Живојин Ракочевић: Свети Никола у Приштини – да се кандило не угаси

Приштинским Србима је и на згаришту после 17. марта 2004. године било важно да, како кажу, не забораве Светог Николу, који се прославља и као градска слава и заштитник града

Фотографије: Живојин Ракочевић

Пет Срба који стално живе у Приштини и око сто педесет бивших житеља овог града, гостију и верника са разних страна окупило се јуче у храму Светог Николе. Већ двадесет година, без обзира на стање у којем се овај храм у центру Приштине налази, овде се слави слава и реже колач.

Приштинским Србима је и на згаришту после 17. марта 2004. године било важно да, како кажу, не забораве Светог Николу, који се прославља и као градска слава и заштитник града.

„Лепо је кад нам људи дођу. Радујемо се свакоме, али није лако кад се остане сам, а ми смо најчешће сами”, каже Милева Ковачевић из Приштине. Наслоњена на сто за продају свећа, гледа ко долази у њену цркву.

Двориште и овај храм су нека врста острва где постоји слобода. Иза његових зидова свима је некако сигурније. Илија Трајковић је био црквењак и његова највећа брига је била да се кандило не угаси.

Педесет метара даље налазиле су се три куће његове породице. Све су их уништили, а Илија је највише жалио за црквом. Иако је отеран из града, он сваке године, насмејан и радостан, доноси колач.

„Острво” Светог Николе је место сусрета, али и сталног питања: Кога нема ове године? Недостаје новинар Никола Бешевић, а негде пред крај литургије, уз помоћ других и са штапом долази старица Лепосава Стојановић. „Треба, дете, да запалим свећу мртвима”, говори више за себе.

Обнова старе Цркве Светог Николе у Приштини је измољена од турских власти и султана у првој половини 19. века. Тада је више личила на обичну кућу, укопану у земљу, да не буде видљива и да не упада у око. Како би пред својим очима приштински хришћани имали лепу цркву, платили су сликару да на јужном зиду живопише витки храм са високим кубетом, које њихова црква није имала.

Од целог сликарства и живописа, после паљевине 17. марта 2004. године остала је само та лепа црква на зиду. Ватра јој је сагорела боје, тако да данас изгледа као нека врста негатива.

Испод ње су јуче свештеници Зоран Гођевац и Саша Мирковић, који ту живе са својим породицама, пререзали славски колач. Управо њима се и обратио у беседи игуман Фотије из Девиних Вода: „Ви нам уливате наду у духовни препород.” На литургији су појале монахиње из манастира Грачаница, заједно са својом игуманијом Стефанидом.

Овогодишњи домаћин славе у Приштини био је Бата Николић, а за следеће године то ће бити новинарка Милена Тодоровић и Александар Чолић.

„Приштина, нажалост, није једини град где су Срби ретко заједно и где могу да гаје сећање на свој живот пре 1999. То је судбина многих наших градова, свих јужно од Ибра”, рекао је Бранимир Стојановић, државни секретар у Министарству привреде Републике Србије.

Обележавању храмовне славе у Приштини присуствовали су председник Привременог органа града Приштине Љубинко Караџић и шеф Руске канцеларије на Косову Андреј Лисовој.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 20. 12. 2019)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар