Алексеј Смирнов: Стогодишњи рат Цариграда

Главни циљ патријарха Вартоломеја није несебична помоћ расколницима већ јачање своје власти над целим православним светом

Папа Франциско и патријарх Вартоломеј (Фото: Православие.ру)

Што се више развија конфликт између Цариградске патријаршије и Руске Цркве постаје све јасније да главни проблем за православни свет није толико „украјинско питање“ само по себи, колико криза механизама сарадње између савремених Православних Цркава.

Многи стручњаци су од самог почетка активног деловања патријарха Вартоломеја у Украјини истицали да његов главни циљ нипошто није несебична помоћ расколницима „који страдају“ ван црквене ограде, већ јачање своје власти над целим православним светом. Украјински „томос“ представља само оштрицу копља које је патријарх Вартоломеј зарио у своје опоненте који стоје на путу потпуне доминације Цариграда у Православној Цркви.

Треба констатовати чињеницу да се тренутно води борба између два алтернативна модела уређења Цркве, од којих сваки претендује на то да једино одговара православном предању и канонском праву. Jедну од таквих алтернатива агресивно пропагира Цариградска патријаршија, а другу мање активно нуди Руска Православна Црква, као и низ јерарха помесних Цркава.

Украјина је у овом контексту поље „главне битке“ од чијег исхода, без преувеличавања, зависи будућност православља у целини, и РПЦ понаособ. У овом чланку ћемо покушати да објаснимо зашто је тако.

„Стогодишњи рат“

Читаоци који нису темељно упознати с историјом Цркве могу се запитати: зашто се криза у односима Православних Цркава десила управо данас? Зар то није неки ограничени сукоб који ће временом нестати и онда ће се све вратити у стање равнотеже?

У ствари, може се тврдити да се криза повезана с амбицијама Цариграда у овој или оној мери развијала почевши од… IV Васељенског сабора (451). А ако говоримо о савременој фази живота Цркве, темељ сукоба је још почетком ХХ века поставио Патријарх цариградски Мелетије (Метаксакис).

Окидач за једну у низу криза представљао је распад Османског царства и устанак грчког национализма који је Мелетије дочекао с великим ентузијазмом. Међутим, утопистичке идеје о обнови Византијског царства су доживеле крах и да би „опстали“ фанариоти су били приморани да промене своју стратегију. Стога су изабрали интернационализацију делатности Цариграда на основу идеје првенства Патријарха васељенског у Православној Цркви. Притом су се фанариоти активно ослањали на помоћ западних земаља које су од Турске издејствовале специјални статус за грчку Патријаршију, премда с ограниченим правима.

Од тада је логика опстанка (и усмереност на западне земље) постала једна од главних покретачких снага у политици Фанара. Док је у оквиру Османског царства његова црквена доминација била постигнута преко Османлија (захваљујући њима истанбулски Грци су успели да асимилује старе источне патријаршије и да задобију контролу над Српском, Бугарском и Румунском Црквом), оставши без подршке царева и султана били су принуђени да крену путем фалсификовања својих „привилегија“ и посебног првенства у православном свету.

Седиште Васељенске патријаршије (Извор: Борба за веру)

Управо у време док је Мелетије био патријарх појавиле су се пропагандистичке тезе о томе да је Цариград „центар целог православља“, „свеопшти глас Цркве“, „Мајка-Црква и центар у којем се стичу и од којег потичу све помесне Православне Цркве“, а цариградски патријарх је, ни више, ни мање него „поглавар над поглаварима свих Православних Цркава“.

Осим историјско-канонских претензија на првенство Фанар је почео агресивно да шири свој административни утицај по целом свету отварајући нове епархије и запоседајући туђе.

Као најистакнутији пример агресије фанариота могу се навести њихови поступци према Руској Цркви. Искористивши прогоне против РПЦ од стране бољшевика Цариград је предузео покушај скоро потпуног њеног уништења одвојивши од ње Финску Цркву, незаконито давши аутокефалност Пољској Цркви и подржавши руске „обновљенце“.

