Борис Јовановић: Тирјанчић у Биограду и деспотић у Титограду

А онда онај тирјанчић у Биограду препуни уста и бљуне по поданицима, а онај деспотић у Титограду препуни и уста и нос и бљуцне по поклоницима

Болесна здравица

У Биограду, или Титограду, сасвим свеједно…

Наши дражесни малени деспоти, неодољиви узурпатори, непоновљиви тирјанчићи, наздрављају… А кад наздрављају, себи наздрављају. Јер све што су радили, наопачке су радили, а нама су урадили, животић нам згадили…

И радиће све док… Не бих о томе. Иако то нема везе са насиљем, колико има везе са хигијеном…

Елем, како ли наздрављају наши микро- великани, љупки луциферчићи, одани фанови пуританског блуда и целибатског разврата, обраћајући се самима себи, јер је згомилана обезљуђена раја, заправо њихово дворско огледалце:

Живио ја! Тако здравицу започиње онај у Биограду, који често промаши уста нагињући чашицом, и онај у Титограду, који погоди уста, погоди нос, али промаши све остало… Дакле:

Живио ја!

Извор: Феномени.ме

И живјели сви они којима је мој живот важнији од живота. И сви они који су утувили у своје шупље тикве да им без мене нема живота! И сви они који од живота траже само обожавање мога живота!

Живјели они који ме јавно обожавају и који ме тајно мрзе! Јер ја знам да је мене тешко вољети, а немогуће обожавати (мајко, опрости)! Живјели сви они чија ће вољена мржња трајати док трају и чија ће завидљиво дивљење трајати док их има. Јер мржња обожавалаца и завист задивљеника ме држе на трону мржње, на престолу зависти!

Живио ја! А живио и ти, лажни пријатељу, који ме убјеђујеш да сам ја важнији него ти и да смо ти и ја један другоме све и свја… Живио ми ти, јер без твог лажног пријатељства и без твоје кукавне храбрости не би ни било мојих златних лажи нити мојих храбрих кукавичлука…

Живио ја! А живјели и ви који ме држите на својим раменима чврстим, поданичким, убјеђујући ме да нема чвршће чврстине од ваших поданичких рамена нити дубљега темеља од ваше страшне плиткости… Ви сте ми, гњецава дружино, најчвршћи ослонац и најтврђи пут, јер само преко вас могу тамо гдје сам се запутио, а запутио сам се и далеко и високо…

Живио ја! А живио и ти – снисходљивче и ти – барабо! Јер треба ми достојанство снисходљивца и карактерност барабе не бих ли сопствену снисходљивост и карактерност довео до савршенства…

Живио ја! А живио и ти – одурниче и ти – огавниче! Мени сте ви десница и љевица, ви сте крила мојим висинама и понор мојим дубинама. Јер знам: што осмисли одурни и замисли огавни, то је снага владања, то је моћ сведржитељства! Могао бих без вас, али онда бих могао и без себе, а без мене ово не би било овако јер, било би одурних и огавних, али они не би били на висинама, а ја на престолу одурности и огавности не бих био…

Живио ја! А живјели и ви који сте себичнији од мог себичлука, покваренији од моје покварености, прождрљвији од моје прождрљивости, лажљивији од моје лажљивости, уплашенији од моје уплашености, срамнији од моје срамоте, безочнији од моје безочности, лицемјернији од мог лицемјерства, кривљи од моје кривице, злобнији од моје злобе, неподношљивији од неподношљивости моје… Да није вас, гомило покварености, легијо зла, било би боље свијету, но мени би горе било. А између мене и добра, мене сте својим злом изабрали, јер  само је у свеопштем злу које се испилило у мом инкубатору, ваше добро…

Живио ја! А живјела нам свима и ова црвоточна државица, разваљена и раскривена јазбиница која се темељи на растемељењу и закровљује  раскривењем… Боља од ове може се ласно замислити, али горе од ове нема, а тешко је да ће је и бити. Па шта је боље, оно што имамо или оно што замишљамо? Нијесмо, угледни гмизави зборе, створени да мислимо и замишљамо, него да имамо и требујемо… Јер, док нам је мајчица наша погурена и заљуљана, јадна и биједна, разглављена и раздрндана, убрађена државним лажним барјачићем, оваква-никаква –ми ћемо бити овакви какви смо. А боље не може, јер горег не бива…

Живио ја! А наздравље и свима вама, болесна моја подршко! Јер да није ваше вјечне и тешке  болести, не би било ни мога челичнога и вјечитога здравља…

А онда онај тирјанчић у Биограду препуни уста и бљуне по поданицима, а онај деспотић у Титограду препуни и уста и нос и бљуцне по поклоницима.

