Мухарем Баздуљ: Хандкеово домотожје

У време док је цео свет сеирио уз крварећу земљу коју су убијали, Хандке се лирски опраштао од своје „девете земље”

Уручење Нобелове награде за књижевност Петеру Хандкеу (Фото: Између сна и јаве)

Откад је објављено да је Хандке добио Нобелову награду, често сам се питао: је ли Крлежа читао Хандкеа. Да, у време кад Хандке ступа на књижевну сцену, Крлежа је већ у поодмаклим годинама али, опет, знамо да је овај практично до смрти сачувао велику духовну радозналост. Знамо уосталом и да је читао и волео Александра Клугеа, који је само десет година старији од Хандкеа.

Има нечег крлежијанског у начину на који је Хандке искорачио у свет књижевности. Јер као што је Крлежа с једва двадесет и којом написао „Хрватску књижевну лаж”, Хандкеов младалачки сукоб у Принстону с етаблираним ауторима „Групе 47” комотно би се могао звати „Немачка књижевна лаж”, ако не већ и „Мој обрачун с њима”.

Моју паралелу између два велика писца гушиле су, међутим, лажи и потворе одашиљане на Хандкеа све ово време, лажи и сплетке такође упоредиве с оним што се дешавало Крлежи. Јер као што Крлежа каже да је за Србе увек био франковац и усташа, а за Хрвате великосрбин и унитариста, и Хандке би могао да каже да су га једни прогласили фашистом, а други „нашим човеком на терену”, а да га ни једни ни други нису читали.

Иако навикнут на медијске манипулације, испрва сам поверовао написима да у Хандкеовој нобеловској беседи нема „југословенске теме”. А онда сам си пустио видео-снимак тог свечаног говора, читајући паралелно енглески превод. И онда негде на почетку (07:56 на официјелном снимку) из Хандкеовог мелодичног немачког, издваја се једна славенска, словенска, словеначка реч: домотожје.

Мухарем Баздуљ (Извор: Политика)

И ту свако ко је заиста читао Крлежу не може да се не сети његовог антологијског есеја о сусрету с Титом крајем тридесетих година прошлог века: „Спрам јутра Тито се распричао о тајгама, о руским даљинама, о Сибиру, о Киргизији, о мјесечини, о сибирским коњима, о једном сибирском млину гдје тек што га нису убили Киргизи због Мухамеда, о металургији и о авионима. О тешкој индустрији и кемијским комбинатима и, на концу, о оном сладогорком осјећају чежње за родним крајем, о жалби за завичајем, о болећивом сентименталном снатрењу, о успоменама које нас вежу у нашем памћењу с разним другим и незнатним стварима: са старом метлом на каквом заборављеном блатњавом дворишту, с црвеним цвијетом пеларгоније на прозору, с гласом цврчка или давном, мртвом мјесечином. Плач за лирским реквизитима свакодневног живота што га Словенци зову ’домотожјем’, а ми за то тугаљиво расположење немамо своје народне ријечи.”

И у трену ми је јасно: цела беседа је заправо о Југославији, сведеној на „жалбу за завичајем”. У време док је цео свет сеирио уз крварећу земљу коју су убијали, Хандке се лирски опраштао од своје „девете земље”. Кад су топови престали да грме, написао је још неколико „варијација на тему”, попљуваних и несхваћених. Четврт века касније, кад скоро ништа од тога више није важно, овенчан је најцењенијим ловоровим венцем нашег времена. Прекасно? Не треба то тако рећи, чак и ако тако мислимо. Сам Хандке каже како осећа да је за то дошао прави тренутак.

Призивање домотожја је тачка на ту причу. Док они који су обешчастили и „упропастили језик” лажу жртве, оптужујући песника да је крив за њихове патње, Хандке остаје писац свих тих „југовића” који су у нестанку Југославије остали без својих (не)заборављених блатњавих дворишта и пеларгонија на прозору, баш свих њих, чак и оних који протестују против његове награде.

Они који су „упропастили језик” имају разлога да бесне. Писац им је ускратио тријумф, макар само у песми. Свугде су победили, само у песми нису, а ипак им није доста. Можда су и у праву.

Рилке је писао да „ко дом свој нема неће га ни имати више”. Онај ко према Југославији не осећа домотожје, тај није ни живео у Југославији, није никад био у Југославији, тај не зна шта је Југославија. Има речи које постоје само у једном језику, а фиксирају универзалну емоцију. Има таквих речи у француском, у немачком, у турском. Кундера је ономад свету објашњавао шта је оно што се на чешком каже „литост”. Иста је ствар с домотожјем, осетила су то два писца рођена уз рубове словеначког језика у распону од пола века: Мирослав Крлежа и Петер Хандке.

Све је дошло на своје. „На крају, на правом и коначном крају, све је ипак добро и све се решава хармонично.” Сањар се опростио од девете земље. Остало је ћутање.