Дакле, „рат“ Цариграда против РПЦ није банална освета због неучествовања на Критском сабору. То је дугогодишња стратегија усмерена на одстрањивање сваког алтернативног центра утицаја у православљу осим Фанара. И зато се Цариград неће зауставити док у потпуности не оствари деструкцију вишенационалне Руске Цркве: после Финске, Естоније и Украјине покушаће исто то да учини у Белорусији, Молдавији, Казахстану итд.

Сличну деструкцију може извршити и према Српској Цркви и уопште према било којој Цркви која му се нађе на путу. Притом треба истаћи да новостворене аутокефалије покушава да потчини себи наметањем томоса којима су предвиђене специјалне „привилегије“ Цариграда. Украјински „томос“ је у овом контексту карактеристичан пример. Аутокефалност таквих Цркава, дакле, стиче релативан карактер, а њихов суверенитет се претвара у куле од песка.

На срећу, почетком прошлог века Фанар није стигао да у потпуности оствари своје планове и криза је поново била конзервирана. Уосталом, Метаксисово дело је наставило тајно да живи и да се развија.

Цариградски патријарх је 1948. године уз помоћ САД постао Мелетијев саборац Атинагора (Спиру). Он је наставио све што је Метаксакис започео. Између осталог, иницирао је припрему за Свеправославни сабор и отворио врата за радикални екуменизам. после тога се курс Цариграда није мењао.

Критска клопка

Након дугих година припреме управо је Критски сабор представљао апотеозу „папистичких“ планова Цариграда. Без обзира на одсуство четири Цркве патријарх Вартоломеј је делимично успео да реши свој главни задатак – да наметне нову шему међуправославних односа.

Критски сабор

Приликом пажљивог проучавања правилника сабора можемо се уверити у то да се њим у знатној мери ограничава принцип саборности и утврђује диктатура цариградских патријараха.

Као прво, утврђено је ексклузивно право Цариграда да сазива свеправославне саборе, премда му ниједан канон васељенских сабора не даје такво право (у историји су саборе увек сазивали цареви, између осталог, и онда кад је требало свргнути саме патријархе).

Као друго, изазива чуђење процедура разматрања докумената који су изнети на сабор. По тачки 2 члана 11 не разматра се документ у целини, већ само амандмани на њега који могу бити донети искључиво консензусом (тако Цариград стиче универзално право вета на све промене).

Као треће, да би се неко питање изнело на разматрање сабора или да би неко добио право да говори треба да прође кроз „пакао“ специјалне комисије, а затим још и да добије дозволу председавајућег на сабору (односно цариградског патријарха).

Све ове нијансе су представљале разлог због којег је Бугарска Црква одбила да учествује на сабору. У јуну 2016. године у свом интервјуу Митрополит ловчански Гаврило је на следећи начин објаснио поступке БПЦ:

„Позвани смо на сабор на којем је већ све решено. Да, заиста, до сада – до последњег тренутка – нисмо били донели одлуку да ли ћемо ићи на сабор или не. Али сад је, у сваком случају, истина јасна.“

По речима митрополита Гаврила нацрти докумената Критског сабора су сачињени још пре доношења правилника и представници Цркве су мислили да ће моћи битно да се промене или одбаце за време сабора, због тога су попустили под притиском фанариота. Међутим, после усвајања правилника то је постало практично немогуће.

„Постојала је нада да ће ствари моћи да се промене на сабору. На крају Синаксис усваја правилник који – то сам вам већ рекао – не дозвољава да се на сабору унесу било какве исправке.“

Треба додати да су комисије за припрему докумената контролисали – и у случају обнављања Критског формата ће их и даље контролисати – фанариоти. Неки извори тврде да су у току припреме за сабор отворено игнорисали примедбе низа помесних Цркава упорно инсистирајући на својој верзији текстова, укључујући и фалсификовање потписа представника Цркава на документима.

Још увек остаје загонетка шта је подстакло већину помесних Цркава да пристану на такав диктаторски правилник и да отпутују на сабор. Под каквим хипнотичким утицајем су превидели очигледну опасност везану за давање неоправданих овлашћења Цариграду? Изгледа да тек сад почињу да сагледавају каква се катастрофа десила на Криту.

