Политика: Професионално обезбеђење прека потреба школа

Сви саговорници сагласни да би најбоље било да се школама у оквиру финансијског плана, с републичког или локалног нивоа, одобри новац за ангажовање професионалног обезбеђења

Фото: А. Васиљевић/Политика

Школе увек предлажу да се уведе професионално обезбеђење, али то не могу без сагласности родитеља који би то и финансирали. На листи материјалних трошкова за које школе добијају средства из буџета локалне самоуправе или републике није предвиђено издвајање новца за раднике обезбеђења.

Да би ваљало размишљати у том правцу сматра већина директора, а нарочито они који сносе одговорност за стотине ученика у школским здањима. За професионалним обезбеђењем вапе образовне установе на ризичним локацијама у које се дословно улази с улице, па и оне с огромним двориштем где се неретко затичу проблематични појединци или групе оних који нису ђаци те школе.

Да је Економско-угоститељска школа „Вук Караџић” у Великој Плани имала радника обезбеђења овлашћеног да свакога на улазу приупита ко сте, кога тражите и којим поводом, не би човек наоружан до зуба тек тако ушао у учионицу и умало изазвао талачку кризу. Младићу, који је недавно ухапшен због сумње да је покушао да силује ученицу Треће београдске гимназије, непостојање школског обезбеђења омогућило је да уђе за девојчицом другог разреда, прати је кроз школско здање до тоалета где је могао да јој науди.

Обе ове куће знања имају школског полицајца који је у критичним тренуцима био одсутан, не зато што не обавља ревносно посао, него зато што брине о безбедности више школских здања истовремено, а не може у сваком тренутку да буде у свакој школи. Добробити видео-надзора у школама нису спорне, баш као ни чињеница да систем не може очекивати од дежурних ученика или наставника да буду бедем одбране у опасним ситуацијама. Исти систем обавезује осмолетке и средње школе да питају родитеље ученика да ли желе и могу да плате професионално обезбеђење, јер о томе одлучује савет родитеља.

Деценију и по у континуитету престоничка осмолетка „Владислав Рибникар” ангажује приватно обезбеђење. Директорка те школе, Снежана Кнежевић, каже да је та област сада уређенија и да радници школског обезбеђења морају имати посебне лиценце за рад с децом.

„Родитељи наших ученика годинама бирају исту фирму о свом трошку. Да немамо професионално обезбеђење могла би само теткица да буде стално на улазу. Раније су тако дежурали наставници кад нису на часу, али осим што је то исцрпљивање просветног кадра, ти људи нису обучени да адекватно реагују у критичним ситуацијама. Школски полицајци су добро замишљен пројекат, али нема их довољно. Ми нашег делимо га с Трећом гимназијом која ради на две локације, па је тај човек практично задужен за безбедност у три школске зграде које су смештене близу, али предалеко за интервенцију“, дочарава Кнежевићева.

После инцидента у Трећој гимназији, која има 1.180 ученика, додељена су два школска полицајца, за обе зграде, матичну у Његошевој улици, где уче трећаци и матуранти и „малу школу” у Улици Десанке Максимовић, где наставу похађају гимназијалци првог и другог разреда.

Од директорке Олге Чокаш сазнајемо да Трећа намерава ускоро да уведе и приватно обезбеђење. Руководство школе о томе се већ договорило са саветом родитеља, имајући у виду да је додатни школски полицајац само привремена мера појачаног обезбеђења, а да њима треба обезбеђење за стално.

Најмање два радника задужена за безбедност потребна су Трговачкој школи, у коју се улази с тротоара Хиландарске улице, на високоризичној локацију у престоничком језгру. Њени ђаци велики одмор проводе на Тргу Политикe јер школа нема своје двориште.

Захваљујући одлуци родитеља ђачким динаром она ангажује бившег полицајца који ради као обезбеђење у поподневној смени. Странац у школско здање не може да уђе неопажено. Пре подне о томе брине домар, који познаје ученике и наставнике. Школског полицајца Трговачка дели с оближњом Првом економском школом, у коју се такође улази с тротоара, само Цетињске улице.

„Имамо више од 1.000 ученика у огромном здању на месту где се могу очекивати различите ризичне ситуације у свако доба. Проблем би нам решио још један радник обезбеђења, али за то немамо новца. Системска подршка би нам у том смислу добродошла, као и свакој школи“, каже Мира Лекић, директорка Трговачке школе.

Сви наши саговорници сагласни су да би најбоље било да се школама у оквиру финансијског плана, с републичког или локалног нивоа, одобри новац за ангажовање професионалног обезбеђења. Како би то у пракси могло да се изведе, да постоји воља надлежних, дочарава Александра Илић, директорка Економско-угоститељске школе „Вук Караџић” у Великој Плани.

„Ако би се за те намене, на пример, издвојила средства из републичког буџета и усмерила локалним самоуправама, оне би могле да распишу тендер и склопе уговор с агенцијом која је овлашћена да се бави обезбеђењем установа у којима се ради с децом“, илуструје Илићева.

Миленија Симић-Миладиновић

Део наслова и опрема: Стање ствари

(Политика, 21. 12. 2019)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар