Драгослав Бокан: Мој (сасвим специфичан) „случај“

Понекад ми буде жао оне бесмислене чињенице да ће се моје деловање тек након моје смрти више уважавати него сада. И да ће се говорити да је „штета што Бокан више није са нама“

Драгослав Бокан (Извор: ФБ страница Д. Бокана)

Најважнија ствар у нечијем животу је испуњење ЊЕГОВЕ МИСИЈЕ. Наравно, уколико је има, и ако је тај „носилац мисије“ успео да своје идеале практично приближи што већем броју људи.

И поред свог мог ранијег труда, тек у последњих неколико година сам успео да отаџбинске идеале „на мој начин“ приближим приличном броју својих сународника.

Пре тога сам покушавао на разне начине и кроз више жанрова (ТВ серија о средњовековним српским манастирима, политичка борба, урбана герила, моје добровољачке године на фронту, неколико примећених часописа, те књиге, монографије, предавања, беседе, полемике и наступи у медијима…) да утичем на патриотски део наше јавности и ојачам српско упориште насупрот југословенским и другим несрпским утицајима у српском друштву.

Било је ту резултата, не спорим:

  • Високи Дечани су стављени на УНЕСКОВУ листу после моје тв-трилогије о овом величанственом манастиру, коју сам режирао;
  • регрутовао сам и васпитао патриотски оријентисане, а урбане младе Београђане – да не допусте лаку победу другосрбијанским екстремистима (а на нашем терену, почетком деведесетих);
  • учествовао сам у давању имена Републици Српској (са Соњом Караџић и Гораном Марићем, по задатку Велибора Остојића, тадашњег министра информисања најновије српске „државе у настајању“);
  • успео сам да одржим самосталну добровољачку групу без икаквих „дискретних“ (или ма каквих других) контаката са Службом државне безбедности и да покажем да је тако нешто ипак могуће;
  • придобио сам братско поштовање и поверење читавог низа српских ратних команданата (од којих су многи мртви, а понеки и у затворима широм Србије и света);
  • написао сам „хамвашевски“ оријентисану иконографску студију (моје „Огњене љиљане“), коју је лично Сава Бабић (и Драгош Калајић, уз њега) прогласио „књигом године“ у традиционалној „Политикиној“ анкети;
  • написао сам и објавио читав низ текстова (и целу једну књигу) о руској философији „сребрног века“ и „елизабетанској ренесанси“ (и њеним поетско-метафизичким, али и историјско-политичким тајнама);
  • бавио сам се „културом Византије после пада Цариграда“ (и, у вези с тим, примерима Тарковског и Дивне Љубојевић из нама савремене епохе);
  • био сам креативни директор хора „Мелоди“ и велике маркетиншке кампање о Косову (о којој је позитивно писао и „Њујорк тајмс“, на насловној страни);
  • уредио сам најлепшу књигу направљену о Београду („Београд, град тајни“, на преко хиљаду страница) и написао једину монографију икада објављену о Косову и Метохији („Косово је срце Србије“);
  • моја „Русија данас“ је била лични поклон Медведева, Лаврова и Шојгуа њиховим изненађеним српским колегама (Тадићу, Јеремићу и Дачићу, 20. октобра 2009. године);
  • бавио сам се и политичким маркетингом, али професионално, без партијског опредељивања (тако да ћу поменути само мој изборни слоган: „И Косово и Русија“ једне од кампања у којима сам учествовао)…

Уз ове, родољубиве и духовно-културне пројекте, радио сам ја и још којешта (и данас радим), али често ван очију јавности, па сам тако, на пример – учествовао у писању сценарија, са Жељком Мијановићем, за „Три карте за Холивуд“ (дао сам и наслов овом филму Боже Николића), али, из одређених разлога, нисам завршио на шпици тог (кажу: антологијског) остварења из 1993; да не спомињем још свашта-нешто из моје поприлично обимне радне биографије…

Али, НИСАМ ОСТВАРИО КАРИЈЕРУ, бар не онако значајну да бих, преко ње, могао да развијам и појачам моју мисију.

И то је главни разлог моје онемогућености и многима невидљивих (а озбиљних) забрањености и организоване маргинализације. Та непропорционалност мог идеолошког деловања – а на пољу духовне културе и изградње функционалног српског „наратива“ – у односу на много мање резултате и ускраћене успехе моје недовршене и цензурисане професионалне биографије.

Када реализујете своје таленте, знања и способности у довољној мери, тада вам се отварају и многа врата која нису само у вези са вашим послом и каријером. У том случају сте и заштићени и потпомогнути на разне начине и када је реч о ширењу ваших животних ставова и јачању мисије коју сте преузели.