Кондуктер, кесу!

Ево ти неколико сличица са ходочашћа на линији Титоград- Биоград, мој непокретни земљаче:

Фото: Елман Омич/Агенција Анадолија

Ево најприје онога што много краде и лаже како поред главне џаде из свега мозга говори о поштењу и истини. Зајапурио се, помодрио од навале наглог поштења и истинољубља, а марва са чакалицама, барјацима и паролама, усхићено слуша лопова над лоповима и лажова над лажовима све кличући и урличући о поштењу и истини… Уобичајена сличица, драги мој земљаче… а ти-можеш да се сликаш…

Ево ти још једнога лупежа испред зарђале фабричке капије, тик поред пута, како окупљеним рогоњама и копитарима говори о наглом, еруптивном и апокалиптичном привредном расту узрокованом тотално подивљалом, такође наглом и урнебесном, производњом. Тај успјешни нагли и урнебесни привредник је позната лопина која није уништила само закатанчену фабрику и зарђалу радничку класу пред којом урла, него све фабрике и фабричице у које је макар једном ујавио под државним чактаром… Наравно, рогоње и копитари под знамењима некакве нове режимске радничке класе, луди од одушевљења, громопуцателно подржавају онога који им је по сили режимског закона нешто бљуцнуо у неопролетерски чабрић… Уобичајена сличица, драги мој земљаче… а ти-можеш да се сликаш…

Ево ти још једног ђилкоша како распојасан срдит и запјењен излази испред државнога министарства за дрипачку културу све псујући противнике државе и витлајући режимским левором. Неко га је изгледа нечим наљутио, па је културни поглавица одлучио да врло културно узме ствар у своје културне шапе и заувијек се обрачуна са непријатељима државе који су се дрзнули да на јавном мјесту говоре азбуку и декламују некакве лирске пјесмице о истиници слободици и правици. За културним поглавицом растрчали се утегнути државни  секретари и набуџене државне секретаруше помамљени у налету узбиченог културног патриотизма. Ту је још тмушта и тма некаквих културних посленика и славољубивих муцавих књижевника и омашћених безмудих фарисеја са чекићима и маљићима за писање на новом језику и за разбијање слуђених старојезичких главурда, злу не требало… Уобичајена сличица, драги мој земљаче… а ти-можеш да се сликаш…

Ево поред тужилаштва обрео се некакав високи и поносити див-јунак налик правом државотворном јарболу. На његовим врховним раменима умјесто главе лепрша некакав партијски барјак на коме пише укривљеним словесима: правда је слијепа. Око њега у галопу групица активних јудиџи- сега-мега правника и адвоката који витлају некаквим самарчићима  препуним правних заврзлама и трошковника. Све некако шљашти и бљешти од те поносите и узорите лаковане правне силе. А правда као правда, само жмирка онако заслијепљена шљокицама и конфетицама. Високи говори нешто врло гласно и заносно, а правда се пред њим пресамићује онако плачна и кукавна… Уобичајена сличица, драги мој земљаче… а ти-можеш да се сликаш…

Ено испред клиничкога центра ишетали елитни бијели мантили са рачунаљкама и касицама  пребројавајући болесне мученике и распоређујући их на листама чекања према тренутном курсу, партијској припадности и платежној потенцији. Ко је платио, платио, а ко није – задужио је дрвену крстачу под реверс или лимену петокраку авансно и вратио се кући на сопствено опјело, уколико је вјерник или у сопствено ништавило уколико је невјерујући… Уобичајена сличица, драги мој земљаче…а ти – можеш да се сликаш…

Ено испред цркве излази некакав супермен у црној свиленој ‘аљини наоблачен и јаровит као да се посвађао са самим Саваотом. Прилазе му руци и ћукају је, а он се враћа на бис и благослови свеједнако незадовољан количином масноће у молитвеном буђелару. Може то и издашније, понавља, свикнуто пребројавајући згрчене прилоге згрчених богобојажљивих приложника…Уобичајена сличица, драги мој земљаче…а ти-можеш да се сликаш…

