Шта је иза оне фасаде, оног прозора? Ко тамо живи? Какав је заиста. Шта је иза оног лица које видим на улици или на екрану
Фото: Фејсбук страница свештеника Ненада Илића
Колико пута се човеку догоди док шета градом да му поглед падне на неки прозор па помисли: ко ли овде живи, шта ради, какав је?
Фасаде зграда и прозори се не мрдају и не гледају нас па нам допуштају да их гледамо и созерцавамо. Са људима је теже. Пошто је теже, ми у овом убрзаном времену одустајемо да гледамо иза нечије фасаде: ко је то заправо тамо иза фасаде, какав је заправо, шта заиста ради… И у духу затроване комуникације на које смо се на жалост навикли, олако исписујемо по фасадама људи на нашем унутрашњем екрану бомбасте, по правилу негативне наслове.
Често то непажљиво избацујемо и у простор комуникације. Загађујемо га. Толико, да у њему више не можемо ни око чега озбиљног да се споразумемо.
То што се не трудимо да упознамо друге, да их макар разумемо – ако не можемо одмах баш и да их волимо, удаљава нас и од познавања самих себе, од разумевања самих себе па и од тога да умемо да волимо саме себе на прави начин.
Површност, нестрпљење, и одсуство храбрости не доводе тако само до ружне комуникације и тровања међусобних односа, него се и нама самима враћају кроз губитак самих себе. На то реагујемо једом, агресијом, и проблем, уместо да лечимо, само продубљујемо.
Није лоше вежбати кад год је човек у прилици. Почевши од обичних шетњи. Шта је иза оне фасаде, оног прозора? Ко тамо живи? Какав је заиста. Шта је иза оног лица које видим на улици или на екрану…
Па тако – докле се стигне. Хришћански.
Опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница свештеника Ненада Илића)
Categories: Преносимо
Отац Ненад Илић ме подсетио на једну социјалну песму хрватског песника Добрише Цесарића. Написана је почетком двадесетих година прошлог века и носи назив: – „Балада из предграђа“. Ево њених стихова који помало наликују на размишљања оца Ненада:
И лије на углу петролејска лампа
Свјетлост црвенкастожуту
На дебело блато крај старога плота
И двије, три цигле на путу.
И увијек иста сиротиња уђе
У њезину свјетлост из мрака,
И с лицем на којем су обично бриге
Пређе је у пар корака.
А једне вечери некога нема,
А моро би проћ;
И лампа гори,
И гори у магли,
И већ је ноћ.
И нема га сутра, ни прекосутра не,
И веле да болестан лежи,
И нема га мјесец,
И нема га два,
И зима је већ,
И снијежи…
А пролазе као и досада људи
И мај већ мирише –
А њега нема, и нема, и нема ,
И нема га више
И лије на углу петролејска лампа
Свјетлост црвенкастожуту
На дебело блато крај старога плота
И двије, три цигле на путу.