Грчко издање „Oukraniko“ је недавно објавило стенограме разговора с једним од поглавара такозване „грчке“ Цркве. Судећи по свему, ради се о Патријарху јерусалимском Теофилу.

„За све смо одговорни ми, поглавари. Ми смо криви за то што смо поверовали тврдњама! Подигли смо га на треће небо давши му првенство. <…> Начинили смо грешку и отпутовали на сабор поглавара. Наравно, имали смо добре намере, нисмо схватали куда догађаји воде… Сад нам кажу: ‘Признали сте првенство патријарха и нема пута назад’,“ – изјавио је архијереј.

Зато су оне Цркве које желе да сачувају саборни принцип у Православљу, односно, да сачувају православље као такво, просто дужне да покрену питање поновног разматрања Свеправославних сабора.

Постоје све основе да се дезавуира Критски правилник.

Као прво, није га потписала Антиохијска Црква (овде се такође може поставити питање легитимитета самог сабора који по правилнику треба да буде сазван уз пристанак свих Цркава без изузетка).

Као друго, није одобрен на самом сабору, дакле, не може и не треба да се сматра извесном „догмом“.

Унија на маршу

Осим претње по разарање саборног система православља постоји још једна опасност која се не види увек иза битака око појединости. Могуће је да ће то некоме изгледати парадоксално, али претензије Фанара на статус „првог међу једнакима“ у православном свету тесно су повезане с његовим екуменистичким плановима за склапање нове уније с Католичком црквом.

О томе сведоче многе чињенице. И то нису у последње време све чешћа заједничка богослужења између фанариота и католика или изјаве о неизбежном уједињењу Цркава. То нису увек приметни, али су кључни процеси на које посебно треба обратити пажњу.

Као прво, у оквиру Критског сабора који смо поменули усвојен је документ „О односу Православне Цркве према осталом хришћанском свету“. Многи стручњаци су истицали да је осим утврђивања свог права на сазивање сабора доношење овог документа било један од главних задатака патријарха Вартоломеја.

Његове магловите и двосмислене формулације омогућавају да се оствари метаморфоза православног богословља и легализује радикални екуменизам путем одрицања од употребе појмова раскола и јереси кад су у питању инославни хришћани.

Истаћи ћемо такође поједине тачке (9. и 10), које се односе на вођење дијалога с припадницима других хришћанских конфесија.

Овакав дијалог се приказује као датост која се може укинути искључиво консензусом! Односно, и овде се примењује иста изопачена логика као кад је у питању гласање о амандманима на документе: на резултат дијалога се практично не може утицати пошто ће Фанар увек имати последњу реч. Чак и ако неке Цркве напусте овај процес дијалог ће се наставити.

Осим тога, Цариград даје неоправдано висок статус комисији која води дијалог с католицима. С његове тачке гледишта, документа која представљају резултат рада ове комисије су обавезна за све помесне Цркве, иако није јасно у ком тренутку је представништво у овим комисијама почело да означава укљученост у нешто више него што је просто теоретска дискусија.

Контролишући ову комисију Фанар у суштини води помесне Цркве ка признавању примата римског папе.

Почевши од 2006. године, кад је на чело комисије после дугог прекида у раду дошао Митрополит пергамски Јован (Зизјулас) тематика њених седница се усредсредила искључиво на питање примата ватиканског поглавара. А у јуну ове године патријарх Вартоломеј је у свом писму папи Фрањи најавио завршетак рада на документу о првенству римских папа. „Дедлајн“ је новембар идуће године.

Као друго, уочи Критског сабора један од председника мешовите комисије за православно-католички дијалог архиепископ Јов (Геча) (који је на овој дужности заменио Зизјуласа 2016. године) објавио је чланак који се може сматрати програмском изјавом Цариградске Цркве. У истом је изјавио да између Православне Цркве и Римокатоличке не постоји раскол, већ само прекид општења!

Ове две чињенице указују на то да патријарх Вартоломеј припрема унију с Католичком црквом у виду обнављања евхаристијског општења и признавања првенства римског папе на основу формуле која ће бити сачињена до следеће године.

Наизглед, како могу бити спојиве претензије на првенство и уступање овог првенства Риму? У ствари, нема никакве противречности.