Аутор је писац и новинар

Опрема: Стање ствари

(Политика, 23. 12. 2019)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

3 replies

  1. Зна Мухарем понекад и да убоде.. овог пута је промашио. Овај, како сам за себе каже, „последњи младобосанац“, на самом почетку своје сладуњаве сторије се пита „је ли Крлежа читао Хандкеа“? У то да је Баздуљ читао Крлежу, сав његов опус, и то до наизуста, не треба сумњати. Но, остаје питање, је ли га прочитао? Гурати Крлежу у раван с Хандкеом, не само по перу, него и по карактеру ове носталгије за кућним прагом, најблаже речено је наивно. Уосталом, Крлежа ту ни не говори о свом снатрењу, него о домотужју Хромог Дабе, а сврха „антологијског есеја“ није ни била некаква црвена пеларгонија (у чије постојање под Марије мајке прозором не верује, верујем, ни сам Баздуљ), него браваревски детаљно познавање свега на свету, од сибирске етногенезе, преко хемије до аеронаутике, у шта није смео сумњати ни ЈАЗУ писац, једнако као што се ни данас не сме сумњати да бугојански муфтија зна тачно колико често гину перачи прозора у Пенсилванији. За разлику од Хандкеа, Крлежа, као ни ћопави му друг, није имао тих „homesickness“ проблема. Родни Загреб је напуштао кад му је био ћеиф, враћао му се по истом рецепту, као „левичар“ је потоњи велики рат провео у родном граду, из ког није хтео да се придружи љубичици од 100 кила у антологијским шумама, него је седео у „кућном притвору“ и „одбијао Павелићеве понуде“, гледајући каткад како његова Лепа Бела, играјући, неким чудом, баш баруницу Кастели, на сцени казалишта, добија небројене букете цвећа од Мила Будака, док јој рођаци Кангрге завршавају у Пићилијевим пећима. И док су по нетом „ослобођеном“ Београду његови бивши и будући другови левичари, по улицама и по слободном нахођењу, без оптужнице и суда, убијали цвет српске елите, друг Мирослав би се, још 45-те, одвозио, сопственом шкодом олимпијом, на имања са послугом, „да се одмори од Загреба“. Ваљда не би ли га обузело домотожје, та смешна реч и ништа више од тога, реч какве обично имају народи који за свој кућни праг нису кадри пустити браду и оставити кости. Тако се стварала та Баздуљева Југославија црвених пеларгонија, у којој су култур-елиту сачињавали само они који су протерали све изворно српско, а чији је духовни творац и вођа био нико други до Мирослав Крлежа.. да, баш како је сам говорио да му Срби спочитавају, франковац и усташа. Јер да није, не би усташки официр Мате Ујевић, Крлежин лични „handpick“, уместо на оптуженичкој клупи за ратне злочинце, завршио у фотељи главног редактора Енциклопедије Југославије, а Павелићев пуковник, шјор Ловро Матачић, дириговао филхармонијама Грозове творевине. То Крлежи очигледно није сметало, као што му није сметало ни да се као југословенски кандидат за Нобелову награду, десет година заредом, под редним бројем један, безуспешно и тврдоглаво, појављује државни пројекат Мирослав Крлежа, а чију номинацију подноси Друштво књижевника Југославије, на чијем челу је неколике године истовремено седео књижевник… Мирослав Крлежа. Сметали су му само хрватски „одроди“ попут Ћипика, Јоба и Андрића, „Бајино печење“ и „Ђурино длакаво уво“. Што би рекао Старчевић, коме Крлежа, осим повремене наивности, није налазио мане, „накот за сјекиру“.
    А то сазигурно није оно за чим жали аутентични велики писац Петер Хандке, као што није ни Србија напредног драмо*ера, који је данас главни баја на Андрићевом венцу (гдје једе поховане лигње уместо печења), захваљујући искључиво факту да један овакав чланак може изворно да се појави само у најстаријем листу земље која је давно умрла, али је њен главни град живљи но икад.

    1
    1
  2. Ако се аутору не може замерити подложност носталгичном сећању на земљу које више нема, избор протагониста за илустрацију и појашњење словеначког термина (окидача ауторове сете) је горе од погрешног. Јер је провокативно понижавајућ!

    Па зар се може племенита туга сећања на детињство или младост везивати за најмрскијег србоубицу који је одмах иза Павелића по масовности почињених злочина против српског народа. Шездесет хиљада Срба је стрељано без суда или на други начин уморено по наредби овог међународног бандита и крвника у току годину дана. И још тридесет хиљада младића, углавном деце српских сеоских домаћина („класних непријатеља“) је послато у масовну погибију на Сремски Фронт, по одлуци истог монструма. Дакле, иако верујем да није намерна, провокација је груба и неумесна.

    Понижавајуће у тексту је то што се муж глумице Српкиње, слуге и миљенице усташког режима, а који је из неких разлога сматран мислиоцем и (што је горе) писцем, пореди са Петром Хандкеом! Онај који се једнако гадио „хрватске културе“ колико и „србијанског јунаштва“ се пореди са српским састрадалником чије срце најјаче куца међу српском чељади иза бодљикаве жице у косовској Сувој Реци. Какав нонсенс, каква иронија.

    Него, да не дужим, јер лепо и вешто је @АммА разобличила несувислост и гротескност помена србомрзачког двојца Броз-Крлежа на тему (ЈУ) носталгије и другог српског Нобеловца. @АммА — све честитке за коментар.

    1
    1
  3. I sad beogradski „ukrasni musliman“ more da priča o Handkeu koji je potpuno lažno nacrtan kao neprijatlej muslimana… . Manite nas…

Оставите коментар