Овдашња тајна полиција се својски потрудила да у српској јавности уведе атрибут „контроверзности“ у мој случај (и тако ме уклони из легитимних токова догађања у Србији и постави са оне друге, за многе ипак „неприхватљиве“ стране, као некакво „сумњиво лице“ и бизарни изузетак из свих правила).

А нисам постао ни део ма које од постојећих лобистичких „група утицаја“ (ни режимских партија, ни од Запада „потпомогнуте“ опозиције, ни моћне овдашње LGBT екипе, ниједне од неколико масонских мрежа, а нисам ни Црногорац, ни прихваћени припадник ма ког завичајног клуба; нити сам полицијски доушник, ни сарадник какве стране обавештајне службе…). Отац Илија и мајка Милка нису били у позицији да ми, са своје стране, олакшају „немогућу мисију“ мог напорно-самосталног животног и идеолошког пројекта, нити сам имао моћне кумове или пријатеље из сенке…

Све сам постигао, практично, сам и УПРКОС ОКОЛНОСТИМА, са све шесторо моје деце (кћерка и пет синова), још једним (врло конкретним) прилогом мог доживљаја српства.

И све се још додатно искомпликовало мојим скорашњим, много јачим утицајем на српско јавно мнење, са великим бројем оних који су са пажњом погледали понеке од мојих интервјуа на некој од телевизија или какву беседу и предавање на отаџбинске, страдалничке и светосавско-православне теме.

Зато што је мисијска страна мог деловања увелико прерасла ону пословну, свакодневну и животну.

Та превелика диспропорција између моје МИСИЈЕ и моје КАРИЈЕРЕ ме је коштала обострано: и на оној идеолошкој и на оној професионалној страни.

Па је моје српство одувек било препрека пословној димензији мог живота, јер како градити каријеру у једној према национализму презривој и ироничној друштвеној средини и како преживети као жестоки анти-југословен у овдашњем есктра-југословенском, према титоизму и даље више него благонаклоном амбијенту? А ако и постоји нечије поштовање према мени (од мојих утицајних сличномишљеника), оно је поприлично дистанцирано и увек опрезно.

Па су, рецимо, реално утицајни људи из врха наше Цркве (где би било, ваљда, и најлогичније место за моје деловање) склонији да оперативно сарађују са „много мање контроверзним“ делатницима (тако да ја, на пример, нисам био ни на најширем списку могућих сценариста и редитеља свечане прославе осамстогодишњице аутокефалности СПЦ, сад у октобру, иако су главна двојица координатора, а архијереја наше Цркве – обојица били или јесу моји добри познаници, многи би рекли и пријатељи).

Напросто, и у редовима наше Цркве постоји то сабласно одмицање од мене у заједничким пројектима, парадоксално – уз искрену срдачност и нескривено поштовање у нашим неформалним контактима.

И то се не мења, нити поправља, сем кроз серију њихових лепих и занимљивих разговора са мном, које ја не потцењујем, али не могу да се запитам зашто је то, очигледно, и лимит за наше односе.

А, с друге стране, како СЕ СПУСТИТИ СА МИСИЈСКИХ (МИСИОНАРСКИХ), СТВАРНО ИДЕАЛНИХ ВИСИНА у ону ипак МНОГО НИЖУ, ПОСЛОВНУ ДИМЕНЗИЈУ ЖИВОТА?

Како након приче о непоколебљивим начелима – бити флексибилан (а то је најблажа могућа реч за оно што вам је у пословном свету управо неопходно)? Као када људима уплаканим од саосећајног, емпатијског сусрета са вашим сећањима на српска страдања – одједном ставите корпу за прилоге под нос и почнете да причате о путним и другим трошковима, да не говоримо о уложеном времену и труду у припреми ваших наступа.

Чиста катастрофа, посебно у српском случају.

Ми нисмо од оних народа који, захваљујући осећају за реалност и добром организовању, уме да своје представнике лиши ових мука и понижења у вези с прикупљањем новца и чврсте, реалне подршке..

А баш наши крвни непријатељи су, на нашу несрећу, прави мајстори у овом постављању романтичних идеала у чврсту, потпуно реалну позицију. И тиме нас туку до ногу у хладноратовском делу нашег сукоба, јер знају да престанак оружаних дејстава није и крај рата, већ само наставак дотадашњег боја другим средствима.

Тако да се налазим, најискреније, у „пат позицији“, између непријатељског чекића и нашег наковња, са свакодневним пропуштањем великих и стварно озбиљних могућности националног деловања искључиво због непостојања неопходне логистике и „позадинске подршке“ мојим активностима и патриотским пројектима.

