Борис Јовановић: И кад изађемо из вучићевске и ђукановићевске тамнице, она неће изаћи из нас

Кад ли је овако на врху наопаког Олимпа, како ли је тек на његовом наопаком дну? И мора ли сваки наш Олимп да буде до зла бога – наопак…

Џејмс Торнхил, Богови Олимпа, 1675/1676.

Наопаки Олимп

Кад су већ онакви, црни и никакви, убуључени грчки богови, какви ли су тек људи…

Кад су онакви људи, какви ли су тек љуђи и јунаци, који су мањи од људи таман колико су људи мањи од богова…

Кад је већ онај ђавољи и грчки Олимп онако црн и оцрњен, какав ли је тек овај наш црни и прецрњени Олимп…

Кад је већ онај Олимп обично маштаније и фантазија, какво ли је тек ово наше црно чудевеније на црном Олимпу…

Олимп, на коме шенлуче и крволоче грчки богови, може бити и не постоји, али овај наш црни Олимп је стварнији од црне земљице на којој се воздигао. Подножја може бити и нема, ма црног Олимпа мора бити- под државну гаранцију…

Олимп је грчка планинчина која се ушиљила ка небу, а црни Олимп је наопака злогора која се устремила испод земље…

Црни Олимп који је злоникао у Титограду или Биограду, сасвим свеједно,  наопаки је Олимп.

Наш рођени наопаки Олимп, познат у зоологији и као црни Олимп, има све што има и прави Олимп- познат у митологији као грчки Олимп.

Потпуно су слични као јаје и мућак, а опет тако различити. Наопаки Олимп, познат као црни Олимп, је зоолошка, док је прави-правцати Олимп, познат као грчки олимп, митолошка чињеница…

И у грчкој митологији постоји зоологија. Но, у нашој рођеној зоологији не постоји митологија. Једноставно, потребно је вријеме, такозвано мајсторско решето, да би се наша најрођенија зоологија претворила у митологију…Уколико се то уопште и деси…

Чини ми се, овако безнадно хејтерски настројеном, да овој нашој зоологији нема помоћи. Једноставно, залуд проточје времена, узалуд мајсторско решето… Ова зоологија никада неће бити митологија и – точка…

Па може ли онда, питам се питам, икада овај наопаки Олимп у Титограду или Биограду – сасвим свеједно, икада постати прави Олимп…

Наравно, да не може.

Како ће, о грчки богови, о митолошке силе, мали Александар који никада неће порасти, постати – Зевс?! И како ће вељи Милашин, који се никада неће смањити, односно смандрљати, постати, такође – Зевс?!

Никако.

Ако је наопаки Олимп у Титограду и Биограду, сасвим свеједно, нешто што само личи, а није право, онда је и мали Александар и вељи Милашин, опет нешто што личи, но не може бити право…

На наопаком Олимпу, у Титограду или Биограду сасвим свеједно, не може да столује и влада прави Зевс. Прави Зевс је, по сили митолошког устава, задужен за страховладу на правом Олимпу и правом подножју, док је на наопаком Олимпу прави самодржац- наопаки Зевс. У Титограду или Биограду, сасвим свеједно…

Може ли, о олимпски богови и остала чудевенија, ишта бити право на наопаком Олимпу…

Наравно да не може.

Може ли, о олимпски богови и остала чудевенија, иједан бог бити прави ако је Зевс наопак…

Наравно да не може.

Тако је то и по митолошким и по демократским законима.

Ако је наопака планина-наопак јој је и врх.

Ако је наопак врх, наопака је и планина. Ако је наопак Олимп, онда је и Зевс наопак…

А ако је Зевс наопак, наопакији су они испод наопаког Зевса…

Како ли је само наопака Хера, супружница наопаког Зевса… а како је тек страшна наопакост њихових наопаких политичких недоношчади: наопаке Атене, наопакијег Аполона, до зла бога наопаке Артемиде, сачувај ме боже наопаког Ареја, саклони ме боже наопаке Афродите, помјери се смјеста наопаког Хефеста, куцни у дрво наопаког Хермеса… и још тушта и тма наопаких ресорних министара, судија и тужилаца, пословних билмеза и осталих државних паразита на наопаком Олимпу под спуштеним дупним небом наопаког Зевса… Може ли дупенце бити небо, о богови, о силе земне и подземне… Може, наравно да може, на наопаком Олимпу…

