добити на поклон. И рекао сам – дајте ми нешто о Зети. Зашто? Тако. Не знам. Мој ђед воли Зету. И Зета воли њега.

– Добро, а Пљевља? Зашто се не оглашавају масовније?
Слијежем раменима.
– Колико је тамо Срба по попису? Колико?
– Масу их је.
– Па што не устају више?

Добро је, размишљао сам, да су се људи сјетили Пљеваља. Добро је, размишљам, замишљен као да ћу до Бог зна каквог одговора да дођем. Не знам да ли је био други или трећи дан али они су масовно изашли. Изашли су као из острвске магле. Као из заборава. И постајали све присутнији на својим улицама и у себи самима. Као дан који интензивно свиће. Као сјећање које се освјежава.

– Какве су фотографије из Пљеваља…
– Добро, и у другим градовима је масовно, има свуда…
– Знам све, али они су… погледај фотографије!

Пљевља (Извор: СПЦ)

Фотографије које су стизале из Пљеваља изгледале су… препуне. Могу ли тако фотографије да изгледају? Могу. Па су и утисци, особито први, били такви. Велика, језгровита поворка у покрету. Као предвођена Мојсијем. Смјерна. Конзистентна. Упорна.
Дани су текли, а фотографије су биле сличне. Најчешће исти кадар. Исти корак. Исти покрет. Као парадигма пута на којем смо сви.

А онда је услиједила она бакљада. Предбожићна. Снимци аматерски. Звук као са радија којем ометају фреквенцију. Ја сам човјек јужњак. Када видим масу и бакље, очекујем звук који продире кроз ваздух као ракета, резантан, бескомпромисан, као хук са подгоричког стадиона: “Дубока је Морача, кањон изнад ње, на кањону варвар стоји и поручује!” Или неку маркантну, никшићку епску мелодичност, одјек са тврђаве који осваја брда. Или аргентинску, pasion latina, поезију масе на мелодичном шпанском. Очекивао сам.. Ма што год, али ово што сам чуо – нисам.

А из прве, нисам добро ни чуо шта уопште пјевају. Премотавао, па појачавао. Разазнао сам само “Божић је!”. Али знао сам да је Божић и без пјесме. Укуцао сам на Јутјуб и добио резултат: Божић је, Баја Мали Книнџа. Послушао пјесму и укапирао. Да, то су пјевали. Кључне ријечи су Божић, Христос, бака, прангије и “мене нема”. Пјесма је, у ствари, тужна. Бакљада, божићна пјесма и меланхолија. Потпуно аутентично. Ћутао сам пред енигмом која је нудила “само” емоцију.

Молитвени ход у Пљевљама, 3. 1. 2020. (Фотографије: Митрополија црногорско-приморска)

А онда су ми наишла сјећања везана за Пљевља. Не за град, јер тамо нисам био никад. Него за људе из Пљеваља, које сам имао прилике да упознам. Сјетио сам се лика из средње школе, кратко смо били заједно у одјељењу на старту првог разреда. Нисам га видио од тада па све до референдумских вртлога, кад сам га срео у Херцеговачкој. Сјетио сам се његовог питања у пролазу: “Ниси мијењао страну?” “Нисам”. Климнуо је главом и насмијао се. Па сам се сјетио Слободана Радовића, који ми је прије пар година, након подгоричких протеста 2015, са страшћу и дивљењем причао о хероју са Кошара, Предрагу Леовцу, младом Пљевљаку, Обилићу који се борио на Косову, био рањен, дошао кући и вратио се на Косово, гдје је погинуо. И комплетна асоцијација о граду и његовој души, стала је у том тренутку у једном приповједачу и једном јунаку.

Присјећао сам се тога, док сам гледао бакљаду, пјесму и протагонисте. Одметнуте из сваке конвенционалне прославе. Суверене у својој меланхолији. Своји на своме. Аутентични. И постојани. Док се димна завјеса подиже у ваздух, заједно са њиховим стиховима и улази у ноћ.

“Божић је, Божић је
пуцају прангије
и чесницу бака спрема
а мене тамо нема…“

Пјесма коју су пјевали, у том тренутку није могла бити ничија, без њихова.

Преузето са Фејсбук странице Луке Радоњића

Део наслова и опрема: Стање ствари

(Српски талас, 22. 1. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s