Зоран Сиришки: Бесовлада

Какво име дати овој морији која нас дави са свих страна? То је рат без барута коме као да се не назире крај. Можда је добар назив бесовлада?

Дође време кад човек под притиском лажи овога света осети неодољив порив да се бије за Истину, за свој народ, за човечност. Гледам Србију јадну, опљачкану и збуњену како се снуждила у осами и болу и не зна куда ће и како ће напред. Промишљам то проклетство народа који је богат духом и језиком, како у судару са околним бездушним светом кружи око своје пољуљане и похабане кућице, попут ласта којима је гнездо изгорело заједно са шталом, и сакупља последње мрвице духовне и телесне силе, да би се усправио и пронашао излаз из мрака. Било је небројено помрачења и тмина у нашем проходу кроз време и просторе, много дужем и ширем но што је наука повести, то моћно оружје мрачних сила које владају, нама Србима разрезала.

Често се сетим разговора са обичним сељацима из ваљевских села у којима ствари никада нису доречене до краја, у којима као да је увек остављен простор за неки будући сусрет и неко наредно распредање. Ипак, јасно се указује у њима разумевање и истоветност размишљања о нашем древу, о океанским дубинама језика, о обичајима или опстајању домаћина на своме. Премда опчињен тим роњењем у дубине, увек сам бивао свестан да наш човек са села, ратар у миру и ратник у нужди, савршена слика Св. Георгија, никада не очајава и не предаје се слабости званој безнадежност. Азбучник његове крви је много сложенији и свеобухватнији него што се површнијем посматрачу може чинити. Може се он жалити на лошу годину, ниске откупне цене жита и шљиве или грдити власт, чудити се безсмисленим новотаријама које приказују на телевизији, али не и очајавати. То ми увек даје снагу и узлета мојим надањима да ће овај народ у времену нестајања народа без рата и сиромаштва усред изобиља којима нас Србе награди Бог, поново ископати снаге и коварнути се, стрести окове спољашњих и унутрашњих ненавидника и злотвора и засукати рукаве у новој изградњи напаћене и оплевљене домовине.

Какво име дати овој морији која нас дави са свих страна? У Јеванђељу учимо да се не треба плашити оних који нападају тело, већ напасника на душу. Да, ово су године насртаја на душу народа, душе милиона људи. Опет из Књиге сазнајемо да је само једна душа претежнија од целог света. Какав непоколебљиво захтеван закон! И како су далеко данас људи, поготово Западњаци, од њега. Како са лакоћом лажу, отимају и убијају душе ближњих које су у свом слепилу, ускогрудости и сујети одредили као мање вредне од себе… За све који брину о томе да не увредимо Западног грађанина, само једно питање. Како то да смо ми Срби прокажени и кажњени због наводних злодела наших вођа 90-тих година бесомучним бомбардовањем, а прави ратни злочинци Америке и Запада, подржани од огромне већине својих народа, проглашени за светионике цивилизације?

Болести попут куге, колере или тифуса трају неко време, поготово у годинама сукоба и олабављених стега морала и закона. Стихије или елементарне непогоде истутње своје набоје силе и утишају се. Али ова морија, ово злопаћење, дављење, млевење људскога меса у великој машини преваре, обмане и безбожја, ова безимена страдија траје већ неколико десетлећа! Наравно да је наш човек запамтио и знатно ранија дивљања бесова, али она никада нису имала тако невин изглед, нису никад била тако пријатно увијена у целофан за торту и тако дуго трајала. То је рат без барута коме као да се не назире крај. Можда је добар назив бесовлада…?

Ипак, поучен мудрошћу многих сељака (наравно, и понеког пријатеља из града) налазим снагу у наслеђу тла и крви, у језику, у Христовом учењу и скрећем пажњу свима који су на ивици предаје на то да је с-трпљење вештина суживота са-трпљењем, било бола, неправде или безочних ватромета лажи и обмана којима нас са свих страна засипају. Светски злотвори на све начине би да нам затрују душу и доведу нас до понора очаја. Чајање је чекање, од-чајање одустајање од чекања. Чека се испуњење Правде и прихватање Истине. Србски језик указује на то да је онај који у-правља дарован великим осећајем за Право и Правду. Тако је бивало некада и понекад у нашој повести. Исти спој значења има и кинеско ченг. Ово нас доводи до друге занимљиве и дуге приче, за коју овде нема простора. И да зачиним мудрошћу и посланством свима Србима Његошевим речима:

„Ал’ тирјанству стати ногом за врат
Довести га к познанију права
То је људска дужност најсветија“



Категорије:Аз и буки

Ознаке:, ,

2 replies

  1. Највећи део историје у памћењу Срба је био онај под окупацијом, без државе, организације и без помоћи с било које стране. Отуда издржљивост, отуда уздржаност, сумњичавост, ослањање на себе и чврста веза са имањем од којег у потпуности зависи и захваљујући којем, и погодном поднебљу, преживљава у сваком времену,

    Свиђа ми се

  2. ”Какво име дати овој морији која нас дави са свих страна?”
    Власт са превише толеранције. Дакле, мори вас вишак демократије. То није за Србе.
    Ни један лидер на свету вам не би толерисао то што ради тај.
    То каже и Ћирјаковић.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s