Као прво, агресивно наметање идеје обавезности постојања у Цркви инокосног примата представља међуфазу на путу ка унији с католицима. Фанариоти нас навикавају на то да је такав примат нешто природно за Цркву, дакле и првенство римског папе у случају обнављања јединства с католицима, по њиховом мишљењу, не треба да изазива негодовање.

Као друго, између Рима и Цариграда вероватно постоје одређени договори који ће овом другом дати статус „првог“ у православном свету. Грцима више ни не треба. Осим тога, у првој фази ће првенство Рима бити формулисано магловитим изразима како не би изазвало моментално одбацивање од стране помесних Цркава. Фанариоти могу чак да изјаве да је Рим примио православље, а не да је Цариград склопио унију с Римом.

Папа Франциско и патријарх Вартоломеј (Фото: Ројтерс)

Као треће, као што смо већ рекли, Фанар покреће „логика опстанка“. Ради се о томе што су Грци релативно малобројан народ. Његова политичко-економска тежина у Европској унији није на задовољавајућем нивоу, а америчка дијаспора ће се постепено растворити у енглеској говорној средини. Да не би остали на маргинама историје у току процеса глобализације принуђени су да траже покровитеље у САД и истом овом Ватикану који им могу обезбедити „место под сунцем“.

Тако је православље за фанариоте нешто попут ексклузивне „робе“ помоћу које ће за „грчки свет“ набавити карту за „историјски воз“ док им овај „воз“ не оде коначно.

„Последњи бој је најтежи“

У светлости свега горе реченог треба извући неколико важних практичних закључака.

  1. Треба имати на уму да компромис неће решити проблем и да се Цариград неће зауставити на путу уништавања РПЦ, као и утврђивања пуноће своје власти у православном свету. Једино средство да се обустави кретање фанариота у одговарајућим сферама представља осуда њихових богословских заблуда. Као почетак може да послужи Архијерејски сабор наше Цркве на којем треба покренути питање нелегитимног присвајања статуса „првог без једнаких“ од стране Цариграда и „привилегија“ да прима апелације од клирика других помесних Цркава.
  2. Не смемо пристати на одржавање Свеправославног саветовања под условима Фанара пошто је он једна од страна у конфликту и не може бити организатор разматрања сопствених поступака у Украјини. Враћање на „критски формат“ ће бити грешка. Потребни су нови правилник и нова правила сарадње помесних Цркава. Најкориснији сценарио би било одржавање Свеправославног саветовања под председавањем треће стране.
  3. „Украјински проблем“ нипошто не треба сводити на питање законитости „хијерархије“ „ПЦУ“ заобилазећи чињеницу да је Цариград упао у јурисдикцију РПЦ. Судећи по изјавама Албанске, Кипарске, Румунске и других Цркава, оне прећуткују укидање акта из 1686. године и индиректно признају право Цариграда на давање аутокефалије у Украјини. Не сме се допустити игнорисање овог проблема и треба захтевати оснивање свеправославне комисије за проучавање историјских докумената везаних за предају Кијевске митрополије Московској патријаршији.
  4. Треба развијати богословску критику нове еклесиологије Фанара. Данас богословље не треба да остане удео кабинетских научника, већ треба да има практичан значај за заштиту православне вере. Између осталог, треба посветити пажњу анализи модернистичког богословља митрополита Јована (Зизјуласа) чија су слаба места очигледна и представљају згодну мету критике. Такође треба стварати међународне полигоне за богословски дијалог, који ће представљати алтернативу онима које контролишу фанариоти.
  5. РПЦ треба да формулише еклесиолошке принципе који ће бити јасни свим помесним Црквама и које ће моћи да истакне као знамење око којег ће се објединити сви противници истанбулског „папизма“. Ови принципи треба да буду: стварни суверенитет помесних Цркава који не зависи од каприца Цариграда; поштовање канонских граница Цркава и што је главно – примат стварне, а не привидне саборности у Цркви. Између осталог, треба потврдити право сваке помесне Цркве да иницира одржавање Свеправославног сабора.

Са руског посрбила: Марина Тодић

Опрема: Стање ствари

(Православие.ру, 11. 12. 2019)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s