Кад ли је овако на врху наопаког Олимпа, како ли је тек на његовом наопаком дну? И мора ли сваки наш Олимп да буде до зла бога – наопак…

Доживотна робија

Не мислим да се нећемо никада ослободити, само мислим да ће слободица стићи прекасно…

Кад стигне, а прекасно ће стићи, нећемо је ни осјетити. Нећемо је препознати. Неће нам требати…

Како слободицу – мајчицу да препозна роб коме је ропство постала слобода…

Како да је осјети сужањ који сужањство осјећа као слободу…

Отишло је ово предалеко…

Кад смо се родили, а ваљда смо се родили, мој земљаче, нешто је шкљоцнуло. Два пута.

Прво закључавање, онда притврђивање. Да случајно не побјегнемо, као да смо, онако беспомоћни као ларве,  могли некуда одбјежати…

То шкљоцање црне браве у црној земљици огласило је наше рођење. Рођење у ропству, у земљици која се дичи слободарством… Није него…

Џозеф Рајт од Дербија, Сужањ, 1774. (Фото: Викимедиа)

Од рођења у нама одјекује шкљоцање црне браве. Једном- да заувијек закључа. Други пут- да заувијек притврди закључанога…

Шкљоцање ће се још једном чути, али не зна се када… Једном да откључа роба, други пут да га ослободи…

А кад се брава откључа, закључаће се слобода. Јер роб, престрашен од слободе која је прекасно дошла, закукаће да га у тамницу врате…

Слобода ће му бити утвара страшнија од страшних тамничара. Њено лице ће бити наказније од свих наказа које су нам узеле слободу…

И ако волимо државице, титоградске или биоградске свеједно, волимо тамнице. Не волимо слободу, јер смо заборавили шта то бјеше љубав прије него смо заборавили шта то бјеше слобода…

Још мало, па слуђене и стуљене могу и да нас откључају. Нећемо се радовати, јер не умијемо. Прошло је вријеме радовања у тамници. У тамници су  се радовали слутећи слободу, а ми слутимо све осим слободе…

Слутимо, рецимо, грдне ланчине, па цјеливамо вољене ланце као да цјеливамо слободу…

Тако нас барабе училе од најранијих дана…

Кад су требали да у нама пропире пламен слободе, засули су га глибином ропства…

Они који су се дичили сопственим слободарством, сопственом чистотом…

Кад су нам запетокрачили звјездицу на челу, закатанчили су нам слободицу у срцу. Послије су је само спућену придавили. Умрла је у страшном ропцу у страшним казаматима  највећих слободара…

Учили су нас да волимо тамничаре. Ко није волио тамничара, говорили су, не може вољети слободу…

Тако су доказивали своје слободарство доказујући љубав према тамничару…

У овим слободарским земљицама љуђи и јунака…

Били су то дани правде и слободе, паламуде обесправљени робови присјећајући се дана неправде и ропства…

А онда је дошла нека нова слобода и оковала робове новим ланцима. Напреднијим, демократским…

Ко не ужива у демократским ланцима, тај не зна шта је слобода… Ко не воли напредне лисичине, тај не воли рођену слободу…

И робови су почели да уживају. Оковано избезумљено стадо узвикивало је-живјела слобода…

Избезумљеници се диче умом. Њихов ум зна шта је слобода. Њихово ропско срце јој кличе.

На жртвеник поганог ропства приносе опогањену слободу…

Ко прода слободу, добије ропство. А ропством се једино у овој слободи може трговати…

И тако су тамничари постали ослободиоци. И тако су јадне и понижене државице постале црне и црње тамнице…

И зато ћемо бити на доживотној робији…

И када изађемо из срамоте и стида, учиниће нам се да излазимо из себе…

И кад изађемо из вучићевске и ђукановићевске тамнице, она неће изаћи из нас…

Зато је доживотна. Зато је смијешно да страшније не може бити…

Колумне су објављене и на сајту Феномени.ме

Наслов и опрема: Стање ствари



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s