И потпуно сам усамљен и ексклузивно „неупоредив“ ма ком другом случају неког (макар релативно) сличног мени, скоро замрзнут у минимуму потенцијалног деловања, где сви око мене имају неке предлоге и савете, а ретко ко – покушај стварне и конкретне помоћи (оне која ми даје животворни ветар у једра, и у мојој борби и у мом животу).

Није моје да бирам своју судбину, већ да је истрпим.

Али ми, понекад, буде жао оне бесмислене чињенице да ће се моје деловање тек након моје смрти више уважавати него сада. И да ће се говорити да је „штета што Бокан више није са нама“ и „што није био више присутан у обнови српског друштва“, да је „могао много више корисних ствари да уради“, да „Србији недостају“ моја предавања и беседе, те да је неком жао што никада нисам добио да режирам играни дугометражни филм или серију (за разлику од толиких наводно „опозиционих“ редитеља, а у епохама суверене власти њихових тобожњих „политичких непријатеља“) и што нисам имао јачу подршку оних који ће тек тада видети да би то за све било много боље.

Овде се, изгледа, мора умрети да би коначно престале клевете, сумњичења и језиво неповерење од истих оних због којих сам унапред и без остатка жртвовао све шансе за такозвани „нормалан живот“.

Тек у сенци наших надгробног споменика се ствари у Србији, изгледа, враћају у нормалу и покреће се братско разумевање оног што је тада већ неповратно и прекасно.

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Драгослава Бокана)



Категорије:Преносимо

Ознаке:,

9 replies

  1. Bokanov „Ja sam genije“, a mozda i melanholicnija verzija „Mein kampf-a“.Eto sta bude od FDU-ovca, Titovog ideolosko-teoloskog fakulteta, kojem se ne ostvari socijalisticki san da postane Dzon Ford.Sada mora da „snima“ monodrame na jutjubu, a ima ih stotine sati, i krade od Dugina „ideje“, ovo je malo prejaka rec za Duginovu zanatlijsku proizvodnju ideologija za svaki dan, al’ ‘ajd’, o „laosokratiji“.Ono sto sam ja zapazio gledajuci desetine sati njegovih sit-down-tragedija je da je uspeo da prozove Anasonovicku (ko bese ta?), ali da nijednom ne izgovori rec „Vucic“ (ruku na srce, mozda nikada nije cuo za tu rec).Takodje sam zapamtio njegovu recenicu da Seselj (posto je cuo za ovu rec, prethodno zapazanje o reci „Vucic“ postaje sumnjivo) jos nije rekao svoju poslednju rec u politici.Eto kako je u Srbiji moguce baviti se politikom decenijama bez ikakvih rezultata.Ne bih da stajem na muku reziseru-scenaristi-ratniku-teologu-sit-down-tragicaru, jednom recju renesansnoj licnosti kakvu je mogla proizvesti samo renesansa kroz koju prolazi Srbija poslednjih 30 godina, ali nece ga se niko secati i nece reci: „sto nije bio vise prisutan“, nezahvalan je ovo narod, potpiruje po jutjubu, al’ ne otvara kesu (pamcenja)

    Свиђа ми се

  2. Ah, da, zaboravih besedu o „lojalnosti“.Drzavu cine zakoni i procedure njihovog donosenja i sprovodjenja, kao i „postovanje“ istih.“Lojalnost“ je nacin na koji funkcionisu mafija i Partija.Bolje neka napise kakve Srbljanoviceva voli muskarce :)))))

    Свиђа ми се

  3. Не бих да разочарам аутора, али сам мишљења да се његово дело неће више уважавати после његове смрти. И само да аргументујем. Довољно је само скренути пажњу на ауторово тврђење о узрочно-последичној вези свог ангажмана и статуса Дечана на Унесковој листи. Фантастично.

    Свиђа ми се

  4. koliko samonaduvanosti i besmislenog „javnog angažmana“! po tome će ga „pamtiti“

    Свиђа ми се

  5. Људи, па дајте новце!!!! Исцрпљени су сви извори, радикали, Косово, СПЦ( сада није добар ни владикА Иринеј бачки, ни Порфирије, а добро се живело од беседа). Па зар није довољан Хепи и остале телевизије које добро плаћају патриоте попут дотичног, Саше Адамовића и осталих великих умова који се свако јутро смењују и у све разумеју. Просто ми дође да заплачем над овом исповешћу.!!!!!