Ено још неки тамо поред џаде окупљени око бунтовничких ватри, бајају, куну и проклињу надајући се да ће онај на висини ничим изазвано и драговољно сићи са престола, признати кривицу и попети их на престо уз сузе покајнице. Или да ће макар Бог у тренуцима слабости сићи са неба и прогласити их праведницима у недостатку правих ораведника, кад већ неће онај престолник са престола… Колико су им наде узалудне, толико им је некако и праведност сумњива. А то изгледа знаде и онај на престолу и онај на небесима… Уобичајена сличица, драги мој земљаче…а ти-можеш да се сликаш…

Онда су се сличице мучно смијешале и све се преокренуло и стрмопиздило као у оној носталгичној давној и дивној сцени у којој кондуктер не чује, а кеса-нема…

Малац радозналац

Јесам ли ја ванземаљац или је ово куда чепам ванземаљско чудо… тако некако пропитује себе мали јадни радознали мученик…

Јесам ли ја пао с Марса или је некакав марсић пао на Титоград и Биоград… наставља јадни мучени малац да себе пржи на жеравици страшне сумње..

Зашто је мене запало да будем мали, па још радознали мученик, а не на примјер, њих који сеире у овом мучилишту, на смијешном губилишту…

Јесу ли они некада били малци радозналци или су се родили као велики паметари, прави-правцати гиганти који се дешифровали све црне шифрарнике овог црнпурастог свијета…

Извор: Феномени.ме

Како да кажем брк у брк главном лопову, у Титограду или Биограду, сасвим свеједно, да је лопов над лоповима, а да ми њихови уважени лоповчићи не изваде очи, не откину нос и уши и не проспу љути чорбуљак из узалудне главице…

Може ли, питам се питам, ико ко види, чује, њушка и осјећа, да не види ово грдно унакажено чудо, да не чује ове крике, грохот и јауке и да макар не осјети воњ нечовјештва…

Тако се некако пита мучени, многострадални малац радозналац…

Могу ли бити грађанин у грађанској држави и могу ли остварити своја грађанска права у овом узорном демократском систему којем су узори антидемократски мамлази и антицивилизацијски балвани…

И ако не могу, јесам ли и зато крив…

А ако јесам, а вјероватно јесам, ко ли је, о ко ли је, доказао моју кривицу… ко ли ме је ставио на тас и на којим су ме теразијама измјерили…

Може ли се, о може ли се, вјеровати мјерачу који краде на мјери и ваги која мјерећи лаже…

А ако сви знају, а све је познато, зашто се, о зашто се, само ја по ваздан питам…

Хропће и јауче малац радозналац, а страшна бољетица радозналости се само појачава…

Могу ли, о могу ли, најприје да будем грађанин, па тек онда Србин, Црногорац, Албанац, Ирокез или Јапанац…

А ако сам већ, да опростите Србин, могу ли истовремено да будем и грађанин у грађанској земљици црној…

А пошто не могу, зашто не могу…

Је ли превише два добра или је премало два зла, па су ми додали још и још…

А ако су Црногорци морају ли бити милогорци…

А ако нијесу милогорци могу ли бити Црногорци…

И могу ли бити Срби, а да нијесу испиљени у јајарници малог Александра који шепурно Биоградом и Србијицом влада…

И ко ми је крив што не вјерујем у хранљивост масних премасних лажи које клобучају у титоградским и биоградским мензама у којима работају главни кувари, дражесни тровачи…

И ко ми је крив што не видим да смо поодавно изашли из пећине иако и даље бауљам мрклим мраком по чистом блатишту…

И ко ми је крив што чујем баљезгања најмудријих глава које ову црну земљицу везују за подземне титане…

И ко ми је крив што сам жив, а још нијесам домозгао да је животарење једини и најљепши поданички живот…

И ко ми је крив што падам кад чујем химну јер ми се чини да је јарбол батина, а застава покров за живахне мртваце…

Тако некако се пита мали великострадални малац радозналац…

Како да знам, питам се питам, да ли је ово почетак мог страдања или крај најрођенијих мука…

И има ли овдје икакве разлике између почетка који личи на крај и краја који се не разликује од почетка…

И како може имати разлике, ако је почетак, почетак мучни, а крај- мучни почетак…

И како од срамоте да љубим лоповску канџу украшену режимским прстеном од крвавог злата и шишњарску шапу која се испод мантије за страшни рукољуб пружа…

И зашто су ми отели земљу они из подземних смрдљивих јазбина… и зашто хоће да ми отму небо они који су свезани лоповском глибавом земљом…

Тако се пита малац радозналац не чекајући одговор којег нема у државици која не постоји…

Колумне „Болесна здравица“ и „Малац радозналац“ објављене и на сајту Феномени.ме



Categories: Преносимо

Tags: , ,

Оставите коментар