Бошко Мијатовић: Полиција мисли опет међу нама или Борба против полних стереотипова у Британији

Нема сумње да је тужно што колевка грађанских слобода и либералних вредности, што је Велика Британија, креће путем ограничавања слободе медија

Осуђујемо слободу говора која повређује осећања других људи (Фото: Меркаторнет)

У Великој Британији кренуло се са применом нових прописа у борби против полних стереотипа. Наиме, забрањене су за приказивање две ТВ рекламе због поменутог прекршаја. У првој двојица мушкараца у ресторану запричала су се накратко о доброј храни док су им два детенцета, због тренутне непажње, отишла покретном траком. Шала се добро завршила по дечицу, али не и по произвођача сира, чија је реклама једноставно забрањена због полног стереотипа.

Погледајте рекламу за сир овде.

Крајње је невина, а стереотип треба тражити лупом, или можда микроскопом. Цензори су у објашњењу пресуде истакли да је неприхватљиво приказивати мушкарце као помало неспретне са дечицом, чак и када је очигледно шала у питању, пошто се ради о “штетном стереотипу” који може “ограничити изборе, аспирације и могућности деце, младих људи и одраслих”. Ма хајде!

Слично је невина и друга, Фолксвагенова реклама.

Оставимо на страну питање да ли се овим прогањањем стереотипа нарушава нека виша вредност. (Мислим да је одговор ДА, пошто се угрожава слобода говора и право свакога – и фирме – да направи рекламу какву хоће, а без вређања других или позива на криминалне радње.) А и цела прича о стереотипима из области социјалне психологије је климава, како кажу критичари који су и сами академски социјални психолози (видети овде, где се говори о претеривањима са стварним утицајем родних стереотипа). Можда важније, фундаментална наука (неуробиологија) још се живахно бави питањем да ли су мозак жене и мозак мушкарца једнаки или нису (видети овде нов рад, чији је закључак да нису исти и да „полне разлике у структури мозга могу бити повезане са полним разликама у спознаји, емоционалној контроли и неуролошким поремећајима“). Овим, наравно, не заступам ниједну страну у дискусији већ само кажем да многе основне ствари у науци још нису решене. Стога у тако осетљивој области као што је прописивање шта се сме, а шта не сме објавити треба бити крајње опрезан, без уобичајеног, увек радикалног активизма својственог левичарским невладиним организацијама и удружењима, обично заснованог на једноставним и зато погрешним шемама.

Бошко Мијатовић (Фото: Медија Центар)

Свако бројање ђавола на врху игле, какво је ово британско са стереотипима, превише личи на средњовековну инквизицију, срећом без претње спаљивања на ломачи. У данашњем свету оно припада подручју политичке коректности, чији је прокламовани циљ понашање или коришћење језика који никога неће повредити или искључити или маргинализовати или дискриминисати… Централна ствар је претпоставка о високој осетљивости (или увредљивости) људи на речи које нису сатанизоване до максимума, већ се користе на уобичајени начин. Свакако, не треба никог вређати или дискриминисати, али заступници толико проширују границе „недозвољеног“ говора и понашања да то постаје гротескно. Тако не треба рећи проститутка већ сексуална радница, не пацијент већ потрошач здравствених услуга, не инвалид већ особа са посебним потребама, не илегални имигрант већ имигрант без докумената, не власник пса већ чувар пса итд. То је, кажу, језик инклузије, ма шта то значило. Не сме се, видели смо, направити реклама са два неспретна мушкарца, јер то наводно повређује све мушкарце и штети будућем избору каријере дечака. Нешто не верујем да је имигранту важна ова језичка финеса, тј. да га повређује реч „илегални“ када има далеко важнијих проблема, што важи и за сексуалну радницу, пацијента и многе друге. Ево и моја жена: не буни се када ми се омакне да је назовем неуробиологом уместо „исправно“ неуробиолошкињом, иако обожава да ме „поклопи“, у шали или збиљи.

Чак је и амерички председник Обама, иначе мекани демократа, рекао студентима да не треба да буду „мажени и заштићени“ и да треба да дискутују и са онима са којима се не слажу, а не да их ућуткују говорећи „јако сам осетљив на оно што желите да кажете“.

Нема сумње да је тужно што колевка грађанских слобода и либералних вредности, што је Велика Британија, креће путем ограничавања слободе медија с позивом на поменуте врло сумњиве разлоге. Јер, први корак обично води другом, још рестриктивнијем и тако редом.

Наиме, када магловити критеријуми за забране покажу своју проблематичност баш стога што су магловити, јавиће се бирократски педанти који ће понудити право решење: правилник са прецизним списком  недозвољених ствари. Правилник би требало да прати бирократија која ће га спроводити у дело и онда добијамо Орвелову Полицију мисли, на чијем је челу Министарство истине. Можда је ово претерани песимизам, али је најсигурнији начин избегавања орвелијанског сценарија демонтажа овог глупог механизма медијских забрана чим Британци, када заврше са Брегзитом, дођу к себи.

Други део наслова и опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 25. 8. 2019)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s