    Свиђа ми се

  6. Он о себи,
    Било је ту резултата, не спорим:
    …….. на начин „ ја па ја „ и наставља. Напросто, и у редовима наше Цркве постоји то сабласно одмицање од мене у заједничким пројектима, парадоксално – уз искрену срдачност и нескривено поштовање у нашим неформалним контактима.
    И то се не мења, нити поправља, сем кроз серију њихових лепих и занимљивих разговора са мном, које ја не потцењујем, али не могу да се запитам зашто је то, очигледно, и лимит за наше односе.
    ++++
    Зашто је то тако ? пита се он.
    Могуће, да и они из Цркве знају и ону другу страну његове личности, од оних ( и не само од њих ) који јавно говоре о њему.
    „Вероватно сте сви ви имали прилике да пратите рад и делатништво Драгослава Бокана и, с разлогом, дао се извући закључак да се ради о једном елоквентном човеку, интелектуалцу, Србину, патриоти, добром познаваоцу питања српске историје, културе и религије. И, наравно, нећу да спорим да дотични има одређена знања и елоквенцију, али у својим даљим наводима ћу показати да се ради о једном квазиинтелектуалцу и надрисрбину, који нема везе са српском националном идејом, напротив, једна је од највећих штеточина и највећих манипуланата, који својим лажним месијанством залуђује Србе и „обезбожује“ све оно што је, по традицији, у Срба било вредно, здраво, морално, људско и поштено „.

    Полић Миланко: Деструкција мржње Драгослава Бокана
    http://www.kmnovine.com/2015/02/t75.html

    као и:
    Зашто се Драгослав Бокан окомио баш на КМ Новине?

    Из простог разлога. КМ Новине су први и једини портал који је званично разобличио Драгослава Бокана и његово гуруистичко „мисионарење“ и „приземљивање“ Православља. У тексту Миланка Полића, објављеном ексклузивно на нашем сајту а чији наслов „Деструкција мржње Драгослава Бокана“1 после ових испада доказује колико је господин Полић проникао у његову личност.

    Да у томе заиста има истине видимо и у опису часописа претенциозног назива „Водич за живот“ који је покренуо Драгослав Бокан и чији је уредник али и у фотографијама које прилажемо у тексту а упозоравамо вас да нису баш за гледање, посебно не у време поста.

    “ Мудрост Београда је у његовој лакомислености, његова жестина је у благости, страст му лежи у мирноћи. Врлина му је несташно прерушена у грех, а строги закони у игру без правила.
    . . .
    Наш часопис је посвећен управо покушају практичне примене овог – београдског и универзалног – исцелитељског духа, који може да нам ‘ладно послужи као драгоцени водич кроз живот, у искушењима свих врста. Искушењима која покушавају да нам од живота направе ништа више од животарења, да нам заувек укину снове и униште веру у себе, у квалитетнији и срећнији живот, у бољу и лепшу Србију.
    . . .
    Водићемо Вашу душу, Ваш дух и сва Ваша чула кроз најнеобичнија, најнеочекиванија и најинтересантнија места која се уопште могу наћи. Бићемо Ваш лични инструктор за бољи живот, ведри дизач доброг расположења, папирни „бенседин“ и адреналин, нека врста „Политикиног забавника“ за одрасле. Бићемо нешто код нас још невидено, а опет некако познато, блиско и свима разумљиво „.
    Ове гуруистичке речи потписао је Драгослав Бокан

    Гнев, страст и православље Драгослава Бокана
    http://www.kmnovine.com/2016/04/bokan.html#

    Свиђа ми се

  7. Dobar je Bokan, neka mu Bog da zdravlja!

    Mi smo uradili mnogo manje od njega a dajemo sebi za pravo da ga vređamo.

    Što se tiče KM novina, sećate se kad su objavili da jedino rešenje za Vučića metak (sigurno bez skrivenih namera) pa su tabloidi to lepo koristili? A što se tiče ovih tekstova od Milanka Polića, tu se pominje kako Bokan mrzi krezube radikale i kojekave još gluposti…

    Nemojmo zaboraviti kroz šta je Bokan prošao zbog DB-a. Valjda je i to nešto…

    Свиђа ми се

  8. Није специфичан не ********, нити си уникатан…аман и ало?! написао сам на Димитријевић осврт, не знам хоће ли пуштити коментар: раније су десни српски интелектуалци спонтано трпили и улазили у историју након што су напуштали логоре и институте гдје су таворили; а сада по први пут камче паре…паметном доста…

    Свиђа ми се

  9. Господине, Коментар чека извињење, зашто је тако паметан човјек као ви гледао стотине сати сит дон трагедија Боканових…? то звучи невероватно?

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s