Јелена Ковачевић: Приче мајки из Пребиловаца

И када смо умрли изгледа да нисмо били мртви / Можда и нисмо умрли па су за сваки случај јаму забетонирали / Пола вијека нас није било као да никада ни живјели ни умрли нисмо

Јелена Ковачевић (Фото: Лична архива)

Ми нисмо успјеле побјећи.
Преклињале смо, кукале, клеле.
Када се нисмо отеле, мирно, у колони ка школи смо кренуле.
Повела сам и ја дијете.
Неке су се спасиле, хвала Богу,
убијене на прагу, брзо скинуте с ногу.
Пред школом су нам заповиједили да стојимо мирно
док нам силују ћерке малољетне, да их држимо.
Држале смо.
То им није било довољно.
Из колијевке изнијели су ми дијете, главу му о зид разбили.
У наручје сам га мртво примила, смрт његову гледајући.
Утробу су ми бајонетом распорили
извадили живо мушко дијете
име му дали Јован и ножем обавили крштење.
У крпе га завили и у утробу мртво ми дијете вратили.
У педесет колијевки празних закопани су наши животи.

Да смо имале чиме да се убијемо.
Што голим рукама на злочинце не насрнусмо,
да бар дјецу подависмо, да их од крвника спасисмо.
Више нисмо плакале.
Ми смо се без наредбе у јаму бациле.
Ми без дјеце остале.
Мајке са дјецом и дјецу без мајки и очева
гурали су у то слијепо бездно без престанка пуних шест сати.
Ми смо тијела о камење ломили, руку, ногу главу сломили.
Дуго смо у јами дисали.

Храм Христовог васкрсења у Пребиловцима

И када смо умрли изгледа да нисмо били мртви.
Можда и нисмо умрли па су за сваки случај јаму забетонирали.
Пола вијека нас није било
као да никада ни живјели ни умрли нисмо.
После пола вијека јаму отворише,
кости раздвојише, тијела спојише и у сандуке нас положише
под крст.
Мајке по други пут дјецу сахранише
први пут искукаше на гробу.
Али ми ни мртви нисмо прихваћени земљи из које смо никли.
Па нам кости у ваздух дигнуше, смрт да нам утврде
и мртвима потврде да се не враћамо.

Тијела нам јесу скрнављена и мртва али наша душа је жива.
Наш пепео овдје ће да бива.
Када расте трава, цвијет, дрво, рашћемо и ми са њима.
Вјечно!
И када птице подигну крила наш дух летјеће са њима
по овој земљи натопљеној нама.
За вјечност!
Ми мртви одавде не идемо.



Категорије:Аз и буки

Ознаке:, , ,

1 reply

  1. Приче мајки из Пребиловаца
    ++++
    Ускоро,
    када грађани наше јадне, опљачкане и окупиране отаџбине почисте и пусте воду за оним антропoлошким шљамом на власти, и Приче мајки из Пребиловаца биће у уџбеницима из којих ће учити наша деца.
    Даће Вог !

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s